Јелена говори о емисији „У ходу“ (РТС 1), лепим причама насупрот примитивизму, и о недељном ручку.
Шta смо све престали да примећујемо, да чујемо, осећамо и ценимо? – питање је које је себи поставила Јелена Светличић када је одлучила да покрене емисију „У ходу“ (РТС 1). Схватила је:
Ничији живот више није онакав какав је био. Суочени смо са проблемима, али не смемо да заборавимо да нисмо принуђени да пристајемо на компромис са нискобуџетним моралом, поремећеним вредностима, некултуром, јавним личностима без професије. Фактор човек је најважнији.
Јелена Светличић
И управо зато – човек и све оно што чини његов живот – у центру су ове емисије. Јелена каже да оно што нам се данас махом сервира не би требало да буде живот, већ срамота. Насупрот промоцији бахатости, примитивизма, простаклука и нескромности, ауторка се изборила за неке лепе приче, позитивне људе, дивну природу. Све оно што је, каже, остављено на чекању или заборављено. Јер све што је постало важно, додаје, јесте да Србија у 101. репризи види нечији гардеробер.
– А ја видим другачију Србију и другачији Београд, онај који није наметљив и бахат, онај који желим да приближим људима. РТС се залаже за неговање културног садржаја. Морам зато да демантујем све оне који под изговором „гледаности“ пласирају кич и шунд – ова емисија је врло праћена и то, замислите, прати је неки фини свет, са неким лепим емоцијама. Начин на који ћемо гледати на оно што се дешава у животу је управо оно што ће дефинисати наш живот. Знам да је то много лакше рећи него применити, јер је то борба коју свакодневно водим и сама са собом.
* Шта све радимо у ходу, а не би требало? Шта је оправдано радити у ходу?
– Све је оправдано радити у ходу, осим бити немаран и безосећајан.
* Емисију сте отворили причом о замени теза – физичка активност је предуслов доброг изгледа или здравог живота. Да ли је то једна од најчешћих заблуда?
– Живимо у времену великих заблуда. Тезе су замењене у многим сегментима, а могу се најједноставније сагледати кроз ту призму. Или, ако желите можемо да је сагледамо и кроз музичку сцену, која се одлично рефлектује на сваку другу сферу друштва. Поставља се питање да ли је „стас“, и то не увек тако добар „стас“ заменио „глас“, а пре свега шта се десило са здравим разумом?
* Шта сте и сами схватили док сте обрађивали тему значаја недељног ручка и односа према заједничком оброку?
– Одрасла сам у породици у којој се традиција породичног ручка увек неговала. Оца сам изгубила 2004. године, али моја мајка ту традицију и даље чува, а ја се трудим да је применим и у свом дому. Знам колико ми је значила топла кухиња и мирис свеже спремљене хране који се ширио кроз кућу. То су они банални али значајни тренуци, који вас негде дефинишу, развијају вам осећај сигурности и припадности. У тој емисији ми је био значајан и однос према домаћим производима. Како је могуће да смо увек спремни да хвалимо стране производе, а ништа нећемо да учинимо да од врхунских домаћих направимо ексклузивитет.
* Колико се и сами придржавате савета, па и „исправки“, које гледамо у вашој емисији?
– Емисија не даје савете, нема готових рецепата за бољи живот, већ се трудим да отворим питања кроз разговоре са људима – о искуству и знању, реалним препрекама на које сви наилазимо, страстима захваљујући којима побеђујемо. Одговор ће свако пронаћи за себе, чак и ја. Човек константно мора да ради на себи, и ја то примењујем. Не знам да ли је права реч за то „исправка“, али „суочавање“ пре свега са собом – свакако јесте.
* Које су следеће теме на удару?
– О неким стварима не треба причати, треба их погледати. Са најближим сарадницима, Гојком Деспотовићем, Милином Тришић, Владимиром Стошићем, Владимиром Весковићем, Гораном Савићем и Игором Павловићем радим даноноћно. Ту нико нема само свој фиксни посао, већ сви све радимо. Тако кроз рад, причу, смех, размењујемо искуства, информације, трагамо за интересантним и несвакидашњим људима и заједнички долазимо до тема.
* Ви сте заправо стилиста. Колико ова професија утиче на ваш поглед на живот, на однос према ситницама?
– Мислим да није професија оно што дефинише поглед на живот. Све се своди на то какав сте човек. Онакви какви сте у животу, такви ћете бити и у послу. Неке колеге ми замерају што се лично обраћам гледаоцима. Међутим, као што се стилизовањем нисам бавила из фотеље, већ са терена, упознавајући људе којима ћу се бавити, њихове потребе, могућности да изнесу одређену ствар, на тај начин се данас бавим и овим послом. Присутна сам на сваком снимању, на свакој монтажи, сама пишем, немам сценаристу и редитеља.
КАКВА је „авантура“ био обилазак борске јаме са рударима, што сте урадили зарад емисије?
– Борска јама за мене представља непроцењиво искуство. Спустити се 600 метара у дубину земље, а притом силазите лифтом пет минута, где вам се ваздух смењује у минутама, од хладног до неподношљиво топлог била је борба са мојим највећим проблемом – клаустрофобијом. Волим да видим и осетим како други људи живе и раде. А људи у јами су насмејани. Напаћени свакако, али искрено ведри и насмејани.
