Окупиране територије – Пада мрак на велику старинску кулу испод врхова Шар-планине. Осветљен је један прозор, а иза њега, сам живи човек који је цео свој век посветио другима. На његову капију уочи овог Божића, мало коришћеним звекиром, удара рука једне монахиње.
„’Ајде, ’ајде, напред, слободно је”, одговара глас, с оне стране зида, промукао и несигуран од дугог ћутања. Каменим плочама готово трчи и дочекује госте Тома Томић, учитељ из Драјчића код Призрена.
Монахиња из манастира Грачаница, доктор Ирина Петровић и доктор Звонко Сташевић стигли су код учитеља Томе, да га посете уочи празника и да питају треба ли помоћ некоме од становника овог српско-муслиманског села. Старац не може да седне од радости, лекари не стижу да га питају за здравље и пуштају га да ужива у срећи прекинуте самоће.
Прво ће Уча да „пита за све”, да смири оне сузе којима му се пуне бистре и веселе очи, па да онда послужи госте… Речи у тим првим тренуцима сусрета немају никаквог смисла, сем да прикрију претерану емоцију и стид личног понижења, остављености, а и немоћи оних који долазе да тај осећај некако промене.
„Лекари организације „Свети Јован Милостиви” посећују углавном људе до којих се теже долази, где год да живе. Настојимо да их лечимо, да их охрабримо, да их саслушамо и пратимо њихове не само здравствене проблеме. Господин Тома се радује нама као својој деци“, каже монахиња др Ирина која води организацију лекара волонтера.
Основана при Епархији рашко-призренској, пре више од десет година, а сада по благослову владике Теодосија, ова група доктора различитих специјалности годинама ради у најтежим условима без икакве надокнаде и о свом трошку и труду, зато их у многим домовима виде и доживљавају као полазнике.
Готово да нема изолованог места или остављеног и заборављеног становника Косова и Метохије до којег ови људи нису стигли. По најзабитијим новобрдским селима, до херметички затворених стараца по Штимљу, без велике приче, годинама уз војничку и полицијску пратњу, а однедавно сами – са лековима добијеним од грчког калуђера Партенија стижу до пацијената које је рат и хаос после њега оставио, на првом месту, без својих ближњих, а онда и без икакве системске бриге и заштите.
„Кад се примакну ови празници самоћа је тежа, почну сећања и у њих дође време које, чини ми се, само још ја памтим“, каже учитељ Тома.
Он је за живот „опремио” стотине младих, никада, ни један једини дан, није одсуствовао са посла, подигао је и школовао породицу, а данас сам дочекује Божић, и све би дао да се, тамо, испред његове школе чује граја деце.
„Ја свима кажем све у лице и не устручавам се. Зашто бих то радио? Школу су нам потпуно уништили, а за време Турака смо је имали и сачували. Кад су Турци једном хтели да је поруше, учитељ дозна за то и заједно са децом научи турску химну. Дођоше заптије да гасе и затварају, деца запеваше химну, а рушитељи одоше необављена посла и нису се више враћали. А данас ни столице нисмо успели да спасемо „, прича стари учитељ.
Док он говори, доктор Звонко Сташевић проверава срчани притисак, пита шта је остало од лекова донесених прошлог пута, проверава да ли се придржава упутства које му је дао.
„Нема ништа важније од речи и сусрета у овој пустињи, од поверења и вере да ће им неко доћи да ће покуцати на њихова врата и питати људски и једноставно: како си?”, каже доктор.
Сташевић је доктор наука, зна детаље и специфичности неалбанских гето заједница: муке Хрвата из Јањева, страхове и несрећу Срба из села Старо Грацко… Човек бескрајног стрпљења, одлучан да свој научни рад и, што је битније, своју шесточлану породицу прилагоди гето начину живота, неслободи и страху од хаоса.
„Лакше је онима који су одлучили да остану, а имају избора и могу да оду”, сматра Сташевић.
У неку руку ова истина је тачна, мада одлука о останку значи и неку врсту пристајања на добровољну неслободу и ускраћеност нормалног живота. У основи то је тешка одлука оних који су пристали да се боре против понижења и оне, тако добро промовисане, новостворене косовске реалности у којој једни трпе репресију а други је наносе.
Учитељ Тома се више од деценију бори да сачува сваку ђачку столицу, па макар на њој нико и не седео, бори се да преживи понижење, да сачува кулу својих предака у којој ће се радовати полазнику, Божићу и сваком човеку добре воље и чиста срца.
Однос цркве и народа у призренском крају јединствен је и посебан. Дубоке и узајамне везе грађана и Српске православне цркве показују да једни без других једноставно не могу опстати. То није само однос поштовања, побожности, црквености или интереса, то је однос смисла живота, голог опстанка, очувања идентитета, како оних који су опстали свих ових година – тако и оних који се враћају.
„Једва сам преживео избеглиштво, овде је моје и све је другачије”, каже Бранко Глигоријевић из повратничког села Новаке.
Цела његова породица и само село окренути су обновљеној цркви Светог Ђорђа, Богословији „Свети Кирило и Методије“, манастиру Светих арханђела, задужбини цара Душана. Игуман ове светиње архимандрит Михаило има снаге и љубави да брине о многима, а они му узвраћају заједницом и обновом, и то је једини пут ка нормалном животу.
Узвраћа сваком ко овде дође, или ко се ње сети, и мала Милица, једини призренски ђак првак. Иако тако не изгледа, ње се сећају многи, од Аустралије до Америке, сети се ње и свих којима је помоћ потребна епископ западноамерички Максим, спреман да из далека дође и сваки пут посети и помогне неку породицу у којој се обрадују сусрету и бризи више него сваком поклону и материјалној помоћи.
