У нашим „великим медијима“ има мало дубљег сагледавања рата у Сирији, односно информација које о тамошњем сукобу долазе из извора који нису западни.
Штета је што је тако, јер се ради о рату који мења глобални однос снага. И после сиријског неуспеха да једнострано наметну своју вољу, САД остају прворазредна сила, али опадање моћи те државе улази у нову фазу. Свима постаје јасно колико је већ данас мали корак између геополитике свемоћи и тоталне немоћи Вашингтона. А колико год да је Сирија од нас далеко, а неоспорна је чињеница да се ми налазимо у зони евроатлантске хегемоније, речено убрзава процес пројекције промене односа снага у глобалним размерама и на наш регион. Уосталом, ту се већ и без тога јављају озбиљне енергетске пукотине на атлантском бедему, а Сирија је важна карика у руској нафтно-гасној геополитици, са додатним импликацијама које ће тамошњи амерички пораз имати и код нас.
Стога, а ради бољег сагледавања рањивости структура америчке глобалне доминације, не би требало да нам промакне најновије, у контексту сукоба у Сирији, померање клатна моћи на штету САД у Ираку. Исламистички побуњеници у Сирији, које по принципу брака из рачуна подржава Вашингтон (директно или преко својих арапских савезника типа С. Арабије), недавно су извршили масакр више стотина сиријских Курда (углавном жена и деце), који по правилу подржавају Асадов режим. То је изазвало бурне реакције у аутономном ирачком Курдистану, и то таквих размера да су тамошње власти најавиле могућност да у Сирију пошаљу своје оружане снаге (које не само што упоредо постоје са регуларном армијом Ирака, већ су и снажније од ње на северу те државе). Оне би тамо интервенисале против америчких савезника.
За Вашингтон је читава ситуација врло незгодна те отежава и тако негативне последице неуспелог покушаја да се у Сирији брзо обави „посао“. Ирак, који је превасходно шиитски, дубински се солидарише са Асадом који је, као и језгро његових присталица, припадник, условно речено, једне шиитске секте (алавити). Официјелни Багдад је у изнуђеним савезничким односима са САД, али пропорционално трајању сукоба у Сирији, негова дистанца у односу на Вашингтон се повећава. Друго, ирачки Куридстан, који је дуго важио као амерички савезник још вишег степена унутар већ савезничког Ирака, услед страдања која амерички „пријатељи“ у Сирији доносе курдској мањини, колико је раније био ближи Вашингтону, сада од њега постаје даљи. Док се Ирак генерално држи политике неутралности у вези са сиријским сукобом, ирачки Курдистан најављује могућност да се у њега активно умеша на страни противника Америке.
Речено говори колико је геополитичка мегаломанија опасна. Неретко је, како то наш народ каже, боље имати врапца у руци него голуба на грани. Поготово када колена „ловца“ почињу да клецају. Наравно, то не значи да он и даље није опасан, али свакако показују колико и у геополитици важи изрека: „Човек снује (макар седео и у Белој кући) а Бог одлучује“. Када се сопствене снаге прецене и сувише тога започне, после неког времена почне да се руши и оно што је деловало као чврсто и сигурно. Све то може да се деси, пре или касније, и код нас. Ако не дигнемо руке од својих интереса, али и прерано не будемо срљали у сукобе које без већих регионалних ломова не можемо да добијемо, већ уместо свега тога прагматично будемо радили на пољу јачања сопствене државе – не значи да се „догодине“ српски барјак неће поново завијорити над Приштином или Призреном. Готово до јуче, ништа мање невероватно није било ни да ће ирачки Курдистан имати капацитет да запрети да ће послати своје трупе да стану на супротну линију америчких геополитичких интереса!
Извор: Новосадске Новине
