Мишљења

Од демократије ми увек позли

Академик Љуба Поповић: Зашто сам на списку забрањених људи

Дуго нисам ни знао да постоји појам „националиста“, иако сам живео и у Краљевини Југославији и у Брозовој Југославији, а ако сам последњих година постао националиста, онда је то захваљујући Западу који ми се смучио неправедним нападима на Србе и Србију

Хелсиншки одбор за људска права у Србији обележио је мете: у свом извештају за 2007. годину објављеном у књизи „Самоизолација – реалност и циљ“ регистровали су 57 српских „националистичких“ интелектуалаца у земљи и дијаспори, „који су до сада успешно избегли било какву одговорност за своје деловање“. И док се чекају стрелци, неки у Србији жале што нису на црној листи председнице Хелсиншког одбора Соње Бисерко, попут владике Артемија који сматра „да је Српска православна црква унижена што се међу часних 57 имена не налази ниједно име неког од веледостојника СПЦ-а“.

А ево шта је један са списка „неподобних“, академик и сликар Љуба Поповић из Париза, рекао за „Вести“.

– Да је та жена лепог имена (Соња Бисерко је, заиста, лепо име), коју никад у животу нисам упознао, нити знам шта је урадила за нашу државу, нити ко јој је дао право да одређује критеријуме, дакле, да је у питању нека лепа дама, плавокоса и плавоока – ја бих јој овај испад, можда, и опростио. Али ако не поседује наведене атрибуте, онда бих јој посаветовао да поразговара са својом савешћу.

У овим речима, које је изговорио великан сликарства, српски академик, 45 година житељ Париза, 74-годишњи Љуба Поповић, садржана је сва иронија према особи која себи дозвољава да прави листу за одстрел, да кроји судбину људи које не познаје и себи додељује функцију врхунског арбитра. Ту неверицу и изненађење којима је пропратио злураду информацију „плаћене особе“, Љуба није успео да сакрије, због чега је ексклузивно, мада нерадо, пристао да „аферу“ просуди и у њеном политичком контексту.

Пут у пакао

Симболика уметничког дела: Љуба Поповић крај слике назване „Пут у пакао“

Академик Љуба примио је новинарку „Вести“ у свом париском атељеу, недалеко од Луксембуршког парка. На петом спрату, кров је, такорећи, претворен у небо које је Љуби савезник у сликању платна, понајчешће, великих димензија. Тог дана, атеље је, као и увек, блистао у лепоти. Наспрам Љубе налазио се диптих са насловом „Пут у пакао“, што се савршено уклопило у разраду ситуације која прати нашу политику, политичаре, Србију, Европу, те и све нас као, ваљда, разумна бића ове планете.

Разговор смо започели констатацијом: „Да није смешно, било би трагично“ јер годишњи извештај Хелсиншког одбора за људска права који треба да реконструише државу тако што ће послати интелектуалце у прогон или их ставити пред стрељачки вод, незамислив је у имало цивилизованом свету.

– Дуго нисам ни знао да постоји појам „националиста“, иако сам живео и у Краљевини Југославији и у Југославији Јосипа Броза. А последњих година, ако сам постао националиста, онда је то захваљујући Западу који ми се смучио неправедним нападима на Србе и Србију.

На то академик Љуба креће у анализу:

– На Србију су извршени разни удари. Прво јој је уништена војска, како рече онај у затвору, Легија: „Војску су свели на ловачко удружење.“ После војске, извршен је велики удар на спорт, па смо у спорту остали само на индивидуалним варијантама, а онда је на ред дошла култура и то тако што су се такозване невладине организације убациле у врхове државног апарата и почеле да увозе из иностранства ствари који не одговарају нашем менталитету. Тако смо добили перформансе, западни кич и западно ђубриште, које нашу културу систематски уништавају.

Ничији вазали ни робови

На томе се није стало, тек сликар Љуба наставља:

– Ту спада и актуелни раскол у Цркви, који је дошао из истих сумњивих извора. Они који хоће Србију да униште, схватили су да морају и Цркву да ликвидирају јер је Црква један од стубова српског јединства. И сад, као шлаг на торти, долази и варијанта са „том госпођом“, нека врста „сече кнезова“ јер подразумева откидање главе онима који вреде на културном плану Србије и који јој дају сјај. Без икаквог личног претеривања, само примећујем, да у свим уметничким монографијама, књигама, каталозима и сл, објављеним о мени код нас и у свету, пише: „Љуба Поповић, Србин.“ Значи, ја сам тој земљи на неки начин осветлао образ са културне стране.
На незаустављиву причу о уласку у Европу, Љуба надовезује:

– Припадност Европи се не може остварити на начин који спроводе садашњи политичари, већ на ширем, културном плану. Значи треба да имаш физиономију, сређену државу и аутентичну, сопствену културу. Самим тим ће улазак у Европу бити логичан и могућ. Сваки други начин од нас прави вазале или, још горе, робове.

Елита врхунских хохштаплера

А та Европа је оваква:

– Код нас постоји огромна тежња да се иде ка Европи, а да се уопште не схвата шта је у ствари та Европа и какви механизми су на снази у савременом свету. Врло добро знамо да су Европу силом покушавали да освоје и Наполеон Бонапарта, и Хитлер, и Стаљин. Сви су они имали погрешне методе, физичко освајање им није успело. Нова империјална елита је генерација врхунских хохштаплера која је схватила да народе не треба покоравати физичком снагом, него новцем. Овај метод се базира на уцени кредитима и економским махинацијама.

– Такође је погрешно мислити да је Европа за нас једино решење и заборавити да постоје Русија, Кина, Индија и друге велике земље са којима можемо да сарађујемо, а које нас неће уваљивати у замке о хватању Караџића, Младића и слично, нити на нама примењивати метод „штапа и шаргарепе“, истиче наш саговорник и поново се враћа на „госпођу Бисерко“, коју, вероватно, иритира то што је он, у једном тренутку, изјавио да је „на страни Караџића и Младића и оних које јури полиција“. Зато му се наметнула и једна успомена из детињства.

На страни прогоњених

– Године 1939, у кафану-бакалницу коју је држао мој отац, у једном селу између Тузле и Зворника, једне ноћи треском су се отворила врата и ушли су жандари водећи двојицу босоногих, прљавих и чупавих хајдука са огромним оковима на ногама. Жандари су сели за један велики сто и наручили пиво, а оним бедницима, гурнутим у угао – бокал воде. Као детету, то ми се страшно урезало у памћење и стао сам на страну хајдука. После, читајући „Горског цара“, био сам на страни хајдука Ђурице, а и у „Робину Худу“ нисам могао да навијам за оне који га јуре по Шервудској шуми.

– Дакле, као сликар, не могу да будем на страни оних који прогањају. То није политичка изјава, већ изјава креатора који покушава да види свет на други начин. Такав став, вероватно смета новим ловцима на државне непријатеље и инспирише их на „велесрпске“ прозивке.

Умовање нижег реда

У свом вишедеценијском опредељењу сликар Љуба остаје чист и стамен и пупчаном врпцом везан за матицу, сматрајући да то није никакав грех.

– Захваљујући мом вишедеценијском ангажовању на културном плану, настала је Модерна галерија у Ваљеву која се доказала као најквалитетнија галерија у Србији јер излаже најбоља и најаутентичнија уметничка остварења са нашег тла. Ако сам по мишљењу „те госпође“ погрешно оријентисан на србовање, ипак мора признати да је та галерија много већа од греха који ми она приписује. Она није схватила да су сликари људи, сем ретких, који не учествују у политичком животу. Ја никад нисам био члан ни Комунистичке ни било које друге партије, али се нисам ни борио против њих. За комунисте сам, као „плаћеник“, радио огромне портрете Маркса, Енгелса, Тита… Радио сам и у биоскопу који се звао „Раднички дом културе“, био кинооператер, цепач карата, избацивач, али никад нисам био затваран. Никад нисам био политички ангажован јер сматрам да је политика умовање нижег реда и да ја с тим немам ништа. Ја то могу само да пратим и да дам понеки коментар, који, најчешће и није политичан, већ поетичан.

Наслеђе без морала

– Живимо у 21. веку, врло тешком цивилизацијском периоду, без морала. Некад су наши људи имали културу и васпитање и схватали да народу треба у наслеђе оставити факултете, фондације и слично. А ови данашњи нити имају културу, нити ће ишта дати култури. То је сасвим десето друштво за које не бих рекао да су антисрби, али нису схватили да територији на којој живе, ипак, треба помоћи.

Душу продали ђаволу

Посматрајући бистрим оком, Љуба примећује да се Србија веома тешко сналази у овим модерним временима јер је неспремно дочекала авантуру уласка у игру огромне количине новца, за који се, од доктора Фауста па на овамо, „ђаволу продаје душа“.

– Новац је сила која подрива савремени свет и споља и изнутра. Америка и Запад учинили су огромне напоре да џаковима свеже наштампаних долара, растуре Совјетски Савез. Потом су се окомили на тзв. велику Југославију и разбили је по принципу који је идентичан Хитлеровом из 1941. године. Његова карта и карта ове данашње растурене Југославије су скоро исте. А оно што се данас не схвата јесте да је Србија у зони америчког, а не европског интереса и да зато и не може да уђе у Европу.

– Због Косова, Србија је америчка територија. То је геополитичка игра шаха јер они са наше територије контролишу део Русије и Европу. О томе постоје и писани документи, пред којима наши политичари послушно затварају очи. Па, ми имамо америчког амбасадора који нам се меша у унутрашње послове, имамо Сороша и разне невладине организације начичкане агентима тајних служби, које, путем новца, а посредством и колабораната свих врста, подривају нашу земљу. Питам се на чијем платном списку је и та наша „бисерна дама“, коме то хоће да се умили пљујући на сопствени народ и на људе који су пронели славу Србије.

Сопствени бедни интереси

Наш саговорник, академик Љуба дотиче и тему демократије:

– Кад чујем ту реч, мени позли. Кад чујем да неко прича о демократији, а нарочито Американци, згади ми се свет у коме живим. Демократија је шарена лажа, маска иза које се заклања перфидно лице светске политичко-економске мафије. Разне примитивне будале и хохштаплери машу барјаком демократије а притом мисле само на сопствени бедни интерес. Жао ми је наших људи, који ту игру још нису прозрели или се просто не усуђују да погледају истини у очи. Јер, није лако ни бити слободни стрелац, као ја. Не припадати ниједној идеологији, ниједној организацији, било да је политичка, интелектуална, масонска…

– Никад нисам имао никакав заклон те врсте који би ме штитио, али зато никад нисам имао ни шефове пред којима морам да савијам кичму, ни газде којима морам да плаћам данак части. На известан начин, сам сам своја „институција“, што значи и да сам помало анархиста. Немам никакав однос према онима који имају финансијску или политичку моћ. Једном ми је господин Карић нудио некакав новац као награду за животно дело. Одбио сам, објаснивши му да сам све паре зарадио руком и четкицом и да желим да тако и остане. Уосталом, мене ни новац ни престиж који он доноси уопште не интересују, чак ми стварају менталне проблеме – каже на крају интервјуа академик Љуба Поповић.

Распродаја богатства

– Безобзирно америчко иживљавање већ смо посматрали на тлу Кореје, Вијетнама, Ирака, а сад га ево имамо и код нас. Још нам само фали да и овде отворе неки Гугенхајм музеј и да нас науче како се ђубре промовише у уметност. Као што су нас научили да је Мек Доналдсова фаширана шницла заправо врхунска гастрономија. Тужно је што ће наш народ све то прогутати, што се толико променио, што се понаша просјачки, што стално очекује да му се доделе неке паре уместо да схвати да му је земља богата, што је спреман да та богатства прода будзашто само да би задовољио неке дневне потребе…

Не као Индијанци

– Срби су жилав народ и пружају отпор, али је данас Србија уморна. Ја идем свака два-три месеца у Србију, идем по малим местима, волим ту земљу. Та земља је сад, нажалост, на мети Америке која одувек јури неке „Индијанце“, неки народ који живи на природан и аутентичан начин да би га „цивилизовала“ по сопственим критеријумима, односно да би му исисала виталну снагу, употребила га за сопствени интерес и онда или одбацила као испушену лулу, или уништила, или трансформисала до непрепознатљивости.

Тузла, Ваљево, Београд, Париз…

– Рођен сам 1934. године, у Краљевини Југославији, у Тузли. Мајка ми је родом из Босне, а отац из Ваљева. Године 1941. прешли смо у очеву кућу у Ваљеву. Ту сам завршио основу школу и чувену Ваљевску гимназију, а онда прешао на студије у Београд. У сликарство сам забасао чудним сплетом околности. То сам највише волео, а то ми је некако било и најлакше у животу. Дипломирао сам у класи професора Марка Челобоновића, а после тога завршио и специјални течај код Мила Милуновића. Све се то завршило у септембру 1963. године, кад сам отишао у Париз, који је на плану сликарства, представљао већу авантуру него Београд. Од тада, мене представљају, као „француског сликара српског порекла“ јер у Паризу, живим 45 година, овде ми је атеље, банка, овде ми је све.

Шта ће мени награде

– У овим позним годинама, како сам мало старији, радни дан ми траје до 13 сати, а послеподне читам, примам посете, гледам филмове или идем на изложбе. Након седамдесете године тешко се одржати, човек мора да води рачуна о сваком детаљу, о исхрани, о томе на шта троши енергију, шта мора да елиминише из живота… Не знам хоћу ли бити дуговечан, али је довољно 70 година проживети у пуној форми и направити одређени број слика. А ја и не знам колико сам слика урадио. Мало сам излагао, неких петнаестак самосталних изложби, имам осам монографија, никад у животу нисам добио ниједну награду, кад су хтели да ми дају – одбио сам. Два пута сам се женио и имам троје одрасле деце.

Олга Ђоковић

Објављено: 10. октобра 2008.

Коментариши чланак

Коментара

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *