Регион

Зашто су Бошњаци у БиХ „већи Турци од Турака“

Ненад Кецмановић
Објављено: 18. јун 2013.
Штета ако нисте на ТВ-у видели сјајну сцену са сарајевске улице, која је пре десетак дана емитована у београдској емисији „Утисак недеље“. Из омање групе која је из града на Миљацки изражавала подршку демонстрантима на истанбулском тргу Таксим, новинарка је издвојила за кратак интервју једног правог Турчина. И док јој је саговорник, који као професор ради у Сарајеву, објашњавао своје разлоге незадовољства Ердогановом политиком, у кадар је утрчао бошњачки обожавалац турског премијера и вербално насрнуо на њега. „Ко си ти? Шта си ти? Одакле си? Шта то говориш? Како те није срамота! Ми овде волимо Турску. Волимо Ердогана! Иди кући! Иди кући!“ – узвикивао је непознати младић и гневно поскакивао око збуњеног Турчина, који је немоћно покушавао да му објасни.Био је то спонтан и искрен израз фрустрације и револта сарајевске улице због демонстрација против њиховог неоосманског заштитника са Босфора. Моћни лидер велике земље, који је тврдио да му је „Алија на самрти у аманет оставио да брине о Босни и Бошњацима“, и да је „његов последњи изборни успех истовремено и победа Сарајева“, а преко свог министра Давутоглуа и да је „вишевековна турска окупација БиХ била једна успешна прича, коју би ваљало обновити“, развио је у Бошњака енормно колективно самопоуздање по неколико основа.

Између Брисела и Џеде

Као регионални политички лидер, Турска је деловала не само као поуздан заштитник бошњачке заједнице на Балкану него и као ефикасан промотер амбиција њених лидера у БиХ (укидање ентитета и кантона), у Србији (аутономија Санџака) итд. Као војно супериорна у ширем окружењу и чланица НАТО-а, Турска је у очима Бошњака већ виђена као непосредни извршилац жељене војне интервенције Запада у окончању „недовршених послова у БиХ“ (Хилари Клинтон), а њени војници како уредују у РС и „ХБ“. Као привредно изузетно експанзивна сила, Турска је у Сарајеву била идентификована као „златна кока“ која ће инвестирати и мимо строгих економских критеријума и решити социјалне проблеме, незапосленост, пад стандарда и све друго што материјално тишти Бошњаке.

Као напола кемалистичка (секуларна, прозападна), напола ербакановска (исламистичка, проарапска) и земља која развија оригиналну „исламску демократију“, Ердоганова политика је Бошњацима изгледала као спасоносна формула, која може да превазиђе и одговарајуће поделе и унутрашње недоумице у њиховом младом националном бићу растрзаном између Брисела, који глава сугерише, и Џеде, коју срце ишће. Као вишевековни окупатор средњовековне Босне, који је исламизацијом хришћана ударио историјске, верске и културне темеље данашње бошњачке нације, Турска је за Бошњаке оно што су за Србе у РС и Србија и Русија заједно, а за Хрвате у „ХБ“ – Хрватска и Немачка заједно, па није чудо што ју је екс-реисефендија Церић назвао „матица Бошњака“. Напокон, као „главни савезник САД у региону“, према сертификату Стејт департмента, Турска је Бошњаке на имагинарном плану индиректно доводила у савезништво са суперсилом: „Американци су главни глобално – Турци су главни регионално – ми смо главни у Босни“.

Противречни задаци

Све те приче око Турске као метафоре успеха („сваки дан у сваком погледу све више“) у кризом захваћеном свету показале су се претеране, у самосвести њеног лидера пренадуване, а у бошњачкој перцепцији и очекивањима трагикомичне. Турска заиста јесте и економски и војно и политички моћна земља са харизматичним лидером на челу, а неспорна је и подршка суперсиле заснована на њеним глобалним комбинацијама не само у пројекту „Велики Блиски исток“ него и оним које су везане за јачање утицаја у балканском дворишту ЕУ. Испоставило се, међутим, да је Ердоган на себе преузео превелике, прекомпликоване и противречне задатке, који још и нису у свему подударни са његовим нараслим политичким амбицијама. Улога главног западног савезника не иде заједно са улогом панисламског калифа. Пријатељство и са Израелом и са арапским земљама такође не може, или бар не истовремено.

Успон секуларне средње класе и развој потрошачког друштва тешко је помирити са шеријатском забраном алкохола, мини-сукњама и индивидуалним људским правима. Развој демократије неспојив је са хапшењем кемалистичких официра, опозиционих политичара и новинара. Да и не говоримо о третману великих курдских, јерменских и хришћанских мањина, те тензијама између изворних Селџука и исламизованих Грка и других балканских народа.

Оно што је могло да се сложи у књигама Ердогановог спољнополитичког гуруа проф. Давутоглуа („Стратешка дубина“) није могло да функционише и у премијеровој реалној политици. А западној подршци сигурно није промакло да је турска политика у БиХ више продубила поделе него што је помогла интеграције, више охрабрила бошњачки радикализам него што је подстакла дијалог са комшијама, више распирила исламски екстремизам него што је допринела умереном исламу који не би искључивао демократску праксу.

Како ће реаговати САД

Шта ће се даље дешавати са Турском и Ердоганом, како с обзиром на унутрашња превирања, тако и с обзиром на снажне спољне утицаје из западног и исламског света, тешко је за сада рећи. Да ли ће суров обрачун са демонстрантима обесхрабрити нове покушаје или, напротив, распалити веће и снажније протесте? Да ли ће премијерово попуштање око градње трговинског центра задовољити демонстранте или их, напротив, охрабрити да траже више? Какав ће бити распоред снага у евентуалној следећој рунди манифестација на тргу Таксим? Односно, на коју ће се страну разврстати различити делови турског друштва и либерални средњи слојеви, крупни бизнис, исламске масе, Курди итд. Јер, побуна младих је, можда, била само квасац, као што је и градско зеленило било, можда, само повод. Не мање важно је како ће реаговати САД, које су за сада осудиле прекомерну употребу полицијске силе и у медијску мрежу лансирале слику девојке у црвеној хаљини која пркоси млазевима сузавца, а то није добар знак за Тајипа Ердогана.

Оно што је сигурно, бошњачка Босна је на Ердогановој страни, а онај млади Сарајлија, који је темпераментно бранио Тајипа од Турчина, представља аутентичан глас народа. Да у Председништву БиХ нема Небојше и Жељка, то би, сасвим сигурно, био и званичан став целе БиХ. Овако је незваничан став, и то само половине њене половине.

Коментариши чланак

Коментара

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *