Високе потпетице се већ деценијама сматрају симболом женствености и гламура, мада су некада биле веома важан детаљ мушке гардеробе.
На Блиском истоку обућа са високим штиклама била је саставни дио опреме за јахање. Јахачка вештина била је од кључног значања за ратовање у Персији, а високе потпетице су војницима пружале ослонац у узенгијама и омогућавале им да прецизније гађају луком и стријелом.
Крајем 16. вијека персијских шах Абас имао је највећу коњицу на свијету и желио је да успостави везе са западноевропским владарима како би му помогли да порази свог великог непријатеља Отоманску империју. Године 1599. Абас је послао прву персијску дипломатску мисију у Европу, која је посјетила дворове у Русији, Њемачкој и Шпанији.
Западна Европа се веома заинтересовала за персијске обичаје, а припадници аристократије одушевљено су прихватили високе потпетице, вјерујући да им оне дају мужеван изглед.
На блатњавим, разрованим улицама 17. вијека нова обућа, наравно, није нашла примјену, али је највиша класа намјерно бирала непрактичну, неудобну и лускузну одјећу како би демонстрирала свој привилеговани статус.
Тако је Луј XIV, који је са своја 163 центиметра био прилично низак, носио високе потпетице које су често било украшене сценама из борбе и, што је најбоље од свега, допринијеле су да “порасте” за читавих 10 центиметара.
Тридесетих година 17. вијека жене су почеле да скраћују косу, носе еполете, пуше лулу, чак су носиле и мушке шешире. Копирајући мушкарце, усвојиле су и обичај ношења високих потпетица. Од тада су у Европи и жене и мушкарци носили исту обућу, све до краја 17. вијека, када су ствари промијениле.
Мушкарци су почели да носе робуснију обућу, четвртастог облика и са нижом петом, док су женске ципеле добиле елегантнији облик.
У доба просвјетитељства, мушка мода је постала практичнија. Аристократија у Енглеској почела је једноставније да се облачи, јер им је у таквој одјећи, као велепосједницима, било удобније.
Тада мушкарци престају да носе накит, свијетле боје и упадљиве тканине, које уступају мјесто одјећи тамних боја, трезвеног и хомогеног изгледа. Мушка одјећа више није симбол социјалне припадности и док се у том смислу разлике полако губе, разлике међу половима све се више продубљују.
Мушкарци који носе високе потпетице наједном постају смијешни и слабићи, да би до 1740. некадашњи симбол мужевности био потпуно избачен из употребе међу мушкарцима.
