Почетком 2012. је након бројних анализа и пројекција свима било јасно како ће руски председник Владимир Путин бити на челу Руске Федерације све до 2024. Будући да руска опозиција у сарадњи са Западом никако не успева да доведе у питање популарност коју руски председник ужива у јавности и која му гарантује место најмоћнијег човека у држави, Европска Унија и Сједињене Државе су биле приморане прилагодити се тој реалности.
Занимљив је документ којега је 2012. у сарадњи са Европском комисијом објавила проф. Ирина Бушигина с руског универзитета ‘MGIMO University‘, а који на 145 страница до у најситније детаље анализира односе између ЕУ и Руске Федерације, у првом реду, али и Молдавије, Белорусије и Украјине. Иако се многима чини како су ЕУ и Русија у трајном сукобу, ова је анализа израђена како би се израдио акциони план за сарадњу у будућем периоду у готово свим секторима, од привредног, демографског, образовног, културног итд, као и два најважнија: енергетског и војно-сигурносног.
Осим овог заједничког документа који даје одговоре на многа питања, руски су експерти израдили посебну пројекцију еволуције Европске Уније управо до истека владавине председника Путина, тј до 2024. Дошли су до закључка како ће мере штедње које намећу Немачка, Француска и Велика Британија довести до тога да ће већина инвестиција бити усмерена ка земљама ‘старе Европе’ или некадашњих чланица ЕЕЗ. Један мањи део средстава ће се обезбедити и за земље као што су Пољска, Чешка, Словенија и Словачка, док ће за земље на југоистоку ЕУ остати само обећања. У ту групу спадају Грчка, Бугарска, Мађарска.
Анализирајући новонасталу ситуацију, Русија је заједно са Кином израдила стратегију за јачање њихове присутности у југоисточној Европи. Те двије земље кроз економске пројекте намеравају створити ‘санитарни кордон’ према Западу, а њега би чинило пет држава с Балкана и једна из централне Европе: Грчка, Македонија, Србија, Бугарска и на крају Мађарска.
Суштина овог плана су улагања у развој привреде наведених земаља, како би се оне отприлике подигле на ниво коју су досегле земље на Западу. То у првом реду мисле постићи кроз гасовод ‘Јужни ток’ и ‘Трансјадранске гасоводом’, чиме је Русија избацила из игре пројект запада ‘Набуко Вест’, а тим земљама уједно обезбедила повољније цене гаса.
Русија осим привредног утицаја тежиште пребацује на геостратешку присуство
И док се из односа ЕУ и Русије види како је од обостране користи да се постигне компромис (макар се некада морала користити и средства ‘уцене’, као што је нпр ‘гасни рат’ који је 2006. Немачку присилио да одустане од проширења Европске уније на Украјину, Белорусију, Грузију и Молдавију), то се никако не би могло рећи за Сједињене Државе које су с ‘противракетним штитом’ и активностима у земљама које се граниче са Руском Федерацијом протеклих година дизале тензије до усијања. Москва је свесна како тај ‘тихи рат’ не сме изгубити и како мора урушити кредибилитет политичког, привредног и војног потенцијала Вашингтона и његових савезника. Објаве Викилеакса, те ове Едварда Сновдена, маневри руске флоте, одбрана Сирије и на десетине тајних операција које су и данас у току, само су део ове глобалне геополитичке утакмице коју играју Русија, Кина и САД.
Бивши заменик команданта војне ваздухопловне базе ‘Отопени’ у Букурешту и војни аналитичар, Валентин Василеску, у анализи за Réseau International је дао јасне одговоре на сва питања која су оптерећивала међународну јавност, а која се тичу односа снага између ове три супер-силе. Василеску објашњава како је Вашингтон након низа сукоба са Москвом на крају попустио и одустао од противракетног штита у источној Европи, а сву своју пажњу усмерио на Далеки Исток и све већу “опасност” која му прети од стране Пекинга, којега под сваку цену жели да блокира.
“Овај велики заокрет је довео до тога да су Сједињене Државе донеле одлуку о стварању поморско-ваздушног и копненог потенцијала на западном Пацифику (United States Pacific Command USPACOM) са преко 500.000 људи. Већина тих трупа тренутно чини део Централног команде (U.S. Central Command-USCENTCOM) које је одговорно за Блиски Исток и јужну Азију. У протеклих десет година је Средишње америчко заповједништво 70% својих снага користило за агресију на Ирак, Авганистан и за ‘арапско пролеће’. Будући да САД растућу претњу виде у Кини, вуку се потези који ће ослабити притисак на Блиски Исток, а појачати га на регију у којој Кина неупитно доминира: Далеки Исток и запад Пацифика “, пише Василеску.
Питање је да ли су Сједињене Државе предвиделе сложену ситуацију у којој се тренутно налазе, а која је последица незаустављивог економског и војног раста Народне Републике Кине? Нема никакве сумње да јесу. Већ раније је Пентагон разрадио план за повлачење већег дела снага (људства и технике) из источне и јужне Европе. У ‘преговорима’ са Москвом (који су с противракетним штитом у земљама бившег Варшавског пакта више личили на игру живаца оп.а.) су успели да добију гаранције како сјевер Европе и Гибралтар, који су од кључне важности за одбрану америчких интереса, неће бити предметом преговора.
САД премештањем противракетног штита на источне обале Атлантика препустила источну Европу руском утицају
На самиту НАТО савеза 2010. у Лисабону су понуду да на свом територију поставе делове америчког противракетног штита прихватили Португалија и Шпанија и већ 2012. је потписан уговор о распоређивању четири америчка разарача класе Arleigh Burke опремљенх системом Aegis у бази ‘Навал Статион Рота’ у Шпанији. Два од четири брода ће непрестано пловити Атлантиком дуж португалске обале. Потом је договорено да ће од 2013. шпанска ратна морнарица бити појачана фрегатом Alvaro de Bazan (F-100), такође опремљеном напредним противавионски системом Аегис, а једну или две би требао добити и Португал.
Фрегата “Alvaro de Bazan” је плод сарадње између војне индустрије Холандије, Немачке и Шпаније, а те ће земље уз Норвешку такође распоредити своје фрегате у Балтичком мору, Северном леденом и Барентсковом мору, те на тај начин противракетним штитом покрити територију којега штити НАТО алијансу .
Осим њих је ту и Француска која има свој засебни противракетни штит, а која поседује ратни брод Монге (А601), посебно изграђен и опремљен да следи путање балистичких пројектила лансираних са француских подморница, те да врши мониторинг испаљивања пројектила Ариане.
Потпуним премештањем целокупне америчке противракетне одбране (тзв. ‘противракетног штита’) дуж обале Атлантког океана, а којој од 2012. не треба ниједна друга локација осим Португала, Пољска и балтичке земље, као и југоисточна Европа се препуштају руском утицају.
Источна Европа, Медитеран и Руска Федерација
Русија осим ‘Јужног тока’, ‘Трансјадранског гасовода’, те осталих привредних пројеката, пристанком Вашингтона на премештање противракетног штита на запад Европске Уније има у плану и јачање геостратешке присутности. Значајно је потписивање споразума са Србијом која је у априлу ове године постала придружена чланица ‘Организације уговора о колективној безбедности’ (Организациа Договора о коллективној безопасности-ОДКБ) и то искључиво из разлога јер је влада у Београду у устав додала клаузулу како ‘Србија не може бити чланицом ниједног војног савеза ‘, чиме је практично дала до знања како се то односи на НАТО савез.
С друге стане је упитно и постављање америчких противракетних батерија Standard Missile-3 (SM-3)(СМ-3), а које су до 2015. требале бити оперативне у бази ‘Девеселу’ у Румунији. Изградња те базе је од 2011. (Када је потписан уговор између Сједињених Држава и Румуније) била неупитна све до пре неколико месеци. Међутим, из разговора румунског државног секретара за стратешка питања, Богдана Аурескуа, и америчког државног секретара за одбрамбену политику, Франка Росеа, у мају ове године у Букурешту, могуће је претпоставити како је дошло до одустајања од стране САД-а. Иако је Франк Росе изјавио ‘како је Конгрес осигурао средства и да ће се кренути са изградњом базе’, додао је ‘како се све стране морају додатно консултовати са Русијом која с њима сарађује по питањима противракетне одбране’.
Румунски војни аналитичар Валентин Василеску, који је као бивши високи официр у румунском ваздухопловству врло добро упућен у оно што се дешава у његовој домовини, експлицитно тврди ‘како све говори да до изградње базе Девеселу никада неће доћи’.
Део стратегије Москве је и поновно окупљање распуштене совјетске ‘Медитеранске пете флоте’ која је била оперативна од 1967.-1992., а која је од пре неколико месеци присутна у Медитерану. Према речима руског министра одбране, Сергеја Шојгуа, ‘само у следеће три године ће Медитеранска флота, али и се остале које чине руску ратну морнарицу, бити опремљена са пет пута више високопрецизног и најмодернијег наоружања’.
Модернизација руске ратне морнарице би требала трајати до 2020., до када је планирано да у односу на тренутну ситуацију појача своју борбену моћ за 30 пута. Најава модернизације руске морнарице, као и целокупна реформа оружаних снага Руске Федерације, почетком ове године је била тема неколико недеља за редом у свим светским медијима.
‘Модернизација ратне морнарице је највећи приоритет за Русију иу ту сврху ћемо до 2020. издвојити 657 милијарди долара ‘, изјавио је руски председник Владимир Путин почетком ове године.
