Трајао је грађански рат. Девојка је стајала поред своје куће и у њу је из пушке нишанио човек, сељак.
Девојка (Е.П.) је у страху пригрлила руке и са великом вером и надом се усрдно (ватрено) помолила: ,,Оче, светитељу Христов Никола, помози, заштити ме!“ И, одједном, сељак баци пушку у страну и рече: ,,Бежи, одмах одлази куда хоћеш, да те моје очи више не виде“. Побегла је у кућу, нешто из ње узела и побегла на станицу. Отпутовала је у Москву. Прошло је неколико година. Једнога дана се разлегао звук звонца са врата. Испред је, тресући се, стајао сувоњав човек са села, сав у ритама. Питао је да ли ту живи Е.П. Одговорише му да живи и позваше га да уђе. Видевши је, баци јој се пред ноге и плачући поче да моли за опроштај.
Не знајући шта да ради, она је почела да га подиже, говорећи да не зна ко је. – Мајчице Е.П., па ти мене не препознајеш? То сам ја, исти онај који је хтео да те убије. Подигао сам пушку, нанишанио и управо хтео да опалим, када видех како уместо тебе стоји светитељ Никола. У њега нисам могао да пуцам. И поново јој паде пред ноге. – Од тада болујем. Решио сам да те пронађем. Дошао сам пешице из села. Увела га је у собу, умирила и рекла да му је све опростила. Нахранила га је и преобукла у све чисто. Он је рекао да ће сада мирно умрети.
За неколико дана је са миром отишао Господу. Пред смрт се исповедио и причестио. Оплакала га је као најрођенијег.
