(Косово – последњи чин издаје, Други део)
Посета Хиландару
– Жртвовање своје жиле куцавице за eвропску чинију сочива или за европске интеграције садашња власт као да продаје, као да се нашла у опасности да прода образ и веру за вечеру. Као да ће ту чинију сочива и добити. Као да Западна Европа нуди нешто више Србији него Мурат пре 620 година? – рекао је митрополит Амфилохије на трибини у Београду, марта 2013. Скупу који је организовао Фонд “Слободан Јовановић” присуствовали су, поред осталих, акадамик Матија Бећковић, лидер Демократске странке Србије Војислав Коштуница и други функционери те партије.
– Чврсто уверени у добробит перспективе учлањења Србије у европске и евро-атлантске интеграције, чланови Европске eкспертске групе ће уложити све своје професионалне и личне потенцијале за остварење овог цивилизацијског пројекта. (Из одељка „Мисије и циљеви Европске експертске групе“)
Мало има народа који после 500 година окупације остане свој. Петсто година, сасвим је довољан период да се једном народу усади нова свест, промени идентитет. Јужноамериканцима је нпр. требало врло мало па да од Индијанаца пагана постану римокатолици полуевропљани. Албанци, који су били православни и римокатолици постали су већином муслимани, за тих 500 година. Срби су, ипак, сачували своју већину кроз тих 500 година. Мањина је прешла на ислам и унију.
Ја се не бојим никога, ни књаза ни Савета, ни попечитеља ни митрополита, и нико не треба да се боји никога, ми смо сви равни, што је књаз то је и свињар, што свињар то и саветник, што саветник то и терзија, што терзија то и судија, што судија то и ја, сви смо ми једнаки: не треба да се само један греје на сунцу, а сви ми стојимо у ‘ладу… Ја се не бојим никога, само се бојим Устава, па то ћу рећи и књазу Михаилу као што сам говорио његовом оцу… нек нико не мисли да књаз може да чини у земљи што хоће; он мора да слуша народ и чини оно што народ хоће и заповеда. (Тома Вучић Перишић – први српски полицајац по ослободилачким ратовима)
Основа успеха опстанка српског народа налази се у његовој православној вери и косовском подвигу. За своје православље српски народ је дужан да захвали суседним народима који су слали своје мисионаре међу Србе и Ромејском царству које је касније названо Византијом. Проповед св. Кирила и Методија и њихових ученика било је основа јеванђелизације Срба. Свети Сава и његова делатност били су печат који је Србе утврдио на путу богоносности. Од св. Саве до св. Кнеза Лазара Срби су „савладали градиво“ и положили практични испит на Газиместану. Од Газиместана Јеванђеље је преточено у народну песму која је уз епски инструмент гусле преношено са колена на колено.
Црква и њена јерархија је била преносилац Истине Јеванђеља, али се често дешавало да инерцијом, подвиг који је једном учињен на Косову подстиче нова подвижничка дела, те је јерархија имала један једноставни задатак – само да не смета; и уз то, да учествује са својим народом у преношењу исте вере са оца на сина, са матере на чељад. Довођени су понекад епископи из Цариграда да воде паству. Њихов успех у проповеди је зависио од тога колико су могли да се приближе народу и схвате тај дух и српски јеванђелски подвиг. Они који би желели да уводе новине, који су на народ гледали са висине и игнорантски, правили би велике грешке. Због тих грешака, дешавало се да се резигнирани појединци оделе и отпадну од Православља.
Народ је сачувао јеванђелски дух захваљујући народној традицији, захваљујући српском светосавском свештенству и захваљујући часним епископима који су, понекад долазили и из грчког народа, али су били чувари Вере и уздигли се изнад рационалистичке форме. Разлике у детаљима у српској и грчкој традицији Православља биле су само обредне и језичке природе: различити богослужбени језик, прослава славе или имендана, неки народни обичаји везани за прославу празника и прослава празника карактеристичних за један народ (попут Видивдана и Савиндана).
ЛДП-овски преокрет у јерархији СПЦ десио се за време комунизма. Српска Црква била је тада систематски уништавана, више изнутра него притиском споља. Идентитет српског народа морао се уништити у гасној комори југословенског комунизма. Оно, најбитније што је тај комунизам себи приуштио, било је стварање кадрова у СПЦ који су, под 1. – послушни властима до бесвести, под 2. – савест јеванђелска им је умртвљена.
Пошто је смењен вл. Артемије, јерархија СПЦ је предњачила у организовању сусрета са представницима сепаратиста са Косова. Митрополит Амфилохије са Иљбером Хисом, задуженим за интеграцију севера Косова у самопроглашену “Републику Косово”, на Илиндан у Вучитрну.
Док су властодршци Југославије и остатака Југославије имали свој неки аутохтони патриотски пут и јерархија је пратила тај пут. Онда када су, већ ионако анационални, почели да служе међународним менторима, висока јерархија СПЦ, великом већином, постала је средством наркотизације српског православног народа и српског православног етоса.
Дрогирана национална сцена
Механизам српске националне пропасти пројавио је своје постојање тек 2005. године. Негде, у то време, су два наша епископа покренула тужбу на међународном суду у Стразбуру против земаља окупатора на Косову и Метохији. Та два епископа били су Атанасије Јевтић и Артемије Радосављевић (на наговор еп. Атанасија, тужбу је поднео еп. Артемије). Држава Србија подржала је ову тужбу. То државе окупатори нису могле да поднесу, ни да толеришу, јер би ова тужба опструирала стварање независне државе Косово, и њено формирање одложило би се у недоглед. Државе окупатори су, у том моменту, пожудно радиле на слабљењу напетости између шиптарских нацистичких институција у Приштини и представника косовских Срба, како би се «независност» прогутала без штуцања. У том циљу, НАТО је покренуо пројекат заједничке шиптарско-српске изградње разрушених цркава на КиМ. Овај медијски пројекат је требало да покаже свету да суживот нацистичке владе у Приштини и гетоизираних Срба постоји и да је Косово – Елдорадо, земаљски идилични успех «међународне заједнице».
Та два пројекта НАТО савеза – рушење тужбе у Стразбуру и изградњу косовскометохијских цркава од стране шиптарских институција у то време подржали су на Косову липљански епископ Теодосије и његов јеромонах Сава Јањић. Они су свој став објашњавали прихватањем реал-политике, тј. политике «дај шта даш». Тим својим револуционарним чином устали су против одлука свог надлежног епископа Артемија, што је дело незапамћено у историји СПЦ. Тада је у Београду, и повремено на Косову, био често виђен амерички грађанин, јеромонах Иринеј Добријевић, иначе познат по својим везама у Стејт Департменту. Приближавање ставова НАТО пакта и братије манастира Дечана приписује се утицају овог црквеног делатника.
Епископ Иринеј Добријевић (крајње лево, у римокатоличкој одећи) приликом сусрета са пастором Џеси Џексон, који је учествовао у ослобађању америчких војника 1999. Поред председника Клинтона, присутни су и Сенди Бергер, саветник за националну безбедност, Мадлен Олбрајт и контраверзни Род Благојевић, касније осуђен због политичке корупције.
М. Амфилохије: “Идеја европске интеграције, уствари је чин свједочења Јеванђеља “да сви буду једно.” (2.3.2009.) Чланови “Европске експертске групе”: Будимир Булатовић, митрополит Амфилохије и Владимир Божовић.
Имајући подршку на терену, на Косову и Метохији, уз помоћ шатл дипломатије, на рушењу тужбе и пројекту «обнове цркава» ангажовао се посебно митрополит Амфилохије Радовић, који је у то време био члан Савета Европске експертске групе. Он је, истовремено, важио за члана скоро свих комисија Синода, те је као врло моћан, уз помоћ других епископа успео да издејствује ангажман мешања у рад Рашко-призренске епархије и подршку сивој еминенцији Сави Јањићу и његовом сараднику Теодосију Шибалићу. Његов имиџ националисте, као и ауторитет мантије, му је помогао да политичка национална сцена, и позициона и опозициона, готово у потпуности остане наркотизована, глува и слепа за ове потезе усмерене на урушавање положаја Срба на Косову.
Епилог свега је познат: тужба је срушена, цркве су изграђене, еп. Атанасије Јевтић се одрекао свог предлога тужбе и пожурио да подржи Амфилохијев ангажман. Греховном паду јерархије СПЦ је природно следио пад политичке елите у грех издаје Косова. 2008. је на изборима победила опција «Европа нема алтернативу», која је антијевађеље српске политичке елите до данас (2013.).
Националне политичке странке постале су део онемоћале опозиције. Оне НЕ СЛЕДЕ српски јевађелски и јуначки етос сажет у речима «ни по бабу, ни по стричевима, већ по правди Бога истинога», и постале су заморчад пројеката високе јерархије СПЦ окупљене око м. Амфилохија и еп. Иринеја Буловића. Тако наркотизоване, националне партије су издале народне идеале одбране Косова, поистоветивши Српску православну цркву са олигарсима у мантији који су напустили светосавски пут. У стању полусвести постале су лак плен анационалном противнику приликом изборних радњи.
Непознавањем језуитског принципа – «једно говоримо да заварамо јавност, друго радимо», којег се држе екуменистички опредељени чланови јерархије, као и вођење политике немешања у одлуке црквене јерархије, што се опет заснива на римокатоличкој идеологији да се одлуке папе «не стављају под сумњу», политички делатници постају активни учесници последње националне катастрофе.
ДСС и “Двери” се нису јасно оградили од политике урушавања Цркве на Косову.
Преузето са блога “Православље живот вечни“
