Рекордан број представника медија окупио се у „Комтрејду” да би, из прве руке, од Иване Шпановић и њеног тренера Горана Обрадовића, сазнали зашто је – упркос томе што је освојила прву медаљу за нашу атлетику у женској конкуренцији на светским првенствима у дворани и трећу уопште – била незадовољна бронзом. Видело се то на после њеног последњег скока (6,77 м), видело се на њеном лицу током доделе медаља, а то је изјавила и за сајт Светске атлетске федерације (ИААФ)

После преспаване ноћи наша рекордерка је мало ублажила овај став:

– Ипак сам задовољна оним што сам остварила. Имала сам велике амбиције, тренер и ја сво имали своју тајну, коју смо хтели да обелоданимо у Сопоту. У Москву, на Светско првенство на отвореном прошлог лета дошла сам са 18. резултатом, а у Сопот као апсолутни фаворит. То носи тежину, јер са 6,92 м нашла сам се на нивоу на којем никад нисам била. Наметнула сам себи непотребан притисак да урадим нешто велико. За то сам дефинитивно била спремна, али то није био мој дан.

То велико, лако је наслутити, био је тријумф са скоком (првим у каријери) преко границе од седам метара.

– Више, ипак, волим ову бронзу са Светског првенства него да сам на неком митингу прескочила седам метара…

У помоћ својој пуленки прискочио је тренер Горан Обрадовић:

– Морам да се вратим на ону историјску медаљу освојену у Москви. Ивана се изузетно лепо осећала, ја такође, тако да смо добили велика крила. Ивана је изузетно добро тренирала с амбицијом да бронза из Москве у Сопоту добије лепши сјај. Као што су нам се „коцкице сложиле” у Москви, тако у Сопоту – нису. Она је упркос тим малим проблемима које је имала стигла до прве медаље за даме на светским првенствима. Овим темпом наставићемо рад и убудуће, пред нама су митинзи Дијамантске лиге и Европско првенство у Цириху. Ивана има времена да отклони ову грешку, да све испроба и сигуран сам да ће јој се „коцкице сложити” и да ће се са великих такмичења враћати са сјајнијим медаљама.

Проблем који се појавио у финалу био је доскок. Није успевала да направи прогресију и да сваки скок продужи, губила је чак 15 до 30 сантиметара…

– Снимили смо сваки скок и сад ћемо их анализирати да схватимо зашто сам правила грешку коју нисам начинила последњих годину дана. Вероватно сам сагорела, јер сам се осећала јако моћно – сматра Ивана Шпановић.

Обрадовић је додао:

– У њеном залету, у њеном трчању видело се да је седам метара ту, јако близу, али због доскока скок се завршавао раније него што је требало.

Колико је Шпановићева веровала у своје способности сведочи и њено мишљење о ривалкама у Сопоту:

– Иако је Клишина добро скочила у квалификација знала сам да не може да ме угрози у финалу, јер има проблема у тиму. У Сопот је дошла без тренера. После 6,77 у квалификацијама у првом скоку посматрала сам остале ривалке. Обратила сам пажњу на Британку Проктор због њене брзине и на Францускињу Лезије, али нисам их се плашила јер сам се спремила за скокове преко седам метара. Францускиња ће ме следећи пут подстаћи да будем боља…

То се, наравно, односи на Европско првенство у Цириху, на којем ће Лезије бранити титулу освојену у Хелсинкију пре две године.

– Конкуренција у скоку удаљ, после повлачења Американке Рис, је таква да ће ми европско првенство бити као светско. У Сопот неочекивано није дошла Рускиња Бирјукова која је имала скок од 6,98 м, али увек рачунам на Рускиње. Увек се деси и неко изненађења, као што је то била Британка Џонсон-Томпсон, која је освојила сребрну медаљу у Сопоту, али мени ће бити важно да скочим максимално, а тада је небитно ко још скаче.

Ова самоувереност очигледно има подлогу у добром раду, провереном не само новим државним рекордом од 6,92 м већ и другим показатељима и зато љубитељи атлетике могу да с нестрпљењем да очекују шест наступа Иване Шпановић у Дијамантској лиги (први је у мају у Шангају) и наступ на Европском првенству у Цириху у августу. Последње шампионске титуле на Старом континенту освојене су још 1990. у Сплиту, а ако се Ивани „сложе коцкице”…