Историја јесте учитељица живота (Magistra vitae), али неријетко она догађаје представља у црно-бијелој оптици. Догађаји из ‘сиве зоне’ неријетко се прешуткују, а у разлоге не треба улазити.
ПИШЕ: Славко Подгорелец
С друге стране, чињенице су тврдоглаве, па говоре да ни сви Бошњаци нису били „Турци“, и да су кршћани односно хришћани колаборирали како узајамно – тако си са „Турцима“ односно муслиманима.
Примјер за то је и у историји позната битка за Бању Луку из 1737. године, када се Аустријанци, искористивши сукоб Русије и Турске, од Бербира односно Градишке устремише на Бања Луку и сукобише са најтврђим градом, али и малобројном посадом.
Град је освојен без отпора, и започе опсада тврђаве (данас зване Кастел) уз подршку артиљерије коју Аустријанци поставише на тадашњи Влашки, а данас Весели бријег. Бањалучки хроничар Стојан Бијелић записа слиједеће:
„Кад год би са Влашкога бријега Аустријанци осули топовску паљбу на град, Турци би се склонули у подруме, а иза тога би пјешадија навалила на градске бедеме. Турци су се очајнички бранили. Ко није имао пушке бацао би са бедема камење на насртаче, а буле би пољевале кључалом водом свакога који би се бедему примакао.
Пошто је Бања Лука изненада нападнута, није град имао довољно хране, поготову кад се и грађанство склонуло у тврђаву. Са десене стране Врбаса од моста, преко Влах махале па до Ребровца није било непријатељске војске. Стога су се Срби из Ребровца и Влах махале ноћу прикрадали па преко моста донашали Турцима храну у град.“
Аустријанци су тада под Бања Луком доживјели страховит пораз. Мјештани православног Ребровца не само да су Турску војску која је стизала од Сарајева преко Травника нахранили и напојили, него је провели тако да с бока удари Аустријанце који се, разбијени и у нереду почну повлачити према Градишци и према Ивањској преко Драгочаја и Рамића – подручја несељеног углавном католицима.
Е, ту тек католичка раја дочека „ослободиоце“ – Аустријанце, лијепо и сербез разоружа, војнике пустише, а оружје предадоше Турцима. Наздравље.
Фратар Јулијан Јеленић, професор, писао је о устанцима муслиманске раје против бегова, али и о колаборирању православних и католика упркос“ вјерским разликама. Описао је како су се 1832. године „цвјетови хрватске хероичности“ Иван Гргић и Јурај Бошњак одметнули у Вучјак те како су Турцима узимали мјеру, а помагали их и хришчани и кршћани. Под конац исте године смакнути су у Сарајеву.
Двије године касније, 1834. у истом крају, буну започеше Срби, тачније, пише Јеленић „српскоправославни жупник Јовица са четири друга попа и осам пустахија из Вучјака. На скупштини у Јеховцу устаници закључе да ће послије Цара-господара слушати једино попа Јовицу. Премда је душа овоме покрету био православни Србин, Хрвати католици га са симпатијама пратише и подупираше. Она времена када су се православни и католици глођали, и када су се називали мрцинама, шокцима, власима и хркаћима била су већ кренула западу“ с пуно ентузијазма пише Јеленић.
Четрдесет година касније, у љето 1875. букнуо је босанскохерцеговачки устанак познатији као Невесињска пушка. Три године касније Аустрија је окупирала Босну, али се успомена на овај устанак наставила прослављати и у наредним деценијама.
На једну такву прославу, која је одржана за вријеме Аустроугарске окупације Босне и Херцеговине, осврнуо се сарајевски новинар и сатиричар Саво Скарић, у свом незаборавном листу „Зембиљ“.
ЕВО ТЕ ВИЈЕСТИ:
“ У Невесињу ђе је 1875. године пукла невесињска пушка прослављен је ђулуси-хумајун (годишњица) и од православних и муслимана тако братски и салтанетли (раскошно) да се то мора назвати „невесињска ћушка“ свим фердектерима (сумњичавим) и фуртумашима (провокаторима).
Свега има у Божјој башчи – само треба зачепркати и на Свијет приказати.
Славко Подгорелец
