Увек сам била „окренута“ Русима из разлога што ми је њихова култу ра блиска. Њихове композиторе, уметнике и класике, обожавам. Свирала сам и белцима и црнцима и припадницима жуте расе. Свирала сам у акустичним концертним салама, у болницама, на трговима, у католичким црквама што су ми понекад замерали…у Доминиканској Републици свирала сам и у затворима…Брине ме ситуација у вези Косова и Метохије, али нажалост ја нисам у прилици да утичем… каже Тања Олујић

Разговарала: Славица ЂУКИЋ
Каво ви замишљате да изгледа професор виолине? Као остарели маестро?

Погледајте ову прекрасну жену чије је место, не у граду пуном прашине и буке, већ у неком старинском замку, међу полусенкама ликова, у шуштавим чипкама,…Овако је у једном броју руског „Куријера“ представљена виолинисткиња Татјана Олујић приликом хуманитарног концерта виолине који је извела у Русији.
Њена егзотична биографија позната је добром делу публике па ипак да подсетимо Татјана Олујић, рођена у Београду у уметничкој породици, професор на ФМУ и АЛУ-државној и приватној академији, концертни уметник. Одавно је позната далеко изван граница своје земље. “Златокоса леди са виолином“ често је наступала у Белгији, Холандији, Данској, Мађарској, Румунији, Швајцарској, Русији, Шпанији, Португалији, Француској, Италији, на Кипру, Бугарској, САД-у (Кар неги Хол), сали УН у Њујорку, у земљама Далеког истока, Централне и Латинске Америке и Африке, била је гост радиа и телевизије…
Са њом разговарамо о концертима, Бриселу њене младости и каријере и овом данас за нас актуелном Бриселу, младим талентима и студентима којима предаје.

Где данас, најчешће гостујете, шта свет воли да слуша у овом веку а шта Ви најрађе свирате?
– Данас као и пре гостујем где год ме позову, само што је све организацијски много компликованије него пре. Још као студент сам волела да студирам и свирам савремену музику. Зато сам отишла на специјализацију код професора Андре Гертлера у Брисел, који је био експерт за савремене композиторе. Тако сам мој концертни репертоар раније базирала на савременицима. Временом сам схватила да публика код нас, као и свугде у свету преферира композиторе романтичне епохе. Годинама сам прилагођавала репертоар и он је постајао све романтичнији…Ма колико као извођач имам личног задовољства у студирању савремене музике, никад широка публика не може бити толико одушевљена модерним ауторима, као романтичним. И звођење савремених композитора везано је више за стручну публику и захтева неку врсту ангажмана при слушању, док је романтика питка и често за њу није потребно музичко предзнање. Такође, публика жели опуштање на концерту и не жели ангажованост која је потребна за разумевање савремених композитора. У данашњем животу је све мање романтике, па можда и зато публика воли да се „напаја“ таквим доживљајем…На сцени ми је наравно битан контакт са публиком и комуникација…Осећам да се то најбоље остварује преко романтичне музике…Као уметник светског угледа својеврстан сте амбасадор српске културе. Који су домаћи композитори најчешће заступљени на вашем репартоару?
– На гостовањима у иностранству, а и иначе на програмима мојих концерата, заступљени су домаћи аутори. То сам схватила као дужност и обавезу према нашој музичкој баштини, јер ко ће чути за наше композиторе ако их сами не репрезентујемо у свету? Уједно мислим да ми то можемо најбоље…свирала сам дела скоро свих наших композитора који су писали за виолину. Наравно свирала сам и дела наших савременика-Мирјане Живковић-Сонатина, Душана Радића-Песму и игру, Сандра Заниновића-Дуетино и др. Александра Вујића, Бранђолице…као и наших ранијих композитора као што су, на пример, Јосип Славенски-Славенска соната, Фантазија Стевана Христића, Сонатина Василија Мокрањца, Песму и игру Властимира Перичића, композиције Љубице Марић итд.Шта се променило на концертној уметничкој сцени са појавом велике светске кризе од 2009. године?
– Много тога се променило као и увек што се мења када су у питању велике светске кризе. Када су проблеми економски прва је на удару уметност. Историјски гледано то није ништа ново. И у доба ренесансе која је била благостање за уметност, мецене су финансирале уметнике и по дворовима правиле концерте и забаве, градиле дивна позоришта. Када су долазили ратови, наравно да је благостања, забаве и концерата нестајало. Тако је у кризама. Ако је пољуљана економска стабилност земље и светских корпорација, наравно да трпи и у метност.

На европској и светској сцени сте једнако познати као и у престоном граду Београду. Европа коју сте упознали боравком као професор виолине на Краљевској Музичкој Академији у Бриселу и Европа данас-каква је разлика?
– Мислим да суштина није промењена. Белгија је земља са великом културном и уметничком традицијом, уходаним системима у функционисању културе, организацији културних манифестација и правилним вредновањем, тако да су турбуленције у њиховом уметничком животу мале. Познато музичко такмичење „Краљице Елизабете“ традиционално се одржава, музеји и концертне сале функционишу, а да ли су уметници задовољни хонорарима, то је персонално питање. У односу на нас-некад то је као „небо и земља“ а данас су вероватно „два неба и две земље“.
Када се помене Брисел неизоставна је и асоцијација на питање Бриселског споразума у вези Косова и Метохије. Какво је Ваше мишљење или став?
– Јако сам забринута за ситуацију, али нажалост нисам у ситуацији да утичем…

Опречне су медијске информације о Европској Унији. Од оних да ЕУ нема алтернативу до оних да је ЕУ на издисају. Како уметница Татјана Олујић види ово питање?
– Из своје перспективе гледано на ЕУ, сматрам да сам била увек тамо, као уметник присутна на европским подијумима, изводила музику европских класика, сарађивала са европским уметницима…Никад нисам осећала да сам дискриминисана…То је моје уметничко искуство и мишљење. Сматрам да уколико би били економски јаки, професионално на високом нивоу и у свим доменима сређени отимали би се у ЕУ за нас. Неко стручно мишљење о ЕУ не могу да дајем, јер сам првенствено уметник и како овде „цвета“ све, па и уметност, бојим се да смо ипак ми овде на „издисају“ а за Европу не бринем…

Неоспорна је чињеница да сте уметник космополита. Свирали сте на свим меридијанима, и белцима и црнцима и жутој раси. Колико је „широка словенска душа“ и Ваш православни српско-руски ген допринео таквом односу према публици?
– Својој генетици сам свакако захвална. Нарочито мојим руским претцима.“Мајка“ Русија је дала велики број врхунских уметника од којих су се многи касније расули по свету. Друго, Русија има велику традицију, рад, ред и дисциплину…То сам свакако стекла у породици, а све остало долази као надоградња темељеног, доброг и квалитетног рада. Онда стижу успеси, гостовања, признања…А публика све то осећа.

По мајчиној линији сте руског порекла а стиже време унапређења односа Србије и Русије на свим пољима. Какве промене очекујете у погледу размене културних и уметничких садржаја и где себе видит е у том смислу?
– Увек сам била окренута Русима из разлога што ми је њихова култура блиска. Њихове композиторе, уметнике и класике књижевности, обожавам. Чест сам гост Руског центра за науку и културу , популарног „Руског дома“ у Београду, а неколико пута сам гостовала и у Русији. Наравно да се радујем „побољшању“ односа са Русијом. Као уметник нешто лично не очекујем јер смо нажалост партијска држава и наравно да ће „одабрани“ уметници бити укључени у културну сарадњу.

О Видовдану 2007. године били сте на Косову и Метохији, одржали концерт у Звечану. Шта сте сачували у сећању и да ли бисте поново дошли?
– Том приликом на Косову смо обишли десетак манастира. Импресионирана сам манастиром „Соколица“. Обишли смо и „Свете архангеле“ и Бањску и заиста је специфичан доживљај бити у свим тим манасирима које чувају војници КФОР-а. У човеку се мешају осећања која је тешко описати, јер је све то наше, то је записано и документовано, а опет изоловано. На концерте идем свугде по позиву, па бих наравно и данас, ако ме позову ишла да концентрирам и на Косову али у складу са нашом политиком и политичарима…Пошто они иду са обезбеђењем, вероватно је и уметницима то потребно. Ја једноставно не правим никакву концепцију већ наступам тамо где ме траже и зову. Немам обичај да се нудим, а поготову што свет сада функционише преко интернета. Имам и свој сајт (www.tatjanaolujic.com) преко којег су ме, на пример, звали из Новог Зеланда, што је мени било интересантно јер тамо никад нисам гостовала иако сам све континенте обишла.

Ваш отац био је угледни сликар. Каква је улога породице на путу ка успеху?
– Наравно да сам срећна и захвална што потичем из уметничке породице. Моји родитељи-отац академски сликар који је завршио Ликовну академију у класи великана наше ликовне сцене-Цуце Сокић, Гвозденовића, Хакмана и моја мајка која је била професор на ФМУ и оставила за собом велики број стручних књига, од најранијих година су развијали моје радне способности и водили ме на најбоље концерте и омогућили ми да похађам многе семинаре у свету и да се усавршавам код највећих имена виолинске педагогије. Захвална сам породици и уметничком окружењу у коме сам расла јер је то од великог значаја за моје уметничке успехе.

Какви су Ваши студенти и какви су наши музички таленти?
– Мислим да ми спадамо у талентовану али доста лењу нацију. А без рада срећа не постоји. Свет је суров ако нисте добри. На Далеком истоку су, на пример, јако вредни људи , као кртице. Једном студенту тамо ја не понављам једну ствар три пута, он иде даље, упија знање као сунђер. Док нашем студенту реците и десет пута он ће исту грешку поновити и једанаести пут. Ипак рад са студентима је комплементарно задовољство јер не само да студенти уче од професора већ и професори уче од њих. Хтела бих да истакнем свог студента који је магистрирао у мојој класи-Јована Богосављевића који је израстао у талентованог и успешног уметника и педагога.Такође имам 10-ак студената који су лако нашли своје место у свету, као на пример Љиљана Филиповић у Лос Анђелесу, Маја Поповић у Аустралији, Властимир Белић у Норвешкој који је чак својој ћерки која учи виолину дао име Тања, Ненада на Тенерифима…
Познати виолинисти као Јехуди Мењухин, Хенри Шеринг, Дејвид Ојстрах, у исто време су били и изврсни педагози. Концентрирање се дивно употпуњава са педагогијом, јер уметник може своја искуства са публиком да пренесе студентима.