Сведок сам нарастања култа Вође. Био сам млад банкар у Југобанци, када сам се 1988 сукобио са Милошевићем на једном састанку банкара из Србије. Милошевић је тада био главни шериф комуниста Београд. Човек у успону. Стамболићев миљеник и наследник који се припремао, како ми је касније мој пријатељ Иван Стамболић признао, да замени њега и да модернизује комунистичку партију и Србију. Тада се то сматрало истим задатком.
На том састанку банкара сам први пут видео Милошевића. Нисам ништа знао о њему, осим да је један у низу комунистичких бирократских апаратчика. Начин како је ушао, како нам се обратио и то што је говорио запрепастило ме је и изнервирало. Нисам могао да верујем да пред собом имам затуцаног комунисту, који је изашао из стаљинистичког шињела. Пошто нико није смео ништа да му каже, сасуо сам му јавно све у лице. Видео сам да је био згранут. Није то очекивао. Било му је страшно непријатно. Похвалио ме је и позвао да сарађујемо. Одбио сам. Осећао сам презир према том лику. Осећао сам да ће тај политичар да упропасти Србију.
Никада се више нисам срео са њим. Имао сам доста позива од њега. Све сам одбио. Једноставно, тај човек није припадао мом свету. Осетио сам га да јен тоталитариста и почео да упозоравам српску јавност. Мислим да сам један од првих који је то јавно говорио. Опомињао. Наслућивао сам шта се дешава и како ће се то све завршити. Берлински зид је срушен и настало је ново доба. Милошевић то није разумео.
У Пионирском парку сам стајао цео дан до два сата после поноћи са Србима са Космета и слушао њихову жалосну причу. Било нас је свега десетак људи из Београда. Окружила нас је полиција. Специјалци. Београђани нису смели да изађу на улице да подрже своју браћу са Космета и да се успротиве злочину над њима. Београд је ћутао. Срби са Космета су убачени у аутобусе и враћени на Космет. Полиција нас је пописала и пустила кућама. Нису нас ухапсили. Улице су биле те ноћи празне. Београд је спавао. Вратио сам се пешке у Земун. Поражен и очајан.
Следеће године на Газиместану је било милион људи . Срби су добили Вођу.
Вођа је обећавао утопију. Вођа је обећавао шведски стандард, брзе пруге, Еурополис на води, све Србе у једној држави и Космет у саставу Србије. Грађани су поверовали у утопију. Грађани су устоличили Вођу и пренели свој грађански суверенитет на њега. Он је могао да одлучује у име свих грађана. Била је то трагична погрешка грађана Србије.
Писао сам. Говорио. Бунио се и протестовао на улицама. Није вредело.Онда смо почели да правимо опозицију Вођи. Уведен је вишепартијски систем. Постао сам приватник. Председник банке. Финансирао опозицију. Односно, Демократску странку. Она ми је била блиска. Нарочито због Борислава Пекића.
На првим вишестраначким изборима децембра 1990 сам очекивао да народ неће насести на лаж, превару и обећање Вође. Очекивао сам победу опозиције. Купио сам тек тада телевизор, да бих могао да пратим изборе. Пре тога, нисам хтео да гледам нарастање Вође. Одбијао сам да учествујем у томе.
Вишепартијски систем је требао да сруши култ Вође. Нисам био члан странке, али сам био укључен у кампању против Вође. Наступао сам самостално, као стручњак и родољуб. Спремио сам се да прославимо победу опозиције. Веровао сам у сигурну победу. Надобудни и лажни Вођа одлази на сметлиште историје као обичан пајац и шарлатан.
Резултати су били шокантни. Вођа је добио – 2.387.587 гласова и 194 посланичка места у Скупштини. Био сам убијен у појам. Данима нисам могао да дођем себи. Шта нам се то догодило? Зашто је народ гласао за Вођу? Зашто је поверовао у лажи, обећања и утопију? Зашто су грађани гласали против себе?
Нисам разумео.
Грађани су тражили – утопију!
Добили су : ратове, крв, разарање, мртве, рањене, исељене, хиперинфлацију, сиромаштво, санкције и НАТО бомбе.
После тога знате шта се све догодило.
На изборима у марту 2014, нови Вођа је добио – 1.727. 444 гласова и 158 мандата. Много мање него његов идол из деведесетих година, али довољно да буде Вођа. Опозиције коначно нема у Скупштини. Такву лагодну позицију није имао ни Милошевић.
Вођа је обећао: арапске паре, Београд на води, запошљавање, бољи живот, искорењивање корупције и улазак Србије у ЕУ.
Вођа је обећао – утопију!
Грађани су му поверовали и дали му неограничену власт. Грађани су сами себи ускратили свој грађански суверенитет и своју слободу у корист једног човека. Вође. Тако смо се, после 24 године од увођење демократије, вратили на почетак. Уместо да јачамо грађанске институције, законе, демократске принципе и републиканско уређење државе, грађани су се уплашили и потражили спас у култу новог Вође.
Писао сам и опомињао. Годинама уназад. Све сам чинио да пробудим грађане из апатије. На крају, пристао сам и да изађем на изборе. На позив пријатеља. Направили смо – ЕКОНОМСКИ ПОКРЕТ. На изборима смо добили – 0,31% Свега 2.483 грађанина је подржало нашу листу. То је реалност. Све остало је – утопија.
Вођа има данас могућност да ради шта хоће. Нико му више не смета. Нема ни опозицију. Збрисао их је у свом налету да освоји сву власт. Између Вође и народа више нема никога. Вође је то тражио и то је добио.
Српска естрадна интелигенција велича Вођу. Кажу, добио је прилику, нека је сада искористи. Затварају очи пред култом личности. Затварају очи пред недемократским изборима. Затварају очи пред кампањом којом је Вођа окупирао медије. Ништа им то не смата. Вођа је устоличен. Славе га естрадни малограђани и чекају своје синекуре. Нека Вођа сада води народ у светлу будућност.
А шта ако се то не деси?
Шта ако са оваквим Вођом нема светле будућности?
О томе се данас не пише.
Јавност ћути.
Шта ми да радимо?
Ко верује у Вођу и ко верује у утопије, треба да се прикључи победницима. Тако ће остварити неке своје материјалне интересе. Лични интереси треба да победе интерес заједнице.
Мој проблем је што не верујем у вође. Наиме, сматрам да један човек не може Србију да спаси из ове пропасти. Није битно какав је то човек. Једноставно, један човек не може да реши све ове наше нагомилане проблеме.
Не верујем ни у понуђену утопију. Мислим да је све то лаж и обмана.
Ко кога имитира?
Игром случаја, знам и овога Вођу.
Назвао ме је једног дана 2002
Молио ме је да га припремим за једну емисију на РТС, где је имао дуел са тржишним талибанима Влаховићем и Ђелићем.
Пристао сам.
Не због њега, јер ми он није био важан, него због тога да неко изнесе истину о лажним реформама.
Припремао сам га два сата.
Није ми се свидео.
Имао је нешто поданичко, љигаво и неискрено у свом пренемагању.
Жудео је да влада.
Није имао харизму.
Претварао се и додворавао.
Све је било неискрено и намештено.
Не могу да схватим да су грађани Србије дали сву власт том човеку.
Плаши ме толика количина власти у рукама Вође.
Грађани Србхије су погрешили на овим изборима.
Мислим да ће врло брзо видети да су били у заблуди.
Савремена историја нас опомиње.
Морамо бити стрпљиви, организовани и међусобно повезани.
Долазе страшно опасна времена.
Утопија ће се претворити у сурову стварност.
Припремите се за : отпуштања, пад стандарда, немање посла, инфлацију, слом динара, финансијски слом државе, кашњења у исплати пензија и државних плата, пад пензија и плата, медијске цензуре, социјални криминал и распад државних институција.
Уколико дође до заоштравања односа Русије са ЕУ и САД, Србија ће проћи кроз пакао.
Нове поделе.
Нови историјски сукоби.
Нове заблуде.
И нове трагичне одлуке.
Песимиста сам?
Паничар?
Не.
Само реално износим шта мислим.
Треба ли да престанем да мислим?
Моји најближи ме моле да ништа не пишем.
Мисли, али не пиши.
Плаше се за мене.
Престани!
Не пиши!
Не говори!
Опасна су времена!
Вођа је опасан.
На све је спреман.
Потпуно разумем њихову бригу.
Морају и они да разумеју мене.
Не могу да ћутим!
Београд, 24.03.2014
Извор: странице Бранка Драгаша, Фото – Телепромптер.рс
