ПОЛИТИКОЛОГ Ненад Кецмановић оценио је да је БиХ неприродан оквир за миран, складан и стабилан заједнички живот, па стога нема ни датума ни других симбола који би били заједнички.
„Бошњаци обележавају 25. новембар, јер им одговара што је БиХ тада стекла статус федералне јединице унутар Југославије, али се при томе непријатно суочавају са чињеницом да су тада водећи људи у БиХ, захваљујући заслугама у антифашистичкој борби, били углавном Срби”, рекао је Кецмановић за Срну.
Притом је подсетио да је „доктор Војислав Кецмановић – Ђедо, као некомуниста, био председник Президијума Народне скупштине БиХ, да је Родољуб Чолаковић био први републички премијер, а да је Ђуро Пуцар – Стари као секретар КПЈ у БиХ, био реално највиша власт у Босни све до 1960. године”.
„Ђури Пуцару је у другој половини 80-их подигнута биста у парку испред зграде ЦК СК БиХ, али су је уочи рата срушили „непознати починиоци”, напомиње Кецмановић.
О Ђури Пуцару, хероју НОБ-а и историјски првом човеку федералне југословенске републике БиХ, данас у Сарајеву нигде нема ни помена, наводи Кецмановић.
„Да се звао Џемал, Хамдија, Мујо или Хасо, био би му споменик насред Сарајева у натприродној величини”, констатује Кецмановић.
Он истиче да Бошњаци инсистирају на континуитету савремене БиХ са средњовековном краљевином Босном, па се онда „спотичу” о чињеницу да је то била хришћанска земља у којој њих није било и да су и настали захваљујући томе што је уништена.
„Пошто им не годи историјска чињеница да су настали конверзијом православаца и католика у ислам, конструишу везе са богумилима, црквом босанском и слично”, каже Кецмановић.
Он напомиње да празници нису ствар само политичке воље и консензуса, него емоционално-психолошке идентификације људи.
„Да би одређени датум био искрено прихваћен и слављен, он мора бити везан за одговарајућу традицију и колективну меморију”, оценио је Кецмановић, коментаришући чињеницу да се 25. новембар у Федерацији БиХ обележава као „дан државности БиХ”.
Кецмановић истиче да „заједнички празници, баш као и заједничка застава, химна или грб имају велико симболичко значење и представљају и узрок и последицу чињенице да Срби, Хрвати и Бошњаци не могу да постигну сагласност о многим другим политичким, економским, културним питањима”.
Он указује на чињеницу да 25. новембра бошњачки представници и њихов део администрације у заједничким органима славе тај датум, па не иду на посао, а онда ни припадници друга два народа не могу без њих нормално да раде.
Кецмановић сматра да у Федерацији БиХ инсистирају на обележавању 25. новембра, јер сарајевска политика и историографија имају генерално проблем са континуитетом и бошњачке нације и босанске државе, те зато упадају у бројне контроверзе.
Говорећи за Срну о томе који би датум био прикладији за обележавање дана државности, Кецмановић сматра да би било природно узети датум завршетка последњег рата, али је проблем што Бошњаци тај датум доживљавају као свој национални и патриотски пораз.
Он верује да је трагање за датумом заједничког празника у БиХ безнадежна мисија, јер се показало да све што је, током историје, за једне било национални тријумф и понос, за друге или треће је било пораз и понижење.
Најбољи пример је актуелни спор у вези са Сарајевским атентатом, „Младом Босном” и 1914. годином и српским националним херојем Гаврилом Принципом – који је пуцао на окупатора БиХ, а сада га у Сарајеву проглашавају – терористом.
