Вијести, Мишљења

Европска унија ће се распасти до 2022. – из разлога због којих се распао и СССР

СОВЈЕТСКОМ САВЕЗУ СУ ГЛАВЕ ДОШЛИ „УНУЦИ СССР“ – ЕВРОПСКОЈ УНИЈИ ЋЕ ГЛАВЕ ДОЋИ „УНУЦИ ЕУ“

  • Залазак и распад Европског савеза №2 није далеко, него вероватно – већ непосредно пред данашњим европским политичарима и они то сигурно осећају. Због тога се, без обзира на уобичајене магичне формуле о „стабилности идеала Европске уније и њеног јединства“ и подигла таква галама око локалног дужничког проблема не највећег и далеко не „најскупљег“ члана ЕУ – Грчке, у којој је, заправо, главно отворено  непотчињавање Атине „власти Брисела“, поред осталог и „власти Берлина“
  • Сједињене Државе су наравно заинтересоване за очување Европске уније као свог политичког и војног (преко NATO-а) вазала. Тај фактор је веома значајан, али ни он не може да се одупре природном току историје који ће поткопати обале Европског савеза №2 (ЕУ), исто као што је то учинио са Европским савезом №1 (СССР)
  • Очеви стварају и граде ново. Њихова деца то ново користе, али га при том беспоштедно експлоатишу и настоје да не примећују недостатке који су уграђени не толико у конструкцију колико у својим сопственим методама коришћења те конструкције. А унуци – „дисиденти“: виде само недостатке у ономе што су дедови створили. Сем тога, директно и отворено одбацују и идеале својих дедова и оно што су дедови створили
  • На совјетском простору историјски ауторитет Москве као светског града и једне од светских престоница реално је био неоспоран и неупоредив са ауторитетом сваког другог главног града неке од република, а шта у том смислу провинцијски Брисел може да понуди Атини (што смо већ видели), Прагу, Будимпешти, да и не говоримо о Риму, Мадриду, Лондону, Паризу или Берлину (иако су ова два последња највише заинтересована за очување ЕУ, будући да они реално њоме владају)?
Пише: Виталиј ТРЕТЈАКОВ

        ПОЧЕЋУ цитатом.

        „Ако се Европска унија и даље буде бавила исто таквом неразумном експанзијом, срушиће се из истог разлог због којег се срушио Совјетски Савез – због тога што ће преузети сувише велики део територије и одговорности. Због тога што националне елите никада неће хтети у потпуности да се потчињавају власти централних елита. Због тога што ће у друштву које тежи свеопштем благостању сваке године све више и више средстава богатих територија (односно земаља класичне Западне Европе) морати да се даје сиромашним територијама, то јест, управо „новим“ члановима које, уз то, Вашингтон политички више подржава него Париз и Берлин“.  

        Ово је један од завршних фрагмената мог чланка „Набујала ЕУ“, који је објављен у „Руској газети“ пре десет година, 2. јуна 2005.

        Нажалост, у Русији не воле и не умеју да цене мишљење својих експерата већ верују само западним. Тим пре, на Западу наше мишљење игноришу – јер, ако Руси само понављају већ познату „европску“ и америчку политичку мисао, онда зашто да обраћамо пажњу на њихове закључке и прогнозе?

        Чланак који сам цитирао није први у којем сам предсказао пропаст (распад) Европске уније. У њему је само у максимално концентрисаном облику спојено све што је омогућило да се направи таква прогноза.

        Нисам само ја дао такву прогнозу, али је апсолутна већина и западних експерата и тим пре наших „евроатлантиста“ и „стручњака за Европу“, односећи се са омаловажавањем према таквом мишљењу, безмало отворено називала њихове ауторе у најбољем случају „некомпетентим људима“, а у најгорем – провокаторима.

        Током последњих година потврдила се управо тенденција о којој смо ми говорили – „некомпетентни“ и „провокатори“. Штавише, упоређивање данашње Европске уније са Совјетским Савезом из времена његовог слабљења данас је свакодневно у употреби не само експерата, него чак и политичара, нарочито источноевропских који су и сами затекли време СССР-а.

        Ја одавно тврдим да је после Велике Октобарске револуције у Русији на почетку ХХ века лидер руских бољшевика, Владимир Лењин, преузео идеју „европске интеграције“, која се, иначе, оваплотила у паролу Сједињене Државе Европе. И управо на основу те концепције – он је 1922. и де факто основао Европски Савез №1, односно, Совјетски Савез, а данашња ЕУ само је Европски савез №2.

        Списак сличности (наравно, уз постојање и разлика) те две творевине броји десетине тачака, али ја ћу се дотаћи само неколико.

        У контексту последњих догађаја, који су у вези са оним што је довело до грчког референдума, а такође у контексту не конкретно финансијских већ политичких последица тог референдума, желим још једном да говорим о томе када ће се и зашто распасти Европски савез  №2.  

        Основа за ту прогнозу је – паралела са судбином СССР (Европски савез №1).

        Совјетски Савез настао је на самом крају 1922., а правно нестао крајем 1991, односно постојао је готово 70 година.

        И Европски савез №2 распашће се у том животном добу. Ако се рачуна од ступања на снагу Париског споразума (1952.), онда – отприлике 2022. Ако се као полазиште узме Римски споразум о оснивању Европске економске заједнице (ЕЕЗ или Заједничко тржиште, ступање на снагу 1958.), онда отприлике 2028.

        Формално легализовање ЕУ Мастрихтским споразумом од 1992. – сувише је далек моменат.

        У то време Европски савез №2 практично је постојао.

        Сматрам да ће реални распад Европске уније до 2022. већ почети и да никаквог одлагања за још шест година неће бити.

        70 година – није случајан рок, већ регуларност. Период од 70-75 година – чине три генерације људи. Тај рок се у реалном животу распоређује и пре свега укључује политички живот.

        Очеви стварају и граде ново. Њихова деца то ново користе, али га при том беспоштедно експлоатишу и настоје да не примећују недостатке који су уграђени не толико у конструкцију колико у својим сопственим методама коришћења те конструкције. А унуци – „дисиденти“: виде само недостатке у ономе што су дедови створили. Сем тога, директно и отворено одбацују и идеале својих дедова и оно што су дедови створили.

        На крају, конструкција се или сама руши, ако се другачије мишљење унука ослања на недостатак воље њихових очева, или – ако се очеви приближе унуцима у неприхватању онога што је створила прва генерација – сами све руше.

        Погледајте из тог угла историју Совјетског Савеза и видећете да се она тако и развијала. Погледајте историју данашње Европске уније. Видећете да деца (данашњи европски политичари) која затварају очи на све недостатке и противречности и саме конструкције и своје сопствене политике још увек владају, али већ мало шта могу да објасне својој деци („унуцима Европске уније“) и мало чиме да их подстакну сем баналним, лажним и пропагандним паролама. Почетком 20.-их година овог века управо ће „унуци Европске уније“ постати главна политичка снага ЕУ, а оних који су се разочарали у идеале и реалност „јединствене Европе“, „деце ЕУ“ и данас има више него довољно. У најмању руку то су они које у самој Европској унији називају евро-скептицима, па и евро-песимистима.

        Да се сада присетимо који су главни узроци краха и распада Европског савеза №1 – СССР-а.

        Власт савезне бирократије чији се интереси и званична идеологија све више и више нису слагали са интересима и погледима већине становништва СССР-а у целини.

        Власт савезне бирократије чији се погледи и интереси све више и више нису слагали са погледима и интересима елита савезних република које су улазиле у састав СССР-а. И поред свега овога, и једни и други готово до последњег дана постојања Европског савеза №1 јавно су се декларисали за јединство идеолошких позиција (укључујући и намеру да се сачува „целовитост СССР-а“, чак и „идеали социјализма“).

        Узајамна пребацивања о томе ко кога храни и ко ради, а ко дангуби. Као и данас у Европском савезу №2, у СССР-у  су таква пребацивања размењивале у првом реду северне и јужне републике (у ЕУ – државе). Током релативно кратког периода (у СССР-у -време Горбачовљеве перестројке) та пребацивања, која су одједном избила из скровишта, нагло су окренула јавно мнење: од уверења да је Савез економски свима потребан, масе становништва и експерата дошле су до потпуно супротног – Савез никоме није од користи.

        Национализам елита (укључујући интелигенцију) савезних република (у СССР-у), који је брзо разбуктао успавани национализам не само маргиналних него, рекло би, се чак и сасвим цивилизованих маса народа.

        А шта сад видимо у Европској унији? При том, политика „пријатељства народа“ у СССР-у прилично успешно је реализована, док су лидери Европске уније већ пре неколико година били приморани да признају да је њихова политика мултикултурализма пропала.

        У Совјетском Савезу није постојао проблем имиграната који данас мучи Европску унију и не доводи у питање само будућност ње, као Европе, него раздваја на супротне стране старе и нове чланове ЕУ.

        Национална толерантност Старе Европе, иако у многоме вештачка, али званично постојана, све грубље се суочава са отвореном расном нетрпељивошћу, са национализмом у екстремним облицима и нескривеним расизмом становништва и власти (!) нових (источноевропских и прибалтичких) чланова Европског савеза №2.

        На крају, све већа мржња према савезној (у СССР-у) и према бриселској (у ЕУ) бирократији, која за себе граби све више политичке и финансијске власти на уштрб националног суверенитета земаља – чланица. И више од тога, та бирократија изгледа грађанима појединих делова и једног и другог Савеза као тврђава ауторитаризма која је собом пригњечила демократију појединих земаља и територија.

        Овде је важно узети у обзир да је на совјетском простору историјски ауторитет Москве као светског града и једне од светских престоница реално био неоспоран и неупоредив са ауторитетом сваког другог главног града неке од република. Шта у том смислу провинцијски Брисел може да понуди Атини (што смо већ видели), Прагу, Будимпешти, да и не говоримо о Риму, Мадриду, Лондону, Паризу или Берлину (иако су ова два последња највише заинтересована за очување ЕУ, будући да они реално њоме владају)?

        На крају, распад Совјетског Савеза десио се одмах након његовог максималног процвата, јер сам СССР није био само Европски савез №1, него и једна од две глобалне суперсиле: око њега и на челу с њим постојали су и војни савез – Организација Варшавског споразума и економски савез – Савет за узајамну економску помоћ и најмоћнији међународни комунистички покрет (укључујући највеће комунистичке партије  Европе – француску и италијанску). Према томе, никога не треба да заведе ни недавни економски процват данашње Европске уније, ни њена савремена политичка снага.

        Може да се направи још много паралела између СССР-а и данашње Европске уније, али мислим да је ово што је речено довољно да се схвати: залазак и распад Европског савеза №2 није далеко, него вероватно – већ непосредно пред данашњим европским политичарима и они то сигурно осећају. Због тога се, без обзира на уобичајене магичне формуле о „стабилности идеала Европске уније и њеног јединства“ и подигла таква галама око локалног дужничког проблема не највећег и далеко не „најскупљег“ члана ЕУ – Грчке, у којој је, заправо, главно отворено  непотчињавање Атине „власти Брисела“, поред осталог и „власти Берлина“.  А обнављање давних историјских претензија и увреда – још је један симптом суштинске кризе међудржавног система. Совјетски Савез је такође кроз то прошао.

Европска унија ће се распасти до 2022. - из разлога због којих се распао и СССР

Европска унија ће се распасти до 2022. – из разлога због којих се распао и СССР

Сценарији распада данашње ЕУ могу бити различити: од организованог до хаотичног. Сада их нећу описивати, само ћу рећи да ће највероватније на рушевинама Европског савеза №2 у почетку настати нешто слично ономе што је настало на рушевинама СССР-а – нека „европска ЗНД“. И даље – нова и компактнија реинтеграција коју опажамо током последњих година на постсовјетском простору.

У овој анализи потпуно сам занемарио фактор САД, које су заинтересоване за очување Европске уније као свог политичког и војног (преко NATO-а) вазала. Тај фактор је веома значајан, али и он не може да се одупре природном току историје који ће поткопати обале Европског савеза №2, исто као што је то учинио са Европским савезом №1.

Превела Ксенија Трајковић

Извор: Факти.рс

Коментариши чланак

Коментара

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *