Мало који манастир се обнавља на тако помпезан начин као Ђурђеви ступови. Својевремено су рекламе и билборди били на све стране, политичари, спортисти, глумци и певачи давали су и дају своје прилоге, у склопу акције „Обновимо себе – подигнимо Ступове”. Недавно је РТС је снимио спот за песму „Христос Воскресе” у којем су се чак ујединили фудбалери Партизана и Црвене звезде који су се раме уз раме појавили у споту.
Манастир Ђурђеви ступови сазидан је на брду у које је сваки дан гледао Стефан Немања док је био заточен у једној од пећина у близини града Рас. Стефан је без сагласности своје браће саградио манастир Светог Николе код Куршумлије а недалеко од њега и цркву посвећену Богородици, па су га браћа зато заточила. Будући велики жупан није у заточеништву пао у очај већ се за помоћ обратио Светом Ђорђу. Заточеништво је трајало релативно кратко јер су га ослободиле његове присталице. По неким изворима Немања је заточен 1165. године а на власт је дошао годину дана касније, а по другим је заточен 1167, а ослобођен 1168. Верујући да му је у ослобађању помогао Свети Ђорђе, Стефан Немања му је из захвалности подигао манастир Ђурђеви Ступови чија градња је завршена 1171. године, а црква је осликана четири године касније. Манастир је у средњем веку имао велики углед. Обимни радови на манастиру рађени су и за време краља Драгутина, последњег владара из лозе Немањића који је столовао у Расу. Северозападна улазна кула је у Драгутиново време претворена у цркву – капелу и тада је украшена фрескама. Саграђена је и нова трпезарија са кухињом, а колико је краљ Драгутин волео Ђурђеве Ступове види се и по томе што је тражио да му ту буде вечни дом. На жалост, гроб је опљачкан у 18. веку. Као и остали манастири овог краја и Ђурђеви Ступови рушени су после аустријско – турског рата. Део фресака је тада неповратно изгубљен…
Садашња слика потпуно другачија. У то смо се увериле на лицу места у друштву нашег домаћина, директора Туристичке организације Нови Пазар мр Јована Јошића.
Прво што привлачи пажњу на самом прилазу јесу камере постављене на све стране. Дошла и таква времена да се у мирно доба манастири обезбеђују камерама. У самом комплексу светске културне баштине тишина је била таква да је могла да се чује. Селе смо на оближњу клупу и ослушкивале. Тишину нису нарушили чак ни кораци јеремонаха Герасима, старешине манастира који нам се придружио. Понуђена нам је кафа и ракија која се прави од неких трава међу којима је и лековита анис биљка.
„Овај манастир је био напуштен у 17. веку и све до 2.000. године овде није било монаха,” почео је причу јеремонах Герасим.
А онда му је зазвонио мобилни? Јавио се и отишао да разговара. Вратио се после неколико минута и наставио:
„Прво су овде дошла тројица монаха из Сопоћана и Црне Реке. Данас нас је седам”
Онда је поново зазвонио телефон и поново је јеремонах отишао… После десетак минута се вратио и наставио разговор са нама:
„Све је више гостију. Долазе из целог света. Највише је туриста из Русије, а ту си и из Италије, Француске, Јапана… Чини ми се да духовности највише интересују посетиоце из Француске.”
Манастир Ђурђеви ступови
Разговор је прекинут јер је дошла екскурзија деце из унутрашњости па смо са јеремонахом отишле у цркву Светог Ђорђа да видимо како разговара са најмлађима. И било је интересантно јер је деци постављао питања, а она су, као на квизу, одговарала. Најбољима су додељене иконе… Једина замерка је што се слабо чуло, па су активно у овом интерактивном учењу могла да учествују само деца из првих редова. Када смо то рекле јеремонаху, захвалио се и рекао је да ће од сада обраћати пажњу на то. Вратили смо се на „нашу” клупу и наставили разговор:
„Сваке године долази све више људи. Мислим да сада дође и по 50 аутобуса дневно. Добро је што је све више младих. Трудимо се да угодимо свима који дођу. Имамо и доста посла на њивама јер смо купили земљу коју сада обрађујемо. Тако већину хране сами произведемо. Некад смо имали и стоку, али смо дошли до закључка да нам се то не исплати зато што нас је мало.”
А онда је телефон поново зазвонио, јеремонах је поново отишао… После неколико минута јеремонах Герасим се вратио и за крај рекао:
„Од старих остатака остало је да се обнови манастирска црква, келије и историјска трпеза Светог Симеона. Имамо још доста посла, али ми га се не бојимо.”
