После првог светског рата одређени број официра и Солунаца доприноси развоју туристичкг и војног ваздухопловства Краљевине Југославије и 1921. године неколицина пилота – ветерана и хероја из 1300 каплара, предвођени Тадијом Сондермајером, пиониром ваздухопловства у Србији, Матијом Хођером, Фридрихом Ротом и Александром Дероком оснива Краљевски ваздухопловни клуб Наша крила. Главни програм је договорен у кафани Код белог орла који се односио на развој и напредак ваздухопловства, отварање нових аеродрома по Југославији, али и школовање женских пилота.
Даница Џени Томић
Заволевши авијатику, a живећи у околини где се стално осећао мирис бензина и уља, где се свакодневно чуло брујање мотора и довикивање пилота, Даница Томић је пративши своје снове постала први женски авијатичар који је летео над небом Србије и читаве Југославије, добивши прва дозволу пилота.
Године 1928. први пут је привукла пажњу београдских новинара који су је описали као прву жену која је летела над провалијом од 2500 метара. Даница ,,Џени“ Томић, која је била супруга мајора легендарног 6. ловачког пука Миодрага Томића, задивила је све када је на небу правила лупинге и друге акробације. Све се то деслило 18 година након што је прва жена на свету, извесна Ремон де Ларош, завршила пилотску обуку и добила дозволу француског аероклуба. По наговору супруга Миодрага, најбољег српског авијатичара из балканских ратова и Првог светског рата, у августу 1933. године положила је испит за туристичког пилота и постала прва жена у Југославији са летачком дозволом. Полагала је пред комисијом коју су чинили мајор Сергеј Шебаљин, капетан прве класе Синиша Николић, поручник Драгомир Симовић и заступник државног делегата на аеродрому ,,Београд“ Звонимир Меглер. У целој својој класи била је видно најбоља, чак и од искусније Кристине Горишек Новаковић, тако да је аеропланом последњи атерисаж извршила у 19 часова. Новаковићева и Загорка Плећевић, које су пре ње лаширале, добиле су дозволе тек следеће 1934. у Земуну. Током Другог светског рата српски херој, мајор Томић је пао у заробљеништво као и већина југословенских пилота, а о Даници се губи траг све до краја рата када су, по претпоставци, заједно отишли у Америку и у заборав.
Након Џени број женских пилота је растао и до почетка рата одшколовано је на десетине жена пилота, које су све морале, у ратним припремама, 1939. године проћи војни раздео обуке, који је одржан у Смедеревској Паланци на тамошњем аеродрому. Биле су то Олга Андасура Шнајдер, Јелена Стефановић Крижај, Милка Блаћанин Хамза, Милинка Амиџић Стефановић, Мила Матејић, Викторија Чадеж, Вера Миливановић и чувена Марија Драженовић Ђорђевић.
Јелена Стефановић, Милка Блаћанин и Олга Андасура
Марија Драженовић, рођена у Борову, са непуних петнаест година завршила је пилотску обуку вешто летевши Злином XII. Када је почео Други рат, са родитељима је побегла у Шабац од усташа, и тамо остала до октобра 1944. Одазвавши се врховној команди НОВЈ, прошла је кратку обуку у Панчеву, где је по завршетку распоређена у 113. ловачки пук у Руми. Летела је на Поликарпову По-2 и Јаковљеву Јак-9 превозивши пошту и лекове. Али Мара, желевши да се директно бори против окупатора, једном приликом је украла авион Иљушин Ил-2 Штурмовик и дејствовала по првим линијама фронта. Пилотски великан и командант 113. ловачког пука, Арсеније Арса Бољевић ју је од тада увек водио у пару, па чак и када је било у питању бомбардовање немачког воза код Винковаца. То је био први борбени лет једне жене на Балкану, након чега је учествовала у још 60 борби и задатака. Након рата њен пук је пребачен у Скопље, где је летела равноправно и уз поштовање мушких колега све до 1947. године када је напустила војну каријеру и орјентисала се на породицу.
Извор: Сербум. ком, Урош Папеш
