Тешко је у наше доба појмити и прихватити много тога у вези ових прича. Бројне су предрасуде о монашком и подвижничком животу. Ово су ретке, временски нам ипак блиске приче о мањини оних који нису само побегли из «света», или тражили само мирно ухлебље, или нешто горе. О онима који су искрено и доследно следили упутства Христова, или Његов зов из дубина своје душе. Све мање ће бити оних који ће изабрати такав пут, али којим год путем ишли, поуке оних који су на тај начин прошли најдубље вилајете духа и те како нам могу бити од користи. Како год да било ово спада у сведочанства на којима се кроз векове темељило православно хришћанство и реалност живог односа са Богом кроз Христа и Светог Духа.
У доба када је Семјон дошао у манастир Св. Пантелејмона на Атосу у њему је било око две хиљаде монаха. То је био град у маломе у коме је скоро свако имао и врло практична задужења, или како они кажу: послушања. Семјон, као физички изузетно снажан, добио је да служи у млину, тако да је по цео дан много радио, преврћући и носећи велике и тешке вреће са брашном.
Једна од првих поука које је добио односила се на практиковање једноставне Исусове молитве: «Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешнога». О томе је његов ученик записао:
«Често призивање пресветог имена Исусовог, усладило је душу брата Симеона. Обрадовао се када је сазнао да се ова молитва може обављати увек и свугде, при сваком послу и у свакој прилици, да је добро „држати“ је и у току црквене службе, и да она замењује сва богослужења када се не може отићи у храм. Он се жарко и много молио, будући да је душа која је много туговала силно чезнула за Оним који је може спасти.
После кратког времена, већ након три недеље, за време вечерње молитве пред иконом Богородице, он је осетио како му молитва продире у срце и свршава се тамо сама од себе без престанка. Но, тада он још није разумевао значај и величину ретког дара који му је даровала Мајка Божија.»
Наоружан овим моћним оружјем Семјон-Силуан улази у период великих духовних искушења. Демонски напади, адски огањ и муке, све кроз шта је пролазио овај простодушни руски сељак, заиста су тешко појмљиви нама који сматрамо да смо нашим образовањем и знанственошћу превазишли много тога о чему је овде реч. Остављајући сваком да по својој савести остане при томе, или се замисли, ево епилога, исто на граници познатог и схватљивог:
«Месеци су пролазили један за другим, а демонски напади су постали све мучнији. Душевна снага и храброст младог послушника почела је да малаксава, а страховање за спасење душе и очајање постајало је све веће. Једна општа безнадежност све чешће је овладавала читавим његовим бићем. Онај ко је и сам преживео нешто слично зна да нема људске храбрости ни снаге која би могла одолети у овој духовној борби… Дошавши до крајњег очајања, седећи у предвечерје у својој келији, он је помислио: „Бога је немогуће умолити“. Ова мисао изазвала је у њему осећање потпуне остављености, и он одједном поче да тоне у мрак адског очајања и туге. Овакво стање потрајало је отприлике један сат.
Истога дана, за време вечерње у цркви светог пророка Илије, надесно од царских двери, на месту где се налази Спаситељева икона, он угледа живог Христа.
„Господ се на несхватљив начин јавио“ младом послушнику, и цело његово биће и само тело његово испунило се огњем благодати Светога Духа, оним огњем, који је Господ бацио на земљу Својим доласком (Лк. 12,49).
После овог виђења Симеон је осетио клонулост, а Господа је нестало.
Немогуће је описати стање у коме се он тога тренутка налазио. Делимично из наших разговора с њим, а понешто из старчевих белешки, сазнали смо да је он тада био озарен великом Божанственом светлошћу, да је био узет из овога света и духом узнет на небо, где је слушао неисказиве речи, да је у томе тренутку осетио као да се наново родио (Јн.1,13;3,3). Својим кротким, свепраштајућим, неизмерно љубазним, радосним погледом Христос је привукао целога човека, да би затим сакривши се, сладошћу своје Божанствене љубави занео његов дух, узневши га до зрења Божанства већ изван обриса света…
У тренутку јављања Господа, он се целим својим бићем „уверио“ да су му греси опроштени. Адски пламен који је буктао око њега је нестао. Престале су и оне адске муке које је преживљавао пуних шест месеци. Осетио је изузетну радост и велико спокојство због измирења са Богом. Овакво душевно стање било је последица његовог измирења са Богом. Његовом душом је овладало ново осећање сладосне љубави према Богу, према људима и према сваком човеку. Престале су покајничке молитве и онај незадрживи вапај за опроштајем грехова који му није дао да очи сном одмори. Да ли је овакво стање душе требало да значи да он сада може мирно да се преда сну? Наравно не.»
Оно што је следило после краћег периода неописиве радости и мира које му је у срцу даровао Господ откривши му се, по правилу су проживљавали сви који су слично доживели. О томе кроз векове сведоче многобројна житија хришћанских подвижника. Једном речју то би био осећај богоостављености. Често су десетине година пролазиле а да душа није могла поново задобити благодат, или су се непрестано смењивала стања благодати и остављености и демонских напада. Многи нису истрајали у подвигу да поново разумно стекну спознату благодат. Кроз све то је и он пролазио:
«Благодарећи оваквом стању, монах Силуан налазио се у непрестаној унутрашњој бризи, будности и усрдном искању излаза. Непрекидна молитва и умно трезвљење којем се учио са њему својственим стрпљењем и храброшћу, открила му је нове хоризонте на пољу духовног знања и обогатила новим средствима у борби са страстима. Све чешће се његов ум усредсређивао у срце, што му је давало могућност да посматра оно што се дешава у унутарњем свету душе. Упоређивање стања и преживљавања доводило га је до јасног схватања онога што се са њим дешава. Почео је да запажа у себи прве зачетке правог духовног знања и расуђивања. Њему се открива како се прикрада помисао разних страсти и како делује благодат. Силуан започиње живот разумног подвига, свестан да је главни циљ овога подвига – стицање благодати. Како се благодат стиче, како се чува и зашто се губи – постаје једно од најглавнијих питања његова живота….
Душа која је познала Бога и уздигла се до сагледавања света вечне светлости, и затим изгубила благодат, налази се у таквом стању које онај ко и сам није све то преживео тако снажно, не може ни да замисли. Страдање и бол овакве душе је неизрециво. То је један нарочити метафизички бол. Човека који је видео светлост беспочетног бића и окусио пуноту, радост и неизрециву сладост Божије љубави, више ништа земаљско не може да привуче. Земаљски живот за њега постаје у извесном смислу несносан терет. Он са сузама поново тражи онај живот кога се, по милости Божијој, удостојио да дотакне. Муж који изгуби своју жену, вољено биће, или мајка која изгуби вољеног јединца, могу само делимично да схвате бол човека који је изгубио благодат. Јер, Божија љубав по својој јачини, достојанству, сладости и неизмерној красоти и моћи, далеко превазилази сваку другу човечанску љубав. Зато свети Јован Лествичник говори патње оних који изгубе благодат превазилазе страдања осуђених на смрт или страдања оних који оплакују своје умрле.»
А сам старац Силуан је касније записао: Када смо у Богу имамо праву слободу. Раније то нисам знао. До 27. године само сам веровао да постоји Бог, али Га нисам знао. Када Га је душа моја упознала Духом Светим, почела је да се са жаром отима к Њему и сада Га пламено тражим и дан и ноћ.»
Период кроз који је био растрзаван осећајем «богоостављености» код њега је потрајао 15 година. А онда је стигао одговор који му је одлучујуће помогао да стекне дубоко смирење и разумевање:
«Водећи једне ноћи борбу са демонима и неуспевајући да се чисто моли иако се трудио, Силуан се дигао са столице у намери да врши поклоне. Међутим, пред собом је угледао огромну фигуру демона како стоји пред иконом и чека да му се Силуан поклони. Келија је била пуна злих духова. Отац Силуан поново седе на столичицу, и сагнувши главу, са болом у срцу поче да се моли:
„Господе, Ти видиш, да желим да Ти се молим чистим умом, али ми демони не дају. Научи ме шта да радим да ми не би сметали“. У души је чуо одговор:
„Горди увек тако страдају од демона“.
„Господе, рече Силуан, научи ме шта да радим да би се моја душа смирила“.
И поново је у срцу чуо одговор од Бога:
„Држи ум свој у аду, и не очајавај!“»
У наредним причама вратићемо се овој поруци која је била кључна за наставак Силуановог живота. Стога и покушај да је колико-толико разумемо заслужује посебну пажњу. За крај ове приче ево неких поука из белешки које је старац Силуан оставио за собом, које најбоље сведоче о даровима које је стекао:
«Када бисмо били једноставни као деца, Господ би нам показао рај и видели бисмо Га у слави са херувимима и серафимима и свим осталим небеским силама и светитељима. Али, ми нисмо смирени и зато мучимо и себе и оне који живе са нама.»
«Када би свет знао силу Христових речи: Научите се од мене јер сам ја кротак и смирен (Мт. 11,29), оставио би све друге науке и учио би само ову небеску науку.
Људи не знају силу Христовог смирења и зато теже ономе што је земаљско. Али, без Духа Светог човек не може да позна силу ових Христових речи. Онај пак, ко је познао ову науку, неће је оставити чак и да му се понуде сва земаљска царства.»
«Мало је оних који Те знају и мало оних са којима се може говорити о Теби. Много је више оних који се вером спасавају. Ти си рекао апостолу Томи: Зато што си ме видео поверовао си, блажени који не видеше, а вероваше(Јн.20,29). Не осећају сви Духа Светог, али ће се спасти сви који имају страх Господњи и држе Његове заповести, јер нас Господ све неизмерно много воли. Ја не бих познавао љубав Божију да ме томе није научио Дух Свети, који нас учи свему доброме.»
«Када нема добрих духовника, треба се у смирењу предавати вољи Божијој и тада ће нас Господ Својом Благодаћу упућивати. Јер, Господ нас толико много воли да се то не може изразити, нити то ум може постићи. Ова љубав може се познати само Духом Светим кроз веру, а умом се она не може познати.
Људи се споре око вере и нигде краја тим споровима. У ствари, нема потребе да се споримо. Треба се само молити Богу и Мајци Божијој и Господ ће нас без спорења просветити, и то веома брзо.
Многи су проучили све вере, али ипак до праве вере нису дошли. Али, Господ ће онога ко се буде смирено молио Богу просветити и дати да позна колико много Он воли човека.
Горди људи би хтели да све схвате умом, али им Бог то неће допустити.
Ми смо познали Господа. Он нам је показао Себе Духом Светим и душа Га зна, и радосна је, и весела, и спокојна. У томе је светост живота.»
«Господ је рекао: Где сам ја, онде ће и слуга мој бити (Јн.12, 26). Али, људи не схватају Свето Писмо. Оно им изгледа неразумљиво. Када Дух Свети научи душу, све постаје јасно и она се осећа као на небу, јер је Дух Свети исти и на небу и на земљи, и у Светом Писму, и у душама оних који воле Бога. Без Духа Светог човек лута, и мада стално учи, Бога познати не може, и мира у Богу не налази.
Ко је познао Божију љубав, воли читав свет и никада не ропће на своју судбину, јер привремене невоље које подносимо ради Бога припремају нам вечну радост са Њим.
Несмирена душа која се није предала Божијој вољи не може ништа да позна. Она само прелази са једне мисли на другу и никада се не моли чистим умом, те не прославља величанство Божије.
Душа која се смирено предала Божијој вољи, невидљиво види Бога сваког тренутка. Она то не уме да објасни, нити да изрази, али опитом осећа милост Божију и зна када је Господ са њом. Она се предала Богу као мало дете које свакога дана хране, премда оно не зна како се та храна добија. Тако је и души добро са Богом, али не може објаснити како то бива.»
«Ономе ко се предао вољи Божијој живот пада много лакше, јер и у болести, и у невољи и у гоњењима говори себи: „Тако је Богу угодно, а ја ради грехова својих треба да трпимʺ.
Ето, ја већ годинама патим од главобоље и тешко ми је да је подносим, али знам да ми је и ово корисно, јер се кроз болести смирава душа. Душа моја жели пламено да се моли творећи бдења, али ми болест смета будући да је слабом телу потребан мир и одмор. Много сам молио Господа да ме излечи, али ме Он није послушао. Значи да ми је ово на корист.
Међутим, догодио се и други случај и Господ ме је у невољи брзо услишио и спасао. Једном на празник, једући рибу, кост ми је запала врло дубоко у грло, у груди. Призвао сам светог великомученика Пантелејмона и молио га да ми помогне, пошто доктор не може извадити кост из груди. И када сам изговорио у себи „помози, осетио сам одговор у души: „Изиђи из трпезарије, накашљи се и избацићеш кост са мало крвиʺ. Тако сам и учинио и све се добро свршило, онако како ми је речено. Тада сам разумео да је на корист мојој души то што ми Господ није исцелио главобољу.»
«Жалим људе и плачем и ридам за њима. Има људи који мисле: „Много сам грешио ‐ убијао, пљачкао, чинио насиља, клеветао, водио развратан живот и многа друга зла чинио. Од стида не могу да приступим покајањуʺ. Међутим, они заборављају да су сви њихови греси пред Богом као кап воде у мору.
О, браћо моја, сва земљо, покајте се док још има времена. Бог милостиво очекује наше покајање. Очекују га и сва небеса и сви светитељи. Као што је Бог љубав, тако је и Дух Свети који пребива у светима такође љубав. Моли од Господа опроштај, и Он ће ти га дати. А када добијеш опроштај грехова, на души ће ти бити лепо и радосно и благодат Светог Духа уселиће се у њу, и рећи ћеш: „Стварно, ово је права слобода. Она је у Богу и долази од Бога”»
«Слава Господу што нас није оставио сироте, него нам је послао на земљу Духа Светог који учи душу неизрецивој љубави према људима и сажаљењу према онима који су зашли са правог пута. Господ се сажалио на заблуделе и послао им Сина Свог Јединородног да их спасе. Дух Свети учи таквој жалости према заблуделим који иду у ад. Онај ко у себи нема Духа Светог, неће се молити за своје непријатеље.
Преподобни Пајсије Велики молио се за свог ученика који се био одрекао Христа. Господ му се јавио за време молитве и рекао: „Пајсије, за кога се то молиш? Па он се одрекао Мене“. Преподобни, међутим, није могао а да и даље не жали свог ученика. Тада му се поново јавио Господ и рекао:
„Пајсије, љубављу својом постао си сличан Мени“.
Тако се, ето, стиче мир и другог пута нема.
Можеш се ти и молити и много постити, али ако немаш љубави према непријатељима нећеш имати душевног мира. Да ме Дух Свети није научио љубави, не бих могао говорити о овоме.»
«О народи, плачући пишем ове редове. Моја душа жели да познате Господа и сагледавате Његову милост и славу. Мени је 72 године. Скоро ћу умрети и пишем вам о милости Господњој коју ми је Господ дао да познам Духом Светим. Дух Свети ме је научио да волим људе. О, да могу да вас поставим на високу гору са које бисте могли видети кротко и милостиво лице Господње. Колико би се тада само обрадовало ваше срце. Истину вам говорим – ништа добро у себи не видим и много је у мени грехова, али је благодат Светог Духа збрисала многе моје грехе. Знам да Господ ономе ко се бори против греха не даје само опроштај, већ и благодат Светог Духа, који радује душу, дајући јој велики и слатки мир.
О Господе, Ти волиш створења Своја. Међутим, ко може разумети Твоју љубав и наслађивати се њоме, ако га Ти Сам не научиш Својим Духом Светим?
Молим Те, Господе, пошаљи људима благодат Твога Духа Светог да би познали љубав Твоју. Загреј тужна људска срца да би Те са радошћу славили, заборављајући на земаљске невоље.»
«Господ воли све људе, али онога који Га тражи, воли више.
Ја љубим оне који мене љубе и који ме траже обрешће благодат (Прич.8,17). Са њом је добро бити. Душа је тада весела и говори: „Господе мој, ја сам слуга Твој“.
У овим речима лежи велика радост: Ако је Господ наш, тада је и све Његово наше. О, колико смо богати!
Велики је и непојмљив Господ, али је ради нас Себе толико понизио да бисмо Га знали и волели, да бисмо од љубави према Њему заборавили земљу и живели на небу, гледајући славу Његову.
Својим изабраницима Господ даје толико благодати да они љубављу обухватају сву земљу, цео свет, и душа њихова гори од жеље да се сви људи спасу и виде славу Господњу.»
«Брат Р. ми је причао следеће: Једном приликом, када је био тешко болестан, његова мати је рекла оцу: „Како се мучи наш малишан! Пристала бих радо да будем исечена на комаде, само кад бих му тиме помогла и олакшала болове“.
Таква је и љубав Господња према нама. Он је рекао: Од ове љубави нико нема веће да ко живот свој положи за пријатеље своје (Јн. 15,13). Господ се толико сажалио на људе да је зажелео да страда за њих, као рођена мајка, и још више. Али, без благодати Светога Духа нико не може разумети ту велику љубав. Свето Писмо говори о њој, али се ни оно не може схватити умом, јер и у Писму говори исти Свети Дух.»
«Љубав не зависи од времена и увек има силу. Има људи који мисле да је Господ страдао за нас из љубави, али им се чини да је то било давно, пошто сами немају такве љубави у себи. Међутим, душа која упозна љубав Божију Духом Светим јасно осећа да је Господ наш Отац, најрођенији, најблискији, најмилији, најбољи и да нема веће среће него љубити Бога свим умом, свим срцем, свом душом, као што нам је и заповедио, и ближње као саме себе. Имајући такву љубав душа се свему радује, а када је изгуби више не налази мира, смућујући се и друге набеђујући да су криви за њену несрећу. Она неће да схвати да је сама крива, јер је изгубила љубав према Богу и омрзнула или осудила брата.
Од љубави према брату долази благодат у душу и њоме се чува. Ако не будемо волели ближње, ни благодат Божија се неће уселити у нас.
Када би људи извршавали заповести Христове, на земљи би био рај, и сви бисмо са мало труда имали у довољној мери све што нам је неопходно. Дух Божији би живео у нашим душама, јер Он Сам тражи душу човекову и жели да буде у њој. Ако се Он не усељава у нас, то је само због гордости нашег ума.»
«У данашње време људи су постали горди и спасавају се углавном кроз страдања и покајање. Мало ко је успео да задобије љубав.
Свети Антоније Велики је рекао: „Ја се више не бојим Бога, ја Га волим“. Он је тако говорио, јер је у души имао велику благодат Духа Светог који сведочи о љубави према Богу. И стварно, тада човек и не може друкчије говорити. Али, ономе ко у себи нема велику благодат, свети оци саветују да се каје, јер покајање није далеко од љубави која долази по мери простоте и смирења духа.»
