Православље

Православни календар за 15.01 – Преподобни Серафим Саровски

4-00

Родио се као Прохор Мошњин, не зна се тачно које године,у граду Курску, родном месту Теодосија Печерског.Његов отац Исидор био је имућан и градио је храм св. Сергију Радоњешком,а после његове смрти тај посао је наставила мајка Агатја.Она је и одгајила будућег подвижника, дајући му добар пример сталне молитве, поста и милосрђа.

Два су се чудесна догађаја десила у детињству св. Серафима.Једном га је мајка попела на врх недовршеног храма,он је одатле пао, али се није ни мало повредио.Други пут, док је био болестан, јавила му се у сну Пресвета Богородица и рекла да ће доћи да га излечи.Неколико дана касније литија са чудотворном иконом Коренске Мајке Божије пролазила је кроз њихово двориште.Мајка је изнела болесног Прохора до ње, и он је убрзо оздравио.Кад је одлучио да се замонаши, мајка га је благословила и даровала бакарним крстом који је носио читавог живота; са њим се и упокојио.

Прозорљивац Доситеј који се подвизавао у Катајевској пустињисаветовао му је да оде у Саров, што је он и учинио 1778. године,за време игумана Пахомија.Скоро осам година је био искушеник.

За то време имао је велико искушење – три године је био надувен од водене болести и добар део тог времена непокретан.
Тада је имао виђење Пресвете Богородице са апостолима Петром и Јованом Богословом.Она је рекла: «Овај је од нашег рода», дотакла га жезлом и из тог удубљења отекла је сва вода из тела (на том месту остао му је ожиљак).

Замонашен је 13. 08. 1786. са именом Серафим, што значи «пламени»,а у октобру исте године постао је јерођакон.На литургији је виђао анђеле и једном Господа Исуса Христа окупаног светлошћу.Од тога се није погордио, већ се све више смиравао и увећавао труд.За време велике глади манастирски амбари су се чудесно преко ноћи напунили житом услед молитава старца Серафима и остале братије.Пошто је 1793. добио чин јеромонаха, испунио је своју давнашњу жељу да оде у пустињу.
Пре тога је умирућем оцу Пахомију обећао да ће се бринути о Дивјејевском женском манастиру.

У самоћи је окопавао башту и гајио пчеле;недељом је ишао у манастир на литургију.Виђали су га како храни медведа као да је дресиран.Да би победио ђавола, 1000 дана се непрекидно молио на камену,стојећи и клечећи, са кратким паузама због хране и одмора.12.09.1804. напала су га у шуми три сељака тражећи паре,а он је пустио да га изубијају јер «ко се маши ножа, од ножа ће погинути».Једва је преживео. А после им је, хришћански, опростио и заложио се да их не казне.

Када му је 1807. умро духовни вођа, отац Исаија, игуман Саровског манастира, предао се подвигу молчалништва (ћутања и молитвеног тиховања). После више од две године тако проведених, по наредби се вратио у манастир, а онда почео да живи као затворник, не излазећи из келије. Нико га није видео пет година. Једном се удостојио да буде узнесен на небо и види рајске станове. Још је пет година ћутао и није излазио из келије, али су други могли да дођу да га виде. Тек онда је почео да даје духовне савете људима који су му долазили, по наредби Пресвете Богородице, која му се јавила са преподобним Онуфријем Великим и Петром Атонским. Године 1825. поново је почео да иде у шуму, а у близини је Пресвета Дјева ударила жезлом и начинила извор лековите воде.

На крају његових подвига дошло је стараштво. На хиљаде људи свакога дана долазило му је ради савета и помоћи, и он је унапред знао све њихове бољке. Безброј је примера његове прозорљивости: знао је коме је помоћ најпотребнија, одговарао и пре него што су му постављали питања, знао све о гресима и прошлости саговорника; предсказивао догађаје. Био је у духовној вези са другим подвижницима које никад није видео, нпр. послао је поруку затворнику Георгију да не оставља место свог подвига (он је две године био искушаван том помисли). Многим људима је предсказивао шта ће им се десити: ступање у монаштво, брак, број деце, болести, смрт ближњих…Предсказао је у Русији глад, колеру, политичке сукобе. И своју смрт.

Старац Серафим првог је излечио спахију Мантурова који је боловао од тешке болести ногу. Један болесник, који је оздравио, видео је старца како лебди у ваздуху и моли се за њега. Лечио је молитвом, светом водицом и уљем. Помогао је и спахији Мотовилову, који је био непокретан, да прохода (њему је после открио «циљ хришћанског живота»). А и после старчеве смрти људи су лек налазили у извору који је Богородица створила и који се данас зове Серафимов. Силом своје молитве свети старац је чинио да бездетни добију дете. Па чак и да се осуђени покојници помилују. Спахију Мотовилова је удостојио да се заједно с њим нађе у Духу Светом. Пред крај живота је већ очигледно општио са анђелима, Богородицом, небеским становницима.
Старац Серафим се цео живот бринуо за Дивјејевски манастир који је основала врла подвижница Агатја Семјеновна Мељгунова. Све се радило тамо како је он говорио, иако никад у тај манастир није одлазио. Многе је девојке благословио да ту буду монахиње. После његове смрти манастир је доживео много смутњи јер је послушник старца Серафима Иван Тихонович (отац Јоасаф) хтео њиме да влада. Тек 1861. се све средило. Још два манастира помагао је свети старац: Ардатовско-Покровски и Спасо- Зеленогорски. Саровски подвижник бавио се стараштвом 12 година. Небеска Царица му се последњи пут јавила на Благовести задње године његовог живота. Томе је присуствовала и дивјејевска сестра Евдокија Јефремовна. Виђење је трајало четири сата, а били су присутни анђели, св.Јован Крститељ, св. Јован Богослов и 12 девица-мученица.
Старац Серафим, саровски чудотворац, упокојио се 02.01.1833. у клечећем молитвеном положају пред иконом Мајке Божије «Умилење». На земљи је поживео 73 године. Скоро све његове ствари узеле су дивјејевске сестре. Одмах по његовој смрти почело је мноштво народа да долази на његов гроб, умножава портрете, узима предмете који су му припадали. 70 година након блажене кончине саровског старца, отац Серафим проглашен је светитељем. Те исте 1903. године откривене су и његове мошти. Била је присутна царска породица и небројено много поклоника. Од оца Серафима није остало нетљено тело, него само кости, што је многе смућивало, али нису мошти доказ светости, већ безбројна чуда која су се десила. Тако је одредила промисао Божија.Тадашње власти су 1926. склониле светитељеве мошти које су 1990. пронађене у подруму петроградског Музеја религије и атеизма, а 1991. пребачене су у Дивјејевски манастир.Постоји предање да ће он пред крај света васкрснути и заједно са праведницима и Црквом бити узнет право на небо.

Једно од пророчанстава Св. Серафима:

„У Руској Цркви ће бити сазван Васељенски сабор, чији циљ ће бити:
1. Да последњи пут упозори свет на опасност свеопште антихристовске заслепљености – отпадништва од Господа Исуса Христа.
2. Да се све Православне Цркве Христове уједине под једном Главом – Христом Животодавцем и под једном заштитом – Његове Пречисте Мајке против долазећег антихристовског налета
3. Да се коначно осуди масонерија, илуминатство, јакобинство и сви слични покрети, ма каквим се именом они називали, покрети чији вођи имају само један једини циљ: да се наводно ради крајње егалитаристички схваћеног земаљског напретка и уз помоћ фанатика које су сами створили изазове анархија у свим државама света и да се уништи Хришћанство широм света, те да, коначно, уз помоћ моћи злата, коју су концетрисали у својим рукама, читав свет потчине антихришћанству оличеном у једном аутократском и богоборном императору, који ће сам завладати читавим светом“.

А на другом месту он каже:

„Славени и Јевреји су два народа богоизабрана за заветне и судбинске задатке у историји света. Преподобни Серафим даље говори да су Јевреји и Славени као два неуништива ковчега Завета. Али будући да су Јевреји одбацили истинитог Месију, Јединородног Сина Божијег, Бог их је расејао по целом свету да страдају и буду гоњени до краја. У време антихриста много Јевреја обратиће се Христу јер ће схватити да су чекали лажног месију – по речима Господа: Ја сам дошао у име Оца и не примисте ме, а када други доће у своје име примићете га!
Без обзира на њихов, пред Богом ужасни поступак, Јевреји су били и јесу Господу драг народ. Славени су такође богоизабрани народ који ће до Страшног Суда сачувати истиниту веру у Бога. У време антихриста Славени га неће признати за васељенског цара и месију и зато ће од Бога бити награђени. У време антихриста Русију ће Бог тако подићи да ће бити најмоћније царство у историји света. “

Свети Серафим описао је велики рат, који ће се у Русији претворити у побудну против цара! Све ће организовати закулисане организације, непријатељи Русије, „реформатори“ и масонска западна олигархија. Шириће се издаја и обмана. Део црквене јерархије, двора, виши слојеви друштва, биће присталице либералних европских новотарија! Цара праведника, хришћанина, ће издати. Пролиће се реке крви и пострадаће најбољи руски људи. Рушиће се крстови и Цркви ће бити гоњена! Власт ће бити у рукама Јевреја, а нови симбол кабалистичка петокрака! Цара који прослави њега, убогог Серафима, чека мучеништво за Христа! Све светске буне и ратови у историји заједно не могу се поредити са страхотама онога што чека Русију. Али, Бог ће Русију помиловати, и путем дубоких страдања довести до велике славе! Старац је прорекао обнову руске самодржавне власти после великог страдања и кратак процват пред крај света! Чак ће Антихрист, као васељенски „миротворац“ зазирати од Русије!“

О великој духовној и материјалној обнови Цркве у Русији после великог страдања у периоду комунизма не зна се довољно ван граница саме Русије. Треба подсетити да је пакао комунизма од преко хиљаду манастира, колико је постојало пре револуције, преживело само тек око двадесет. Мошти Светих су излагане порузи, иконе спаљиване, монаси и свештеници убијани и прогањани. У погромима је убијено неколико десетина милиона православних хришћана. Задивљује размера и брзина којом се одвија духовна обнова у Русији, радујући сваког хришћана и уверавајући, по ко зна који пут, да „што је људима немогуће, Богу је свемогуће“. Водећи светски медији баве се овом темом само спорадично, делом зато што велике електронске телевизијске мреже „живе“ превасходно од крупних политичких догађаја и њихових последица, а делом и зато што већ неколико година у свету па и код нас доминира једна стереотипна медијска слика посткомунистичке Русије у којој преовлађују новобогаташи, мафијашки обрачуни, потрошачка грозница, осиромашење најширих слојева, некритичко преузимање западних узора, морална криза. Да ли живот у данашњој Русији изгледа тако суморно како медији сугеришу, где се онда дешава та велика духовна обнова о којој сведоче људи који долазе са поклоничких путовања из Русије, или живе тамо? Подаци потврђују да је огромна већина Руса верна својој Цркви; за 12 година обновљено је на хиљаде храмова, а према подацима оца Амвросија, архимандрита Јовановског манастира који има преко триста монахиња , у Русији тренутно има око велики број мироточивих икона. Многе од тих мироточивих икона налазе се по кућама благочестивих хришћана, међу њима, чак и обичне мале папирне литографије. Господ шаље своју милост и благодат смернима! Како примећује и наша саговорница о овој теми, Радмила Војновић Садовњикова, професор књижевности, некадашњи уредник у културној редакцији ТВ Нови Сад, супруга руског козака, која живи у Москви од 2000-те године, невероватно је јако монаштво у Русији, тежи се строгом духовном животу и подвизавању. Има деце која долазе да се замонаше од 7,8,10, година, девојчице мале схимнице, затворнице – то је један чудесан свет. Инсистира се на Исусовој молитви, сви су позвани да се непрестано моле – „Молите се непрестано“- та Христова и апостолска поука важи и примењује се дословно. Нема неке велике разлике између монаштва које живи у потпуном покајању и породице која живи благочестиво, у послушању старцима, духовницима. У кућама се свакодневно чита Псалтир, владају једноставност, смиреност, молитвеност и нема празног разговора, брбљања, оговарање је забрањено, а децу упућују на молитвено, мисаоно обраћање Господу.

У великој обнови руске Цркве обновљена је и њена традиционална милосрдна функција- манастири су праве народне куће и сви, од најмањих па до највећих лаври , васпитавају много напуштене деце. Видела сам те монашке школе, прича Радмила Војновић Садовњикова, где девојчице добијају комплетно васпитање и образовање. Али је васпитање у првом плану- девојчице држе певнице, поју, неке остају у манастиру, замонаше се. Посебно ме је гануло – прича саговорница „Геополитике“ – када сам у Свето-Николајевском манастиру на путу Москва -Калуга видела да девојчице имају сваке вечери крсни ход, покајничку литију за спас српског народа. У једном од четири храма тог манастира је неусипајушча „непрестана“ молитва и чита се Синодик у коме се помињу сви српски новомученици. Све што се на радост свих нас дешава у руској Цркви, „велика светлост после дуге ноћи“, део је и чувене Дивјејевске тајне, пророчанства једног од највећих светила руске Цркве, Светог Серафима Саровског, чија је стогодишњица прослављења обележена овог лета (2003) великим торжеством у Сарову, где се подвизавао блажени старац. Свечано је било и у оближњем женском манастиру Дивјејеву, где су данас његове мошти. Преподобни и богоносни отац Серафим, чудотворац Саровски, рођен је 1753. године у граду Курску, у благочестивој имућној породици, а уснуо је мирно у Господу 1833. године, после многих подвига и непрестаних молитви, трудова и бдења. Он, који се још као млади јерођакон удостојавао виђења бесплотних сила, ангела небеских и слушања њихове умилне песме, називао је себе “ убоги Серафим“ и поздрављао са „Христос Васкресе радости моја“, оставио је велико пророчанство о будућој судбини Русије и света. Свети Серафим је рекао да што он говори је тачно као што су два и два четири, јер то не говори он, убоги Серафим, већ Дух Свети кроз њега. Свети старац је прорекао да ће после велике голготе, која ће снаћи Русију, у којој ће бити уништавана њена црква и верни народ, и у којој ће потоцима тећи крв праведника, наступити велика обнова. Русија ће бити обновљена као самодржавна монархија, а будући руски цар ће бити по женској линији из дома Романових. То је свакако потомство Велике кнегиње Олге Романове, сестре цара мученика Николаја, која је неко време после октобарске револуције боравила у Србији, а потом отишла у Канаду. Потомци њеног сина Николаја који се упокојио пре пет година у 95-ој години, долазе сада у Русију. Старац је говорио и о свом будућем прослављењу и о томе да ће цар који дође да њега прослави, бити прослављен од Господа трновим венцем страдања, а да ће на његовом прослављењу бити народа више него жита у пољу. Заиста, 17.јула 1903. године, по јулијанском календару, долази царска породица Романов у Дивјејево на велико торжество поводом прослављења блаженог старца Серафима Саровског, цар Николај је носио ковчег са моштима Светог старца, а царица мученица Александра је извезла покров за мошти. Тада је блажена старица Паша Саровска, која је још као девојчица била у послушању Светом Серафиму, поставила фотографије царске породице поред икона и говорила „Свети царски мученици, молите Бога за нас“. Она је била јуродива и видела је будуће страдање царске породице.

Мало је познато и то да је царска породица живела врло строгим молитвеним животом, да су Велике кнегиње појале у цркви једноставно одевене, покривене марамама, да царица Александра, пореклом Немица, није хтела да напусти Русију и православље , иако јој је нуђено да спаси свој живот, пред страдање царске породице. Они који су учествовали на било који начин у страдању Романових, засипали су и пре и после тога јавност најразличитијим клеветама, конструкцијама, полуи- стинама о царској породици, како би донекле оправдали тај чин, укаљали име Романових и њихово убиство приказали као тобоже “ праведни народни гнев на тиранина“ и “спонтани израз народног расположења“, што је једна велика лаж, у низу лажи које иначе прате накнадно описивање вликих преврата и револуција у историји, све у складу са циничном опаском “историју пишу победници“. Забележено је и да је цар Николај, када је био на прослављењу Светог Серафима, добио писмо које му је оставио блажени старац пре своје кончине, а пре рођења цара, и да је цар горко заплакао када га је прочитао, и да су покушавали да га утеше говорећи да је можда старац погрешио. Цар Николај је знао да је све што је старац прорекао до тада испуњено и да не би оставио то писмо да није био сигуран у то што му је написао. Да ли је у писму било најављено и страдање целе царске породице, или само страдање Русије, не зна се поуздано, али је чињеница да је последњих година пред страдање у дому Романових владала врло озбиљна атмосфера, са врло мало радости, али веома смирена и побожна. Свети Саровски старац, блажени Серафим, који се још за овоземаљског живота удостојио виђења лица Господњегж, и коме се више пута јављала Пречиста Владичица наша Богородица, оставио је у тексту Дивјејевске тајне и пророчанство које се односи на цео свет, све до Другог Страшног доласка Христовог. Ту стоји да ће се Антихрист појавити на земљи када Русија буде имала 180 милиона становника, да ће до тада бити одржан и VIII васељенски сабор, који ће анатемисати све оно што се назива реформаторством – све оне партије и удружења људи који живе као да нема Бога и Божијег суда, који теже остварењу земаљског, материјалног раја у свету без Бога. Такве партије и таква удружења ће довести и до рушења хришћанства и хришћанских вредности у свету и стварања једне васељенске, безбожне државе, на чијем челу ће бити Антихрист. Он ће бити Антихрист за православне, али за остатак света он ће бити лажни миротворац. “Говориће мир, мир, мир, а свуда ће сејати само смрт“, говорио је старац. Он ће бити рођен у Русији, од колена Дановог, у граду који се налази између Москве и Петрограда, и биће рођен “искуственим способом“ по речима старца, дакле вештачким начином.

Интересантно је да старац монах, девственик, који је живео већи део живота у саровској пустињи , почетком XIX века, говори да ће “син погибли и безаконија“ бити рођен тада непознатим вештачким начином. Антихрист ће завладати целим светом, али ће једино зазирати од Русије, јер ће Русија бити најмоћније обновљено православно царство у то време и придружиће јој се неке азијске земље и део јужних словенских народа. Старац не говори да ли је то Србија или Бугарска, али пошто се спомиње многострадални народ православни, можемо да претпоставимо да смо то ми.У време кад је настало пророчанство, Турска је још на Балкану , а старац говори да ће се Турска империја временом смањивати, мало по мало и да ће пред крај времена, пред Други Страшни долазак Христов, Русија овладати Константинопољем, да ће се у Светој Софији поново служити света православна литургија и сијати крст на куполи. Француска је такође моћно царство у то доба, а по пророчанству блаженог Серафима, Париз ће нестати са лица земље, последња престоница Француске ће бити Ремс, а имаће свега 17 милиона становника. После тога старац говори о још јаснијим знацима који претходе крају времена – у Дивјејевском женском манастиру биће откривено четворо нетљених моштију светих преподобних жена Дивјејевских. До сада је откривено троје моштију, 1991. године су откривене мошти првоначалнице Дивјејевске женске обитељи, инокиње Александре, која је била велика угодница Божија и којој је Пресвета Богородица дала заповест да иде на север Русије где ће јој показати место на коме ће да се спасава до преласка у вечност. Друга је игуманија небеског Дивјејева, најмлаћа схимница Марта, која је дошла у манастир у 13. години, а упокојила се у 19. после великих подвига. Трећа је Елена Мантурова, сестра познатог Михајла Мантурова који је радио на подизању цркава, чувена лепотица која је по Божијем допуштењу видела злог духа и отишла у манастир, где се непрестано подвизавала. Она је и умрла по послушању- старац Серафим је благословио да умре уместо брата који је градио манастир и она је по послушању прешла у Царство небеско. Он је означио место где ће он сам почивати у Свето – Тројицком храму у Дивјејеву и монахиње су биле запрепашћене- није им било јасно како ће братија Саровског манастира пустити мошти старца да почивају у женском манастиру. Баћушка Серафим је рекао: “Ја ћу уснути у Сарову, а пробудићу се у Дивјејеву“. И тако и бива- када су бољшевици дошли у Саров 1920. покушали су да тајно изнесу старчеве мошти из велелепног храма Успенија Пресвете Богородице, што им је успело тек 1927. године , када су однели мошти у Музеј атеизма, који је заправо Казански храм Мајке Божије у Санкт Петербургу, и где су доношене мошти светих на поругање.

У Саровској пустињи, на месту где се подвизавао старац Серафим, сви храмови су срушени и прекривени једним дебелим слојем асфалта и ту је постављен споменик совјетском писцу Максиму Горком. У Сарову је остао само један храм, најмлађи, подигнут и освештан поводом прослављења Светог старца, али је после претворен у позориште и 9.11.2002.године је одржана последња представа и коначно је враћен Московској патријаршији(иначе у олтару је била сцена!). Овог лета, на прослави 100 -годишњице прослављења Светог Серафима, храм је поново освештан и чин освештања је извршио управо наш патријарх, господин Павле, који је после са патријархом Алексијем служио централну свечану литургију над моштима старца. Пошто ће, по речима старца, пред крај времена, доћи до велике отпадије од истинске вере, где ће чак и поједини архијереји говорити да нема васкрсења тела, и да не би саблазнили толики верни народ, Господ ће на једно време подићи блаженог Серафима, да би верне утврдио у вери и многе спасао. Ваља рећи и то да је Дивјејево означено од саме Пресвете Богородице као њен четврти и последњи удео (имање) у васељени до Страшног Суда, поред Јерусалима, Свете Горе и Кијевско-Печерске лавре. Последњих година је обновљена и канавка (канал,пут) Божије Мајке, који је Свети Серафим означио као пут којим је прошла Пресвета Богородица и ко прође овом светом канавком и прочита 150. пута “Богородице Дјево, радуј се благодатна Маријо…“, он је у благодати, под покровом Пречисте и ако настави да се труди да живи благочестиво, има заштиту Богородице. По речима Радмиле Садовњикове, која је била на прослави стогодишњице прослављења Светог Серафима, било је неизмерно много православних хришћана из Русије и целог света, пуно поклоника и из Србије, и на сваком кораку се може осетити и видети колико нас обичан руски народ воли, колико су Срби добродошли и поштовани. Руска Црква и народ врло добро зна шта се заиста дешава са Србијом ових година искушења и страдања, истина о Косову и Метохији је скоро присутнија у руским медијима него у нашим, обновљено је српско подворје у Москви у храму Светог апостола Петра и Павла. У две московске православне гимназије се учи српски као изборни предмет, а једна носи и назив Српска православна гимназија у знак подршке и љубави према српском народу у ово тешко време.

У многим руским храмовима су заједно са руским светитељима иконописани српски светитељи и новомученици српски. У Сергијо- Тројицкој лаври се редовно служи и Србљак- службе Србима Светитељима, а многи Руси добијају име по српском Светом краљу Владимиру, јер они искључиво дају имена из црквеног календара. Пророчанство које је оставио Свети Серафим Саровски, поједини људи називају легендом, али сам старац је говорио да је све казано тачно, као и то да су два и два четири, јер не говори то он, већ Свети Дух кроз њега, а пошто је све до сада што је било тачно тако и пророковао, немамо разлога да не верујемо и у оно што ће наступити по пророчанству Светог Серафима. По казивању многих руских стараца, дух Антихриста је већ у свету, сви можемо да осетимо дејство зла у свакодневним искушењима која наилазе на верне, и оно често долази под маском доброчинства и најбољих намера, а доноси немир, стра- дања и патњу, али ко претрпи до краја спасиће се, а једино то је и важно. Од много благодатних дарова и духовне радости коју нам дарује Свети старац Серафим, важно је истаћи и једно- ставну али спасо- носну поуку, која може да замени сва о в о з е м а љ с к а , људска умовања и ф и л о с о ф с к а мудровања, а то је да је крајњи циљ и смисао хришћанског живота стицање благодати Божије, дара Духа Светога, који освећује и осветљава наш живот непролазном радошћу и миром у срцу. Треба држати закон Божији до најмање заповести, живети у молитви, посту и покајању, трудити се да учинимо што више доброг и богоугодног и тако ћемо задобити милост у Господа и вечно спасење. А шта је друго и важно?
Молитвама Светог Серафима Саровског, Господе, помилуј нас грешне!

Коментариши чланак

Коментара

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *