Мишљења

Петар Станковић: Економија и безбедност

zandarmerija-policija-srbija

Чињеница да живимо у земљи која се све више задужује, а све мање производи и која као да нема јасно решење како се померити са мртве тачке, не оставља нам много простора за оптимизам.

Атмосфера у којој привреда пропада, стандард грађана опада, слаби поверење у институције, нимало није здрава нити пожељна гледано из ма ког угла. Који год сегмет друштва да се посматра, у њему се мање или више само рефлектује стање у целој земљи. Па тако ни здравство није што је било, просвета такође, војска, полиција, затим реални сектор који трпи због неусклађености система, норми и чини се бесконачних административних препрека са којима мора изборити. Велика незапосленост са својим не само економским, већ и социално – психолошким последицама. Све то у крајњој мери изазива једно велико незадовољство код људи.

pbk_20120310_233901

Један од показатеља јесте алармантно стање безбедности у Београду. Појављују се разни облици угрожавања опште безбедности, било да је претучен возач ГСП-а, или да је неко избоден у школском дворишту, упуцан због паркинг места и слични трагични примери. Влада опште незадовољство, које се добрим делом испољава кроз пораст насиља. Кривица за опште незадовољство се пројектује на било кога, па тако тај “кривац” често бива и комшија или било ко у пролазу, у саобраћају. Људи се једноставно више не осећају безбедним у свом граду, у свом крају, чак и својој згради. Поједини живе са траумама јер су већ били жртве неког насиља, а други пак живе у страху да не постану те жртве. Тако се затвара зачарани круг опште немаштине, незадовољства одсуства перспективе и насиља.
Ко је заиста крив?Ово је питање које сви ми поставимо кад тад. Суочени са реалношћу на коју тешко или никако не можемо да утичемо, једноставно закључујемо да је крив систем, политичари они који доносе одлуке…

Крива је корупција, тј.корумпирани политичари, који занесени личним интересом улазе у спрегу са клановима и криминалцима и врло брзо постају потчињени и нечије марионете. Ако имате премијера једне земље који благо рећи „шурује“ са рецимо неким као што је Дарко Шарић, зар заиста очекујете да ће тај и такав премијер доносити одлуке у корист земље Србије и свих нас лојалних грађана који у њој живимо? Наравно да неће. И тако наизглед једном простом спрегом сви постајемо лишени права да се изборимо за оно што нам припада, за боље сутра, за породицу, за посао…

ivica-dacic-njujork-savet-bezbednosti-kosovo-priznanje-srbija-1345583082-200552

Такви, потчињени, корумпирани политичари, не доносе одлуке у име свих нас, чак шта више у стању су да способне људе, људе са идејом за економски опоравак и привредни раст, а тиме и раст стандарда, склоне из политичког живота вештим спиновањем медија или кроз компромитовани политички систем. Тајкунима није потребна уређена држава, са јаким институцијама, лов у мутном је њихов терен. За пласирање одређене политичке идеје, вођење странке или предизборну кампању су потребни новци. Дакле политичарима су потребни новци. Тајкуни ове новце имају. Они их нуде политичарима у замену за заштиту сопствених интереса. Тако настаје спрега тајкуна и политичара која је на штету грађана.
Да ли таква ситуација утиче на безбедност земље?

srbija-saobracaj-bezbednost-stojadin-jovanovic-1331561945-133340Свакако да утиче. Када Србија недовољно привређује, не може се очекивати да ће бити у плусу, још томе додати отплату кредита, исплату плата у јавном сектору и пензија. Следи поновно задуживање које ће вероватно служити за исплаћивање плата и пензија уместо за покретање привреде и окретање тог новца. Дакле, безбедност земље може бити нарушена било могућим социјалним немирима услед превелике незапослености и непостојања перспективе, било повишеном стопом класичног криминала. Даље, таква клима погодује и корупцији која гађа све нивое и поре друштва, губи се на вредностима и идентитету, а услед мањка средстава у буџету, јавља се мањак и у државним органима којима је превасходна улога заштита виталних вредности и суверенитета државе Србије. На све то се надовезује опадање наталитета и све више непожељних миграција, које стратешки гледано, лоше утичу на одбрану земље.

Без јаке привреде у коју се мора улагати и о којој држава мора бринути, нема радних места, нема перспективе за младе људе, нема јаке војске и полиције и нема јаких институција, дакле нема државе. Запостављање привреде од стране државе, не отплаћивање великих кредита повлачи за собом последице као што су мешање у унутрашњу политику Србије од стране међународне заједнице и страних држава које ту виде своје интересе, и нарушавање суверенитета, простом чињеницом да када неко контролише ваш дуг, он контролише и вас у доброј мери тј. вашу унутрашњу политику, односно доношење одлука на државном нивоу. Како би се Србија вратила у колосек, мора да узме ствари у своје руке, а не да дозволи крупном капиталу да вршља по њој и одлучује о њеној судбини. Да не би долазило до миграције село – град, треба улагати у пољопривреду, као и равномерно развијати сваки регион земље. Потребно је људима омогућити да раде, да живе, да стварају породице, да се ако треба и вештачка оплодња промовише ради наталитета. Субвенционисани кредити и довођење инвеститора могу отворити радна места и покренути целе градове. Дакле, може се покренути и село и град.Србији није потребно некакво револуционарно “пролеће” и васкрсли отпораши, него отварање нових радних места, јер смо земља се невероватним ресурсима, како природним, тако и људским. Не сме се дозволити да стране службе зарад сопствених интереса користе опште народно незадовољство изазивањем нереда и евентуално стављање тих потенцијала у руке ко зна којих центара, влада и организација које ће свакако искористити оно што ми нисмо. На међународној сцени постоји само интерес, а Србија мора да зна који је њен интерес и да у складу са тим позиционира своју спољну, али и унутрашњу политику.

zene-vojska1Јасно је дакле како економија на овај или онај начин утиче на општу безбедност у земљи, али се не сме испустити из вида на који начин безбедносне структуре утичу на економски систем, односно на који начин олакшавају или отежавају привредни раст. Почевши од запослених лица у државним органима, примећује се да ми ипак имамо кадрове који знају посао и могу да га одраде. Тачније, посматрајући засебно МУП рецимо, или БИА, видимо да су то заправо врло ефикасне државне апаратуре. И војска и полиција и службе безбедности имају обучене људе, али долазимо на климаво тле када се увиди да су добар део њих просечно плаћени или недовољно плаћени обзиром на ризик и природу посла којим се баве. Корупција у безбедносном систему има несагледиве последице. На информацијама је посебан акцент, оне су најскупље, а са гледишта државе, неке су и непроцењиве. Тако “цена” коју држава плаћа када је неко корумпиран у њеним редовима, намерно има апострофе, јер су последице превелике. Да би се инвестирало у неку земљу политичка стабилност је нужна, то је оно што инвеститора пре свега занима. Потребне су јаке институције очишћене од корупције, неопходна је сигурност те инвестиције. Гостовање Александра Вучића на ЦНН-у где говори о томе да неће бити немира и да ће Србија постати плодно тле за инвеститоре, као и о важности борбе против криминала и корупције нам говори нешто о повезаности безбедносних структура и економије. Даље, Вучић каже: “Имамо пуну политичку стабилност и то је веома важно како за Србију, тако и за регион. То нам даје могућност да учврстимо владавину права и привучемо инвеститоре.”

Колико се заиста у ситуацији у којој се налазимо овакве изјаве темеље у реалности најбоље се огледа из свакодневне хронике криминала и корупције у Србији. Просто једно је предизборно обећање дато утицајном медију као што је ЦНН а сасвим друго су прилике у држави. Наравно да ППВ мора гарантовати сигурност у држави када се обраћа својим менторима на западу. Но тешко да ће уверити стране инвеститоре и привући потребан капитал за опоравак економије. Узајамна повезаност економског система и система безбедности је очигледна. Битна је јака привреда, са јаким реалним сектором, која пуни буџет, омогућавајући функционисање и људи и државних органа, док са друге стране, без стабилних институција чистих од криминала и корупције не можемо очекивати добар привредни амбијент. Потребно је да се држава стара о себи било субвенционисањем кредита и заштитом привредних субјеката, било у домену доношења бољих законских решења, где би се једноставно омогућио здрав пословни амбијент, а притом гледајући интересе своје привреде и својих грађана. Но такав смер привреде неће бити реализован просто хапшењем па потом пуштањем тајкуна, нити вечитим одлагањем решавања кључних проблема или давањем нереалних сензационалних предизборних обећања, већ пре свега довођењем стручних људи на одговарајуће државне позиције људи са искуством рада у одређеним областима.Гарант нечије стручности нити су лепе и мудре рече или добро посећени блогови, па чак ни диплома коју имају већ пре свега дугогодишње плодно радно искуство.

Петар Станковић

Извор: Аналитика

Коментариши чланак

Коментара

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *