Леополд Росемајр, бивши војник Вермахта, сећа се на путу кроз Балкан пред крај рата, разрушеног Београда преплављеног црноберзијанцима, крађе у Врању. Његова сећања објављена под насловом „У рату на Балкану“.
До пре неколико година када је отишао у пензију, Леополд Росенмајр важио је за угледног академика. Био је декан Института за социологију при Универзитету Беч, носилац је аустријског Великог сребрног ордена части, његови радови о породици, младима или друштвеним изазовима старења објављивани су по читавом свету.
Сада, у озбиљним годинама када се своде рачуни, Росенмајр је одлучио да се присети грехова из младости и написао књигу о томе како је као војник Вермахта служио на Балкану.
Његова сећања објављена под насловом „У рату на Балкану“ збијена су у непуних годину дана, од пролећа 1944. године, када са војним транспортом преко Београда путује за Грчку, да би се као преводилац за новогрчки језик придружио 22. ловачкој регименти 11. ваздушне дивизије, до пролећа 1945. године, када се заједно са снагама под командом човека који је бомбардовао Београд, генерал-пуковника Александра Лера у крвавом трагу повлачи кроз бившу Југославију.
Као прво, треба напоменути да је Росенмајр био мобилисан, да је имао свега 19 година (рођен је 1925. године) када су га стрпали у војни транспорт за Београд, те да ни по чланству, ни по уверењу није спадао у Националсоцијалистичку партију, али то је отприлике све што се може рећи у његову одбрану.
Остатак је мрачно штиво, у којем аутор покушава да представи рат искључиво као зло опште праксе, као феномен који већ својом унутрашњом динамиком у људима уништава сваки осећај хуманизма, а не као конкретан злочин једне конкретне политике.
Већ прва епизода, она из Београда, показује карактеристике апстрактног театра. Млади војник стиже у разрушени град, чије затечено стање описује речима: „Знао сам да је бомбардован, али нисам се тада питао зашто, а можда сам требао.“
Следећи проблем је што би Росенмајр би према војним прописима требао да преспава неколико ноћи на београдској железничкој станици, у немачкој војној касарни, која је међутим пуна вашки, бува и стеница, па тако обећава лош почетак војног путописа по Балкану.
На његову срећу, у Београду тада већ десетак година живи његова бивша бечка дадиља Јосефина Нусима, с тим што сада чува децу код једне угледне српске грађанске породице.
Име породице се ни једног тренутка не открива, осим што читалац сазнаје да је отац Јосефининих тренутних штићеника био министар у југословенској краљевској влади, да је после капитуалације наравно остао без посла, те сада ради као адвокат, али углавном гладује као и сви остали у окупираном Београду.
Росенмајр је збуњен и повређен када га Јосефина хладно дочека, али се теши примедбом да је „она ту још од бомбардовања“, те да је, скупа са породицом код које служи „може бити доживела и неке друге лоше ствари“ – једино за шта има разумевања је то да га Јосефина још с врата пошаље у купатило на генерано прање и чишћење, како им на сву муку не би још донео и буве.
После купања, млади војник Вермахта „пркосећи прописима Вермахта“ оставља оружје у стану код Јосефине и у униформи одлази у шетњу Београдом.
Највише од свега свидео му се поглед на Дунав „с једне градске трђаве“, при чему му у лирском моменту падне на памет и песмица коју је учио у школи о принцу Еугену док „гони Турке на југ преко Београда“.
Оно што му се мање свиђа јесте поглед на сумњиве трговце ситном робом који око те „градске тврђаве“ продају храну на црно и „којекакве предмете које су ископали из рушевина“.
На том се месту Росенмајр још једном згражава над стањем у коме се налази разрушени град, пратећи у њему „тужне трагове бруталне демонстрације моћи какве до сада никада нигде није видео.“
Шестоаприлско бомбардовање Београда Росенмајр објашњава, годинама после рата, на следећи нацин: „Мусолинијев поход на Грчку је био заустављен, па су Италијани тражили помоћ од Хитлера, који је онда позвао свог аустријског генерала Лора и питао га како се у тој ситуацији може – заправо мора – помоћи Италијанима“.
„Тако да се пронађе повод, удари на Београд свом снагом и отвори пут према Грчкој“, одговорио је Лор, пре него што је, а да није морао, како каже Росенмајр, лично надгледао утовар „београдских“ бомби у Асперну поред Беча.
Друга епизода која заслужује помена је она из Врања: пролеће је 1945. године, снаге Трећег Рајха се преко Македоније, Србије, Хрватске и Словеније повлаче из Грчке, док их „непријатељ“ у томе омета.
„Требали смо преко Београда, али Београд више није био у игри“, записује млади Вермахтовац утиске у свој дневник.
Врањанско поглавље је кључно по томе што се у њему организовано војно повлачење претвара у хаос и опште бежање.
У једном тренутку Врање изгледа као да је ничије, улице су пусте, па Росенмајр, као и годину дана пре тога у Београду, креће у „шетњу“ градом, улази прво у један напуштен стан где у дневној соби свира на клавиру, („лоше“, како сам каже), а затим и у неку полусрушену трговину где краде флашице с ружиним уљем, накит и једну дрвену изрезбарену кутијицу.
На путу према јединици ухвати га грижа савест, под гранатама отрчи натраг и врати украдене ствари, све осим изрезбарене кутије која и данас стоји на писаћем столу у његовој радној соби у Бечу.
Описујући себе у тако негативном светлу, при чему треба напоменути да су овде наведене само две мале епизоде његовог балканског путописа, могло би се рећи да је бивши декан Бечког института за социологију написао храбру књигу, када истовремено не би демонстрирао потпуну емотивну дистанцираност према деперсонализованом „непријатељу“ без лица.
Росенмајр није био нациста, само је спадао у групу оних „који су извршавали наређења“; имао је више прилика да дезертира, али то „није било спојиво са његовим осећајем части“, чак до те мере да се приликом повлачења једва суздржава да „дезертерима не пуца у леђа“.
Највећи отпор режиму који га је послао у рат Росенмајр пружа тако што, када год прилике дозволе, скида униформу, те своју преводилачку дужност обавља „у спортском дресу и патикама“.
Његове етичке варијације на тему „тај је рат био непотребан“ никада се не уздигну до јасне констатације „тај је рат био морално неодбрањиви чин“.
На крају, општи утисак је да све остаје у глаголској магли требати – смети – платити – бежати, и то преко Блајбурга, са изрезбареном дрвеном кутијицом из Врања у војничком руксаку.
