„Не пуцајте, ми смо ваша браћа!“ – последње су речи које им је било суђено да изговоре на балканском тлу. Првог септембра 1991. године, пославши своју децу у београдску школу при совјетској амбасади и заједно са осталима прославивши Дан знања, специјални дописник Гостелерадија СССР у Југославији Виктор Ногин и његов сниматељ Генадиј Куреној аутомобилом су кренули на фронт у области насељеног места Костајница, како би припремили нову војну репортажу.
Снимили су је на хрватским положајима, а на повратку аутомобил је доспео у заседу – одред бораца специјалног одреда милиције РСК под командом Ранка Боројевића „прошарао“ је мецима Опел, а сам Боројевић, проверивши документа рањених, рекао је „То су хрватски шпијуни“ и испалио хитац новинарима у главу. Возило је опљачкано, затим спаљено заједно са телима. Олупина је затим била пронађена у реци, тамо су били и посмртни остаци, али они нису припадали несталим Ногину и Куреном.
Таква је у крајњој линији најраспрострањенија верзија која се базира између осталог на сведочењу три сведока. Један од њих који се такође презива Боројевић, убрзо пошто је ступио у контакт са руском амбасадом, убијен је под нејасним околностима.
Доајен домаће телевизије, почетком 90-их посланик Врховног Савета РСФСР Владимир Мукусев, већ више од двадесет година бави се истрагом случаја Ногина и Куреног – прво као представник власти на челу специјалне комисије, затим – као новинар. Нажалост, истрага компетентних органа из разних, између осталог политичких разлога, није дала резултате. Све сакупљене материјале Владимир Мукусев чува у „Црној фацикли“, тако се назива и књига објављена пре неколико година.
Колико вам се чини веродостојном верзија коју је дао сведок Боројевић? Да ли некако можете да објасните понашање милиције РСК на неки други начин, осим као пијаним бунилом рата?
Они су видели пред собом објекат богаћења – тамо је била камера, главни објекат интереса, некакав новац, могуће личне ствари новинара. Тако да се не ради само о алкохолу, већ и о свеопштој некажњености која је била карактеристична за самопроглашену републику.
Који интерес су могле да представљају траке? Обавештајни?
Наравно. Срби су били у офанзиви, њихови положаји су се налазили на узвишењу, и то што су радили Ногин и Куреној могло је да се види кроз двоглед – а они су снимали и положаје војних једница. Схватате, у кадар доспевају техника, поједине сентенце официра – то што може да буде интересантно ако се припрема офанзивна операција.
Говорили сте да је председник РСК Милан Мартић, када сте допутовали на ову територију да трагате за Ногиним и Куреним, при личном сусрету дао један дан да се „са својим трагачима покупите из Српске Крајине“, припретивши да ће вас у противном „тражити дуже него оне које ви тражите“. Испричајте како је све било.
Ви сте све испричали. Лично сам осетио на себи његов тежак поглед и осетио како глади футролу са пиштољем. Говорио је кратко, оштро и било је јасно да се човек не шали. Било је јасно да треба или подвргнути читаву групу ризику, или прекинути с тим – неко је остао, неко је напустио Крајину, не могу да их осуђујем. Знали смо да смо ми смртници, али наставили смо да радимо.
Навешћу цитат из књиге „Црна фасцикла“, која представља уопштени одговор високих руских чиновника 90-их: Случај је шкакљив, деликатан. Балканско питање, сами разумете. Можда и не би требало подизати га поново. Да не покваримо односе на Балкану… Другим речима, ти си утврдио да су убице Срби, а Срби су наша браћа.
Да, тако се нажалост и десило. Али ви опет понављате реч Срби и мене терате да понављам. Схватите, ја бескрајно волим и поштујем Србе, као и све остале своје пријатеље од Америке до Аустралије, независно од националности. Али ја сам од почетка поставио задатак да сазнам истину и чим су почели да ми говоре поводом Срба-Хрвата, браће-небраће, хришћана-нехришћана, пресецао сам све то из корена. Десио се злочин. Једна од верзија злочина је оваква. Документи постоје. А сада – ствар је професионалаца, истражитеља. Имао сам један задатак – да иницирам завршетак истраге и да укључим у то све стране.
2011. године у Хрватској Костајници био је постављен споменик. Тамо је на руском написано „трагично погинулим новинарима Гостелерадија СССР…“. Текст на хрватском гласи да су „чланови српских паравојних формација зверски убили руске новинаре“. Како се према томе односите?
Скоро сав руски текст сам припремио ја. Када сам видео шта је написано на хрватском, био сам бесан. За мене овај споменик има сасвим другачије значење, нисам хтео да он погорша и тако сложене односе између Хрвата и Срба. Затражио сам да се пре свега склони хрватска застава, зато што по мом схватању застава је симбол победе, а о којој победи може бити говора ако она стоји на месту погибије руских новинара? Заставу су склонили, што се тиче таблице договорили смо се да ће текст променити. Не могу да командујем, могу само да изражавам своје мишљење, али категорички сам против оптужбе која стоји у тексту, зато што није било суда који би све то доказао.
Зашто је за вас важно да се поводом овог случаја одржи управо суђење? Јер претпостављени убица новинара је и сам погинуо у том рату…
Суд би признао чињеницу да наши новинари нису нестали, већ да су убијени. А то значи да су погинули вршећи своју дужност, трагично и херојски. Желим да за то зна читава земља. Када би све стране организовале нову истражну бригаду, мислим да би случај био завршен за месец-два. Остатке Ногина и Куреног би послали у домовину. Што се тиче криваца – то је ствар балканских држава, нека сами то расправе. Мени као пријатељу погинулих је криво и болно што до сада ни њихова деца, ни унуци, ни удовице не могу да дођу на московско гробље и да положе цвеће на гроб.
„Не пуцајте, ми смо ваша браћа!“. Погибија совјетских новинара у Југославији. / © Фото: Vesti.ru
Каква је даља судбина ваше „црне фасцикле“ са материјалима о овом случају?
Прошле године у Хрватској сам се састајао са генералним тужиоцем. Хрватско тужилаштво, колико знам, обратило се руским колегама са позивом да се у оквиру постојеће сарадње некако заврши овај случај. Мене су позвали у руско Генерално тужилаштво свасвим недавно – изнео сам све податке којима располажем. Случај се налази сада, надам се, не у далекој фијоци стола, већ у видокругу два Генерална тужилаштва, што је за мене врло важно. Али потребна је политчка воља вишег руководства РФ. Хрвати је имају. Срби, надам се, такође, мада ми ни на једно писмо нису одговорили.
Извор: Глас Русије
