Београд – Више од 150 захтева за повраћај имовине конфисковане после Другог светског рата, поднели су наследници чувених београдских породица Савчић и Ацовић, али до данас ништа нису добили. Архивским документима и тапијама они годинама доказују своје власништво над земљиштем, зградама, фабрикама, банкама, рудницима… Између осталог, потражују и 173 куће и окућнице у Србији, међу којима је најпознатија резиденција у Ужичкој улици 15 на Дедињу, где су становали окупациони и домаћи владари, од 1941. године па све донедавно.
Комплекс вила и имања на Дедињу, које је тада било брдо под виноградима, почео је да гради чувени инжењер и индустријалац Милош Савчић, а наставио је његов зет архитект Александар Ацовић. Савчиће и Ацовиће је први на улицу избацио, у априлу 1941. године, окупациони цивилни командант Србије Франц Нојхаузер и уселио се у вилу. Ускоро му се као сустанар придружио командант Вермахта за југоисток, генерал Александар Лер. Крајем рата Нојхаузер је покрао сав намештај и послао га у Немачку.
„Кад су Црвеноармејци 1944. отерали Немце, комунистички генерал Пеко Дапчевић је, по сопственом сведочењу, виле „поклонио“ Титу за резиденцију. Убрзо је отимачина покривена решењем о конфискацији имовине“, каже београдски композитор и музичар Владимир Лешић, опуномоћеник наследника Савчића и Ацовића, данас расејаних широм света.
„Деведесетих су се у Ужичку 15 уселио брачни пар Милошевић. Резиденцијални комплекс је 1999. године бомбардовао НАТО, али су га нове власти после „петооктобарске револуције“ обновиле. Комплекс је 2010. године проглашен за резиденцију тадашњег председника Бориса Тадића.“
Ни стари власници ни њихови наследници још од 1941. године нису ушли на свој посед. На питање шта би урадили са својим двориштем на Дедињу, где се налази и Кућа цвећа, када би им га држава вратила, они дају ироничан одговор.
„Позвали бисмо комуналце. Закон је јасан, покојници треба да почивају у миру на гробљима, а не у туђим двориштима. Нарочито кад је реч о Титу. Моја бака сећала се вагабунда који је пре рата долазио у комшилук код Рибникара са „две сумњиве женске“ загледајући често нашу кућу. После „ослобођења“ она је у маршалу Титу препознала „оног пробисвета“ „, открива Лешић.
Он наглашава да је баш његов славни прадеда инжењер Милош Савчић, један од утемељивача индустрије у Србији, „одговоран“ за настанак резиденцијалног кварта Дедиње.
„Двадестих година прошлог века решио је да подигне кућу далеко од гужве тадашњег градског центра. Одабрао је брег Дедиње усред непрегледних винограда. Поред свог, оставио је један плац за мираз мојој баки која се удала за чувеног архитекту Ацовића, који је на том плацу у Ужичкој 15 направио чувену и злосрећну вилу „, каже Лешић.
После Савчића и Ацовића и други виђени Београђани почели су да дижу виле на Дедињу, све до данас. Владимир Лешић доказује да су многе зграде подигнуте на плацевима његове породице.
„Ако су се око ичега сложиле све власти на овим просторима од 1941. до данас, то је да мојој породици не врате имовину“, каже он.
Иако звучи невероватно, преци нашег саговорника су деценијама истовремено носили признање жртава фашистичког терора и осуду као народни непријатељи – колаборационисти.
„Међу првих сто талаца које су Немци ухапсили у Београду и бацили у логор две трећине били су чланови моје породице, а остале су избацили на улицу. Исте људе су комунисти 1944. осудили, одузели им сву имовину и уселили се у њихове куће, уместо нациста“, набраја Лешић.
Он с поносом каже да је његова породица сада коначно рехабилитована и нада се исправљању историјске неправде. За то је, по његовим речима, неопходно променити Закон о реституцији.
„Садашњи је дискриминаторан и неправедан према многим наследницима, али то није чудо јер су га писали експерти који су потомци Титових кадрова, који су отимали имовину и 1945. и у криминалној приватизацији. Ипак, верујем да је правда, ма како спора била, ипак достижна“, закључује Лешић.
Одбио Ајфела
Милош Савчић, утмељивач великог богатства, још као бриљантан студент технике у Минхену био је ангажован да трасира баварске железнице, а чувени Ајфел га је позвао да учествује у изради торња у Паризу. Међутим, млади инжењер није видео будућност у Немачкој, иако је ту започео блиставу каријеру и оженио се. Са супругом која је прешла у православље вратио се у Србију, на одслужење војног рока.
Вратио дуг престонице
Савчићу је крајем 19. века краљ доделио специјалну мисију да обиђе Европу и сакупи податке о модерној индустрији меса, тада главном српском производу. За неколико месеци он је на београдском Дунавском кеју подигао модерну кланицу, а затим и прву индустријску зону у Србији.
Постројења и вагони хладњаче из Савчићеве фабрике у Крушевцу омогућила су Србији да победи Аустроугарску у Царинском рату. Био један од најуспешнијих београдских градоначелника. Кад је презадуженом Београду током велике економске кризе 1929. запретио банкрот, Милош Савчић је сопственим новцем вратио дугове прстонице.
