Не постоји ништа својственије Америци од отцепљивања. У најмању руку, то је оно што би сваки сецесионистички покрет желео да верујете. Опчињене уводним редовима Декларације независности, десетине малих покрета су откриле да је неопходно раскинути своје политичке везе са државним и савезним законодавним телима, иако ниједан није ништа успешно учинио још од оснивања Западне Вирџиније 1863.
На стотине сецесионистичких покрета у историји САД, 200 само у Калифорнији – углавном израста из истог корена: мала, културно хомогена, и обично конзервативна рурална популација која се осећа занемареном, ако не и потпуно супротстављеном, легислатури великог града. Овај отпор се изоштрио у последњих неколико година како је идеолошка подељеност око питања као што су геј бракови и посебно контрола оружја постала географски акутна, као и нејасне противурбане тенденције усмерене теоријама попут Агенде 21, које виде урбанистичку политику као маску фашистичких покушаја одузимања ресурса и новчаних вредности.
Модерни сецесионистички покрети су случајеви са овом историјом, са неким кључним унапређењима: њихови оснивачи су се претворили од помамних ексцентрика у успешне привреднике, а штампане сецесионистичке декларације постале су Фејсбук странице и (тужно непраћени) Твитер налози. Испод је актуелних пет сецесионистичких покрета који дижу прашину у превиђеним деловима својих држава.
1. Покрет 51. Држава, Колорадо (51st State Movement, Colorado). У стилу нових сецесионистичких покрета, непрофитну 51. Државу води бизнисмен: председник Томас Л. Гилеј, директор фирме-дистрибутера сувог пасуља (“наш пасуљ говори за себе”) и благајник Џефри Хер, извршни директор ИТ фирме за безбедност. Људи се хвале својим фармерским и Колорадо коренима, близаначким наслеђем којем прети либерализам остатка државе.
“Људи мисле да је ово радикална идеја”, рекао је Хер за Њујорк тајмс. “То стварно није. Оно што ми покушавамо да урадимо је да повратимо слободу. “
Једанаест руралних округа 51. Државе је депопулизовано током протекле две деценије, а иако је незапосленост ниска захваљујући здравом уљу и пољопривредном тржишту, окрузи добијају мало средстава из Денвера. Покрет је плануо када је Колорадо разматрао мноштво мера за контролу оружја после пуцњаве у Аурори прошле године. (Не изненађује што су прошлог месеца навијали за опозив два државна посланика по том питању.)
Са уводом из Декларације независности, њихов сајт је чињенички и утилитаран: мало је антивладин, али има доста о томе како да се укључе, као кораку ка издвајању: гласање мера, онда ратификација од стране државног законодавства и измена државног устава, а затим ратификација од стране Конгреса.
Тренутно, Покрет 51. личи на ћорава посла. Нада покрета, hashtag—#51stStateInitiative- има тачно два помињања на Твитеру. Није шокантно за рурални покрет, али не слути на добро ако се на крају захтева признање.
Али не значи ни да нема утицаја. Демократски гувернер Џон Хикенлупер недавно је показао знаке трпког зазора од конзервативнијих елемената своје државе. “Има довољно људи који осећају да се њихови ставови и њихова мишљења разматрају, тако да мислим да је то озбиљан проблем”, рекао је он, показујући да би сецесионистички покрети, иронично, могли бити ефикаснији изазивањем промена код својих посланика, него да се цепају од њих .
2. Националистички покрет Тексаса,Тексас (Texas Nationalist Movement). Игноришите Рик Перијев злогласни сецесионистички коментар из 2009., који је извучен из контекста из дужег одговора на Асошиејтед пресово одбацивање сецесионизма.
Немојте игнорисати Републику Тексас, жучну организацију која се накратко распупела 1990. Републику је основао Ричард Ленс МекЛарен, који је изјавио да је Тексас незаконито присвојен од стране америчке владе и захтева независност и на крају одштету у износу од 93 билиона долара. Он је поднео толико тужби да су државном службенику за његов предмет наводно дали посебну управу. Претворена у дим пожаром на Бренч Дивидиану код Вакоа, али и подељена због унутрашњих спорова, Република је завршила када је Мекларен узео два таоца у обрачуну са властима Тексаса. Он је тренутно у затвору, до 2041.
Националистички покрет Тексаса полако је израстао из Републике Тексас, и тврди да ради у оквиру постојећих законских и политичких структура да би постигао независност Текаса. Попут многих сецесионистичких покрета, НПТ тврди да је анексија његове државе била нелегитимна, дајући свом предлогу сецесије привид правног образложења. Покрет је недавно био домаћин фестивалу “Come and Take It”, где су скупљали потписе за петицију “Нека Тексас одлучи”, за коју се НПТ нада да ће бити гласање у 2014.
Група тврди да је њено чланство порасло и после Перијевог коментара и око избора 2012- тврди да сада има преко 250 000 чланова. Њено политичко присуство је потврђено на почетку законодавне седнице 2013, када је група успела да се састане са гувернером Дејвидом Девхарстом, па чак и добије то да је сецесија споменута у првој кући Тексаса. “Наша економија је толико огромна и разноврсна да ако би Тексас био на својој земљи – и не, не брините, то није нешто што ћемо урадити на овој седници – ми бисмо били 14-та највећа економија у свету”, хвалио се председник Тексашког Дома, Џое Штраус.
3.Партија за независну Аљаску (Аљаска). “Зар је већина чланова Партије за независност Аљаске гомила радикала и чудака ?” Добро питање, посебно што га је поставила сама Партија за независност Аљаске. “Странка има своју меру индивидуалаца, у доброј старој традицији Аљаске”, ПНА себи одговара. “Не више маргинална странка, ПНА је могућа трећа по снази странка са озбиљном мисијом и квалификованим кандидатима за изборе.”
Та добра стара традиција Аљаске” укључује “Старог” Џое Волгера, оснивача и харизматичног ауторитета ПНА, који се политизовао током изградње нафтовода Транс-Аљаска, изјављујући да је “САД направила колонију од Аљаске”.
Тврдећи да Повеља УН територији гарантује гласање о независности, нешто што Аљаска никада технички није спровела, Волгер је започео изненађујуће успешну кампању за политички значај, на крају све са Вали Хикелом, министром полиције Ричарда Никсона, изабраним за гувернера са списка ПНА. Успут, Волгер је себи направио име ексцентричног играча на политичкој сцени Аљаске једним предлогом током гувернерске дебате, да се нуклеарна бомба баци на глечере Џуноа. (“Има злата испод!”) А када је хтео да УН призна Аљаску, почео је да се стиска уз једину државу која је била вољна да га спонзорише – Републику Иран. Волгера је убио други сецесиониста, пре но што се признање могло васпоставити.
Млађи чланови наставили су његовим путем, но дајући предност “инфилтрацији” у односу навише ратоборан стил Волгера. Два члана убрзо су нашла вољну фигуру у градоначелнику коме су помогли да буде изабран у Васили – Сари Пејлин. Пејлинкин муж Тод је био члан ПНА дуги низ година, а Пејлин се обратила ПНА на годишњој конвенцији 2012, недуго пре но што ју је Џон МекКејн изабрао за своју тримчек другарицу, подржавајући њену веру у тешку Либерти-реторику која ће ускоро постати позната остатку нације.
ПНА тренутно подржава Боба Бирда за Сенат и Дона Рајта за Представнички дом, хвалећи се да су обојица добила 4% на последњим изборима. Њихов сајт (који није ажуриран од 2010) обећава да у случају сецесије Аљаска неће изгубити федералне фондове, своје војне базе, ни свој МекДоналдс.
4. Држава Џеферсон (Јужни Орегон и Северна Калифорнија). Године 1941 група становника из Јужног Орегона и Северне Калифорније побунила се против Салема и Сакрамента и прогласила Државу Џеферсон, названу по Томасу Џеферсону због његове улоге у изради Декларације независности. (Локални лист је објавио конкурс за најбоље име и добио: Mittelwestcoastia, Orofino и Bonanza.)
Осетивши се омаловаженим због бриге великог града и велике државе о околних окрузима, чланови су се стационирали у Иреки, Калифорнија, изабрали гувернера и створили заставу са два икс, двапут обележавајући своја државна законодавна тела. Почели су да се отцепљују сваког четвртка, вију своју побуњеничку заставу и дистрибуираjу жалбе на возаче са аутопута 99, понекад и уз претњу пиштољем. Група је била у замаху када се догодио напад на Перл Харбур, закуцавши покрет у повоју за фусноте историје.
Модерна итерација Државе Џеферсон, вијући исту заставу, сматра да је сан тек одложен. Пре две недеље, окрузи Модок и Сискиу -представљајући око 50 000 становника међу њима – једногласно су изгласали одвајање од Калифорније.
За разлику од многих сецесионистичких покрета, који обично не добију ништа, осим презира остатка своје државе, Џеферсон има симпатије, гледајући даље на југ. Џеф Стоун, републиканац из Окружног одбора супервизора Риверсајда, жели да створи Јужну Калифорнију, државу која би увезала 13 конзервативних јужних округа – дом за 13 милиона људи, а либералном Сакраменту препушта остало.
Али постоји једна зачкољица: Стоун хоће да Северна Калифорнија задржи Град Анђела. “Лос Анђелес је намерно искључен јер има исту либералну политику као Сакраменто”. Стоун је још рекао, посебно наглашавајући забрану пластичних кеса: “Последња ствар коју желим да урадим је да створим државу која је копија онога што сада имамо.”
Фејсбук страница Калифорнијска побуна (California Rebellion) подржава Стоунов пут од 2011, урла на мањак државног буџета и обећава помоћ полицији Оукланда у борби против демонстраната покрета “Заузмимо” (Occupy). (Страна такође изгледа збуњена петицијом “Ми, Народ” (We the People) за сличну сецесију, оптужујући Белу кућу за подметачину е да би се скренуло са правог пута.) КП планира масовни скуп да одржи покренуту лавину, али несрећно заказана за 29. септембар 2012, недељу дана пре председничких избора, манифестација је отказана и никада репрограмирана. Последња порука на страници, где се цитирало Буду, била је децембра месеца 2012.
Све у свему, Стоунови напори не изгледа да су стекли велику пажњу. Што се тиче мишљења Калифорније по том питању, канцеларија гувернера Џери Брауна имала је предлог за Стоуна: “Ако желите да живите у републиканској држави са веома конзервативним десничарским законима, онда постоји место које се зове Аризона”, рекао је портпарол.
5. Иницијатива Нова Држава (Западни Мериленд). Основан од стране бизнисмена, презиритеља урбаних центара, подсећајући на маргиналну десничарску политику, сецесионистички покрет Западног Мериленда даје најбољи пресек савремених сецесионистичких карактеристика.
Пет округа Западног Мериленда су руралнији и приградскији од својих источних колега, и представљају солидан републикански блок у иначе плавој држави. Покрет има много истих жалби као његове колеге из Колорада – високи порези, закони о контроли оружја, еколошки прописи – али на све додаје више ватре, с осебујним талентом Чајанке (Tea Party) за драмско призивање слободе и за уставне референце.
Покретачка снага је Скот Стрелчик, технолошки консултант који је покрет основао овог лета на Фејсбуку (страница се приближава бројци од 7000 лајкића). Стрелчик је некада био демократа, али је прхнуо крајње десно после избора Барака Обаме 2008, када је почео да говори на скуповима Чајанке и блогује о теоријама попут Агенде 21.
“Ако мислите да имате дугу листу жалби и да то траје већ деценијама, а не можете то да решите, на крају крајева, то је оно што треба да урадите”, рече Стрелчик за Вашингтон Пост. “У супротном, ви сте заробљени.”
Док други покрети већ имају гласачке мере у игри, Стрелчик још увек није припремио стратегију, па тражи чак и најосновније услуге на мрежи. Али, ако ништа друго, Стрелчик и његови следбеници надају се да ће привући Мартин О’Малијеву пажњу, као што је урадио Хикенлуперов покрет 51. држава.
“Најбољи сценарио: Ово делује. Најгори случај: Ништа се не мења “, рекао је један члан. “Али, ако то не успе, можда ће напокон увидети да је народу заиста доста.”
Извор: Србин.инфо
