СЕВЕРНИ ЛЕДЕНИ ОКЕАН ПОДЕСАН ЗА РАКЕТНИ НАПАД НА РУСИЈУ – ЗБОГ ДУБИНЕ НАПАДА И БЛИЗИНЕ ЦИЉЕВА

• САД и НАТО још 2008. схватили стратешку слабост западног блока у конфликтима ниског интензитета са потенцијалним увлачењем Русије у те конфликте   
• Зато су почели да формирају нове елементе стратешког обуздавања да би се „зауставила руска експанзија“ – без улажења у непосредан сукоб са руским трупама
• Тако су настали планови о замашном извођењу подводне флоте САД у Арктик да би се у тој зони створила стратешка нуклеарна претња Русији   
• Претпоставља се да ће за три до пет година САД моћи да преместе акценат превентивног удара, у спрези са претходним ударом ненуклеарним оружјем високе прецизности, на северни правац, што у принципу, према замисли Пентагона мора паралисати руске стратешке програме
• Неколико година предности које Русија сада има, могу помоћи да се битно смањи њено чисто квантитативно заостајање у снагама и средствима на бочним деоницама Арктика – у правцу Норвешке и на граници у региону Аљаске
• Догађаји последњих месеци показали да је Русија на војном плану такође испред својих конкурената

Пише: Јевгениј КРУТИКОВ, политиколог (Москва)

Чудно и изненада завршиле су се практично и не започете вежбе америчке подводне флоте у Арктику Ice Exercise 2014.

Према шеми вежби, две нуклеарне подморнице требало је да утону дубоко испод леда бочно од Северног пола и да ту изведу неколико подводних маневара. Требало је да дејства подморница са површине координира камп базе „Наутилус“ (назив није добила у част уређаја из романа Жила Верна, него у част америчке подморнице која је прва доспела до Северног пола), који се разбио још у новембру прошле године на санти леда на око 200 км северно од насељеног места Прудхо (Prudhoe) на обали Аљаске.

Од самог почетка све је кренуло наопако, посебно у „Наутилусу“. Испоставило се да Американци немају искуства у изградњи полрних станица, чак ни неких крхких и привремених. А како се неочекивано открило, на самој Аљасци нема потребне инфраструктуре за нуклеарне подморнице САД. Једва су успели да изграде писту која може да прима искључиво мале авионе за локалну употребу, које, иначе, становници Аљаске имају уместо аутомобила, и да ту искрцају групу „научника у цивилу“.

База „Наутилус“ требало је да ради до 30. марта, али је евакуисана 24. – недељу дана пре истека рока: ледена санта почела је да се топи (нису је претходно сондирали), циклон је захватио подручје дрифта због чега су морали моторним чамцима и у време олује да евакуишу чланове поларне експедиције.

Нови Мексико

Две подморнице – „Њу-Мексико“ (SSN 779) класе „Вирџинија“ и „Хемптон“(SSN 767) класе „Лос-Анђелес“ – спустиле су се испод леда и имале задатак да међусобно координирају дејства преко кампа „Наутилус“ с циљем да оружаним снагама САД „обезбеде сигуран приступ у регион“.

„Њу-Мексико“ је добила наређење да симулира подводни напад на подморницу противника,  при том су као циљеви вежбе били постављени параметри руске подморнице. Заповедник „Њу-Мексика“, командир Тод Мур, изјавио је да је „руска подморница изабрана за напад зато што само Руси могу да оперишу на Арктику“. Ову мисао даље је развио сенатор Ангус Кинг који је надгледао вежбе: „Ми се директно сукобљавамо само у океану“.

Није познато да ли су „Нови Мексико“ и „Хемптон“ успели да „погоде“ условног противника. Због неуспеха базе „Наутилус“вежбе су прекинуте, а да практично нису ни почеле. И њихов главни задатак од самог почетка да – „гарантују приступ“ Арктику – претрпео је неуспех.

Обе нуклеарне подморнице наоружане су „Томахавцима“, био је планиран излаз у регион могућег напада на територију Русије са добром путањом, али тај део вежби нису могли да заврше.

Истовремено је на другом крају Арктика, у северној Норвешкој, 440 америчких маринаца покушавало да изведе пребацивање на лед помоћу норвешких саобраћајних средстава, али некако неубедљиво.

Те непланиране вежбе биле су замишљене као одговор на руски десант на Нову Земљу и „аеродроме“ од пре месец дана који је неочекивано показао способност руске армије за тренутно оперативно размештање на Арктику.

Ни у региону Аљаске, ни у Норвешкој, САД и NATO нису се показали спремним за координиране операције како копнене, тако и подводне. О операцијама изнад воде не треба ни говорити, будући да мање-више способну флоту ледоломаца у региону поседује само Канада, али су њени бродови сконцентрисани на западу Атлантика, односно, по верзији САД никако не могу бити активирани на потенцијалним подручјима ратних дејстава.

Тренутно САД и уопште NATO доживљавају очигледне тешкоће у арктичком региону. При том, тешкоће су како војне, тако и инжењерске и чисто научне. Чак и најнапредније земље у том смислу – Канада и Норвешка – немају довољно искуства и неопходне снаге да би могле озбиљно да рачунају на приближавање  Северном полу или само у правцу руских граница.

Донедавно је америчка флота сматрала да може несметано да се упути под ледени покривач. Истина, тај правац је разматран само као транзитни и није претпостављао активна дејства напада. Сада је задатак проширен.

Нове стратешке концепције отворено анализирају Арктик као будући регион за ракетни напад по територији Русије икао изузетно погодан за дубину напада због близине циљева.

Међутим, управо та офанзивна компонента тренутно није сасвим доступна за америчку флоту. Мало подморница уопште има слично искуство, а оне које имају – исувише су повезане са копненим средствима за подршку (типа база сличних „Наутилусу“).

САД немају чак ни специјализовано командовање, али има огромну жељу да продре у стратешки важну зону Арктика.

Прве вежбе Ice Exercise биле су планиране за 2008, одмах после рата у Јужној Осетији, иако се може чинити да то уопште није међусобно повезано. У ствари, већ тада су у седиштима NATO скренули пажњу на стратешку слабост западног блока у конфликтима ниског интензитета са потенцијалним увлачењем Русије у те конфликте. Било је потребно открити нове елементе стратешког обуздавања да би се „зауставила руска експанзија“ не улазећи у непосредан сукоб са руским трупама.

Тада су и почели да настају планови о замашном извођењу подводне флоте САД у Арктик да би се у тој зони створила стратешка нуклеарна претња Русији. Претпоставља се да ће за три до пет година САД моћи да преместе акценат превентивног удара, у спрези са претходним ударом ненуклеарним оружјем високе прецизности, на северни правац, што у принципу, према замисли Пентагона мора паралисати руске стратешке програме.

Неки најегзалтиранији умови покушавају да комбинују излазак америчких подморница у Арктик са стварањем исто такве моћне групације способне да носи нуклеарно оружје, у Индијском океану, у бази острва Дијего-Гарсија.

За сада САД не поседују електронске и космичке системе способне да ефикасно и прецизно координирају могућа дејства две такве хипотетичке групације, али се на том послу ради.  Тај задатак технолошки је потпуно могуће решити, само захтева огромне расходе, и финансијске и интелектуалне и материјалне.

Ови планови су само индиректно повезани са економским споровима о богатствима Арктика. Сам тај регион, који има огромне већ истражене резерве рудних богатстава, такође је стратешки циљ.

За сада је стратешка предност на страни Русије која је спремна за спорове о припадности шелфа и правно и историјски и технички. У скорој будућности планирано је повећање флоте ледоломаца, константни рад поларних станица, изграђују се нови подводни уређаји. Као што су показали догађаји последњих месеци, Русија је на војном плану такође испред својих конкурената.

Међутим, не треба занемаривати опасност. Сједињене Државе и NATO у целини не разматрају „Арктичко бојиште“ одвојено од опште геополитичке шеме. Највероватније да ће притисак у том правцу бити само једна од компоненти општег „круга утицаја“ на Русију.

Увлачење у нову „трку наоружања“ могуће је и на скупој арктичкој деоници. Предност руске позиције овде је у томе што већ постоји јасна основа за развој нових технологија и система одбране и за размештање потребних појачања. То неће захтевати огромне трошкове као у совјетско време, а нема ни потребе да се одржава неприродно велики број база на огромној територији, као на пример, у совјетско време неславна тенковска дивизија на Чукотки, коју су још у Стаљиново време рачунали да упуте у напад на Аљаску.

Неколико година предности које Русија сада има, могу помоћи да се битно смањи чисто квантитативно заостајање у снагама и средствима на бочним деоницама Арктика – у правцу Норвешке и на граници у региону Аљаске.

Према томе интернет-меме о томе да ће бели медведи ускоро добити руско држављанство – није само шала.

Ксенија Трајковић