Вијести, Регион

Стефан Милосављевић: „Директна демократија“

sarajevo-foto-twitter-1391794803-441617

Демонстрације у БиХ су отвориле питања ефикасности система у балканским државама. Оно што се најчешће чује у свим државама бивше Југославије је заговарање тзв. директне демократије. У овом тексту ћу покушати да објасним шта је то директна демократија полазећи од онога шта можемо конкретно да видимо у БиХ, али и у осталим државама региона, наравно укључујући и Србију.

Пленум – седница у којој учествују сви чланови

Оно што смо често слушали последњих дана на медијима је стварање извесних Пленума у БиХ. Шта су ти пленуми и како функционишу?

Консензус је један од принциопа функционисања Пленума. До консезуса се може доћи само у релативно хомогеним срединама где међу учесницима већ постоји базични консензус око основних веровања.

Консензус је веома лако постигнут на пленумима одржаваним широм Федерације БиХ, на којима је око хиљаду чланова донело једногласне одлуке. Неке од одлука донешене на пленуму одржаном у Сарајеву на коме је учествовало хиљаду чланова су да је потребно хитно успоставити владу експерата Кантона Сарајево, спровести ревизију плата и бенефиција јавних службеника, ревизију приватизација јавних предузећа у Кантону Сарајево.

Јавности је остало непознато ко је организатор пленума који се одржавају широм Федерације БиХ. Пленуми се организују паралелно са протестима у Федерацији БиХ и захтеви чланова пленума се подударају са захтевима протестаната. Група «Удар» која се истиче међу организаторима и координаторима протеста у свом политичком манифесту истиче да је потребно променити, укинути представнички и увести директно демократски принцип вођења државе.

Протестанти за тренутну лошу социо-економску ситуацију окривљују политичке елите Федерације БиХ и као дугорочно решење намећу револуционарну промену система.

Ораганизације које заговарају револуционарне покрете на простору бивше СФРЈ

На просторима бивше СФРЈ, илити данас политички коректног назива регион, током последњих неколико година створено је много организација које се боре против тренутног политичког система. То су организације које припадају Окупирај Вол Стрит пројекту и покрету Анонимус. Са њима заједно делују и многи појединци као што су хрватски новинар Домагој Маргетић, српско-канадски држављанин и редитељ Борис Малагурски, активиста Нуне Поповић. Бранко Драгаш се залаже за распуштање свих државних институција, увођење државе у банкрот и на крају наметање електронске директне демократије.

Организације под слоганом „сви смо ми 99%“ делују у Словенији, Хрватској и Србији. Њихов главни циљ је рушење политичког и друштвеног поретка у државама региона. Они криве политичке елите да су неспособне да владају у својим државама. Решење виде у револуцији која ће им одузети право да управљају државом и то право дати директно народима који ту живе. Иако припадају светском покрету, нејасно је како се финансирају, како су организовани и коме заправо одговарају за свој рад.

Почетак револуционарне борбе је почео пре неколико година током којих су ове организације практично хушкале грађане држава региона против државних институција. Следећи корак борбе против система је отпочет у Федерацији БиХ у виду масовних протеста који имају за циљ да се сруше институције Федерације БиХ. Међународна заједница пружа подршку демонстрантима јер се слаже са њима да тренутно политичко уређење у БиХ заснивано на дејтонском споразуму није функционалан и узрок је националне нетрпељивости на Балкану. По ставовима званичника ЕУ то је велики проблем у ЕУ и НАТО интеграцијама држава региона и он мора бити решен.

Организације које се залажу за директну демократију створене су готово истовремено у свим државама региона, њихово деловање има истоветне обрасце искључује спонтаност њиховог настајања.

Како функционише «директна демократија»?

Облик директне демократије за коју се залажу револуционари тренутно не функционише ни у једној земљи на свету. Функционише у Швајцарским кантонима, који су релативно мале и релативно хомогене заједнице. Она се показала ефикасним системом власти у малим срединама јер није тешко мобилисати неколико хиљада гласача да се одлуче о неком питању. Такође Швајцарска као држава је уређена по систему представничке демократије али понекад користи могућности директне демократије. То се дешава релативно ретко, свега пар пута годишње. Домаћи револуционари желе да укину представнички ситем јер је по њима он узрок свих проблема са којима се друштво сусреће. Они желе електронску директну демократију. Она би функционисала тако што би држава сваком свом пунолетном грађанину обезбедила компијутер и дала му право да се изјасни о сваком закону. Тиме би се сва власт и одговорност у држави пребацила са политичара директно на грађане.

Закони би се усвајали ако би проста већина грађана са њима била сагласна, поред тога сваки грађанин би трпео законске последице у случају да не жели да учествује у одлучивању, тј гласање би било обавезно. Револуционари планирају да обуче сваког пунолетног грађанина да рукује компјутером и гласа. Ефикасност такве обуке је крајње дискутабилна али чак и да се она изведе остају отворена многа питања.

Револуционари желе да дају слободу грађанима да одлучују а да при томе нису питали грађане шта они о томе мисле. Иако нуде слободу они намећу своја решења свим грађанима без обзира да ли се слажу или не.

Директном демократијом се губи свака политичка одговорност. У хипотетичком случају, у коме би био изгласан неки економски закон, који би за 6 месеци довео до раста цена на мало и великог смањења куповне моћи грађана, не би постојала индивидуална одговорност предлагача него би одговорност преузели они који би трпели последице, тј. грађани.

У случају да се донесе неки закон који ће утицати да буде заустављена изградња Јужног Тока, или прекинути преговори са ЕУ и тиме довести до сукобљења државе са интересима светским сила, неће бити одговоран предлагач који је тај закон предложио него народ који је гласао.

Медији имају огромну улогу у креирању јавног мњења, самим тим у директно демократском систему би имали огромну улогу у доношењу закона. Веома је мали број грађана који се разумеју у међународно право, економију, медицину, полицију, војску и остала државна питања и они би одлуку о својој подршци неком закону доносили на основу информација које би добили из медија пре него што би читали стручну литературу и упражњавали образовање.

Медији би својом уређивачком политиком практично утицали на доношење закона, јер је веома лако манипулисати широким народним масама. Популистички закони би имали широку подршку и могли би лако пролазити гласање. У случају да се грађани покају што су подржали неки предлог неће имати могућност да казне оне који су их преварили, јер ће то бити медији а не политичари.

Прави кривци за доношење закона, који би довели до назадовања друштва, би остали сакривени иза одлуке народа и имали би јак алиби.

Коме је у интересу демонтирање целокупног система?

Тренутни представнички систем у Србији реално не функционише добро, вишестраначје у Србији постоји тек две деценије и потребно је време да се систем ухода. Институције још нису апсолутно независне од политике и потребно је оснаживати их да раде свој посао ваљано и одговорно (да ли ће систем бивати бољи или гори временом видећемо). Постигнути су неки напретци који се олако схватају. Први и основни је да је у Србији свака власт смењива, данас за разлику од доба комунизма постоји много већа слобода говора, не постоји активни прогон политичких неистомишљеника као за време комунизма или за време владавине Слободана Милошевића. Корупција је и даље присутна али се власт бар удостојава да о њој јавно говори и бар се декларативно бори за њено сузбијање.

Светске силе, као што су САД и ЕУ, имају огроман утицај на балканске политичаре, али очигледно је да ни они више не могу да сарађују са њима јер нису задовољни коликом брзином извршавају наређења. Наметањем директне демократије би они били склоњени и преко медија би дирекно преузели управљање нашим државама. На овим просторима су у прошлом веку изведене две ревулуције, једна већа и крвава – укидање монархије и увођење комунизма -, и друга мања – у којој је уклоњен Слободан Милошевић како би запад инсталирао кооперативнију власт.

Уколико ова револуција буде изведена и тренутни поредак био срушен, запад би још лакше манипулисао народима на овим просторима а одговорност и последице би трпели сами грађани. Резултати тог пројекта се већ виде у Федерацији БиХ где грађани изманипулисани од стране обучених револуционара већ раде на укидању институција, а такође покушавају да укину Дејтонски споразум, најмање у сопственом а највише у интересу ЕУ и САД.

Извор: Видовдан

Коментариши чланак

Коментара

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *