Вијести, Култура, Фото и Видео

Десанка Максимовић: Србија се буди

СРБИЈА СЕ БУДИ

Ноћ се хвата, Србија се буди,
постаје она стара.
Шапат иде од јаруга до појата,
Од камена до пастирског пламена.
Даљине светле од звезда и ватара.

Људи у тами постају страшни и мрки,
Давнашња дела опет се збивају,
Намерници сву ноћ на прозор куцају,
Погледом само Бога називају.
Око при дрхтавој свећи сене.
Пушка плане, хитро. Скоро ће да сване.

Над Србијом ноћ се хвата, ноћ доброг заборава.
Прљава копрена се са Србије скида,
Сијају шуме од светлих успомена,
Нема више пораза ни стида
У сваком пазуху брда, у гнезду крстина и сена
по јунак спава.

Коњи сву ноћ касају, уши радосно чуље,
Чују се одасвуд јуначки крици. Одасвуд гласник хода.
Путеви су опет бели као да су њима јездили
Само устанички коњаници.

Србија се буди,
животом витешким опет живи од сутона до зоре.
Сви који су за смрт њену били криви,
Који нису пали на њеном прагу,
Постају опет људи, спирају са имена љагу.

Србија се опет буди,
Све што се зачиње у напаћеној утроби жена,
Све што ниче из мисли и семена,
Све што на тлу Србије живи и роди
Намењује се слободи.

Десанка Максимовић
Ћирилизован видео снимак Чувара ћирилице са ЈуТуба:
http://youtu.be/uq4ZOyy7IVo

Извор текста у наставку: Православље.

Десанка Максимовић није вођа који позива на побуну, она је тихи бележник људске немоћи у сиромаштву и мучном животу. Она саосећа, разуме, тугује и „воли да путује трећом класом“, придружујући се на сопствени начин онима којима не може да помогне.

Десанка Максимовић

Десанка Максимовић

Десанка Максимовић рођена је 16. маја 1898. године у селу Рабровици (Срез ваљевски), као најстарије од осморо деце Драгиње, пореклом из познате свештеничке породице Петровић, и Михаила Максимовића, учитеља. Од 1900. до 1908. живи са родитељима у Бранковини, где је завршила три разреда основне школе. То место је увек осећала као свој завичај, јер је и после пресељења у Ваљево, због потребе службе њеног оца, сваки слободан тренутак проводила у родној кући своје мајке, у Бранковини. Гимназијско школовање прекида током Првог светског рата, а 1914. гине јој отац, од кога је и наследила љубав према књижевности. Матурирала је тек 1919. и преселила се са породицом у Београд где на Филозофском факултету изучава упоредну књижевност, општу историју и историју уметности.
О том тешком периоду живота када је морала да помаже породици причала је са осмехом и без имало горчине. Давала је приватне часове из најтежих предмета и никада није била сигурна да ли довољно знања има да поучи млађе од себе. Правила је лутке које је продавала и како је сама говорила, сваку је отплакала, јер су биле мала уметничка дела. Са породицом је обрађивала комад земље поред Дунава производећи поврће, а најкраћи посао јој је био у једној агенцији за осигурање. Издржала је читавих десетак дана, и постала добар пријатељ са људима које „није успела да ухвати у своје осигуравајуће мреже“ (Д. M., прим. аут.). За све то време из ње извире њена поезија, потпуно другачија од свих књижевних струјања, носећи са собом мирис родне земље и ливада, радост живота и тугу трава. Истанчан осећај за боје и необична музикалност учинили су да сваки њен стих и све њено властито, веома лако постаје опште расположење, а самим тим и општа својина. У поезију је уносила целу себе, своје емоције и сензибилитет и веома изражену индивидуалност, себе никада није видела у авангардној поезији, већ увек у класичном певању. У часопису Мисао, чији су уредници били познати песници Сима Пандуровић и Велимир Живојиновић – Масука, објавила је своје прве песме 1920. године, а прву збирку најједноставнијег наслова Песме 1924. Критичари су је веома повољно оценили. Бујицу навирућих cтихова више ништа није могло зауставити.
Појављују се збирке песама и приповедака Врт детињства, Зелени витез, Срце лутке спаваљке, Распеване приче. Страдање српског народа у Другом светском рату опевала је у чувеним родољубивим песмама „Србија се буди“, „Спомен на устанак“ и у најснажнијој својој песми те врсте, надахнутој крагујевачком октобарском трагедијом „Крвава бајка“. Ђаци су били неодвојиви део њеног живота и, како сама каже: „Зато сам можда за време рата јасније него све јауке мајки чију су одојчад на њихове очи убијали, јасније него све вапаје људи које су живе бацали у јаме и кречане, чула како топот непријатељских војничких чизама заувек ућуткује те младе гласове једне школе.“ Тренуци таквог изједначавања појединачног и општег, какав је „Крвава бајка“, одиста се опиру уобичајеним естетским расветљавањима и трају као сведочанство да се у катаклизмичним временима између појмова песник и народ одиста може повући неизбрисиви знак једнакости. За време рата, највише је успела да потисне себе и своје лично, цела домовина је била завичај, а само слобода циљ.
Целог живота је пратио дечји жагор, иако своју децу није имала. У бучном школском животу, налазила је мир и спокој, туђој деци је преносила знање и исказивала несебичну доброту и љубав. Велики део њеног стваралаштва чине бајке, романи за младе и дечја поезија. Савременици оцењују да је била преблага и пребрижна, те да није пратила несташлуке и хирове дечјег одрастања, али то је, једноставно, била она. У највеселијој Антологији српске поезије за децу, коју је приредио Душко Радовић, налази се и десет њених песама. Њена топлина и присност понајвише се могу видети у поезији са социјалним мотивима. Ти стихови не носе у себи бунт, а још мање осуду, само указују на видове социјалних неправди и на тренутке који угрожавају основна људска права и достојанство човека. Десанка Максимовић није вођа који позива на побуну, она је тихи бележник људске немоћи у сиромаштву и мучном животу. Она саосећа, разуме, тугује и „воли да путује трећом класом“, придружујући се на сопствени начин онима којима не може да помогне.
Тек у збирци Тражим помиловање, која је неразлучиви део наше традиције, морала и менталитета, ублаженим изразом „тражим помиловање“, она оптужује. Ова књига представља зенит њене поетске зрелости. Иако у поднаслову наговештава да су то „лирске дискусије са Душановим закоником“, те песме су суштински бескомпромисне осуде, снажне и отворене. Затражила је помиловање, не само за праве, већ и за криве, за све оне којима је у једном тренутку живота потребна брига, нежност, љубав и праштање. То је био вапај, не механизмима друштва, већ човеку да се сети сопствених особина које од вајкада у њему живе: човечност, правдољубље, хуманост. Лепше од овога што је рекла, није се могло рећи:

Тражим помиловање
за себра
што ниче и умире као трава
у заборав из заборава,
за тридесет кућица његовог кромпира,
за усукано кукуруза стабаоце,
за дим над кровом,
за оно, где је следећи оце,
погрешио делом и словом…

За своја дела добила је много књижевних награда, а најзначајније су Вукова (1974), Његошева (1984), Змајева награда (1958, 1973) Седмојулска (1964). Године 1988. одликована је наградом „Златни венац“ македонских Вечери поезије у Струги у сарадњи са УНЕСКО-м. За редовног члана Српске академије наука и уметности изабрана је 1965. године. После њене смрти 11. фебруара 1993. Влада Србије је донела одлуку да се њено име и дело обележи оснивањем Задужбине Десанке Максимовић, која додељује награду „Десанка Максимовић“ за песничко стваралаштво. Још за њеног живота у Ваљеву јој је подигнут споменик, а 2007. године откривен је и споменик у Београду, у Ташмајданском парку. Поводом двадесет година од смрти песникиње, Народна библиотека Србије у галерији Народног музеја Ваљево, 19. априла 2013. године свечано отвара изложбу рукописа Десанке Максимовић под називом „Остављам вам само речи“. Јавности ће, по први пут, бити представљени њени најзначајнији рукописи, који су до сада били чувани код њених потомака. Изложбу ће отворити министар културе у Влади Републике Србије Братислав Петковић.
Сахрањена је, по сопственој жељи, у порти цркве у Бранковини, надомак основне школе. Вратила се у завичај, да почива у природи која јој је била бескрајна инспирација, док дечји жагор пева вечиту успаванку њеној души. Велика поетеса блажено спава.
————————————–
У збирци Тражим помиловање, која је неразлучиви део наше традиције, морала и менталитета, ублаженим изразом „тражим помиловање“, она оптужује. Ова књига представља зенит њене поетске зрелости. Иако у поднаслову наговештава да су то „лирске дискусије са Душановим закоником“, те песме су суштински бескомпромисне осуде, снажне и отворене. Затражила је помиловање, не само за праве, већ и за криве, за све оне којима је у једном тренутку живота потребна брига, нежност, љубав и праштање. То је био вапај, не механизмима друштва, већ човеку да се сети сопствених особина које од вајкада у њему живе: човечност, правдољубље, хуманост.


Incoming search terms:

  • десанка максимовић srbija u sutonu

Коментариши чланак

Коментара

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *