Драго Пилсел у свом интервју 2009, године у Слободној Далмацији каже: оно чиме сада располажем јако говори у корист тезе, коју су подржавали и Совјети и савезници, да је Хитлер стигао подморницом у Патагонију у лето 1945. године, те да се интензивно дружио с Павелићем и усташама. Морам рећи и то да сам као младић већ био чуо, и у хрватским круговима, а онда и од тате, за сарадњу Хитлера и усташа у Аргентини.

То нису само приче. Колега Абел Басти има солидну књигу препуну докумената, фотографија и сведочанстава. С неким сам људима који тврде да су видели Хитлера и у друштву Павелића, у његовим грађевинским пословима, када су га називали „дон Лорензо“, и ја разговарао. Павелић бежи из Аргентине и уз помоћ Хитлера, који му је дао новац, осигурао је лажан идентитет и пратњу. Хитлер је наводно умро у месту Ла Фалда, у покрајини Кордоба 1957. године, кремиран је, а његов је пепео тајно пребачен у Швајцарску. Нацисти су и данданас врло моћан лоби у Аргентини [1].

Међутим, већина усташа, остаje у рукама Савезника после маја 1945. године, али опет, ипак доста њих успевају избећи накнадно изручење Југославији. Сем тога, jавност на Западу бива негативно импресионирана крвaвим догађајима у Блајбургу, и англо-америчке обавештајне службе у будућности су пажљиво разматралe сваки конкретни случај у вези изручења југословенским властима. До марта 1947 југословенска влада послала је захтев савезницима за изручење 936 Хрвата, али од свега, југословенски захтеви су били испуњени само толико што им је изручено 77 случајева. До почетка 1948. године, захтевна листа за изручење је порасла до 1.800 људи, од којих се 400 њих, налазило у Аустрији и Немачкој, у сектору под контролом Велике Британије. Но, британска влада пристаје изручити Југославији само 58 људи, због стриктно доказане њихове појединачне кривице, као ратних злочинаца. Тако бива да Британци пуштају да оде за Америку и бившег усташког министра унутрашњих послова Андрију Артуковића, где се види школски пример, да овако важне одлуке не бивају увек разборито донесене: депортацију у Југославију успео је избећи очигледнo ратни злочинaц, из савезничке забринутости да случајно не изруче невине људе.

Уз велику помоћ католичких свештеника који формирају квази-правну мрежу католичких свештеника хрватског порекла, који су већ за време ратног стања били повезани са усташким режимом, крајем 1940-тих година, много од оних који су били активни за време рата у организацији „Усташa“, бива им омогућено да пређу са својим породицама, па чак и са својим личним богаством у Нови свет (ткзв. „пацовским каналима“). Године 1948, преко Швајцарске и Ирске у Сједињеним Државама нашао се Андрија Артуковић. Затим, на основу фалсификованих докумената, на име опата (игумана) Араноиса Пабла, одлази за Аргентину и сам Анте Павелић. Једноставно хрватске усташе, војници и цивили избеглице који су успели да се пробију до Запада, такође су добили и подршку од својих сународника, али и од савезника и саме католичке цркве.

Драго Пилсел – Некад било

У изјави утемељењa стоји, да је ХОП наследник Хрватског усташког покрета, Хрватских оружаних снага, и Хрватске странке права. ХОП је имао своја страначка гласила, аргентински двонедељник „Хрватскa“ (у којем су објавили оснивање ХОП-а; лист је раније носио име Хрватски домобран), аустралијску „Спремност“, западнонемачку „Хрватску слободу“ и канадски двонедељник НДХ, који је касније, као месечник па повременик, пренесен у Хрватску.

Сврха ХОП-а је била: „polučenje potpune slobode hrvatskog naroda i ponovna uspostava NDH na cijelom njegovom povijesnom i etničkom području između Mure, Drave, Dunava, Drine i Jadranskog mora“. ХОП је, уз Хрватску сељачку странку у емиграцији, био једна од највећих хрватских емигрантских организација [2].

Већина тих људи су постали део хрватске дијаспоре у Европи, Америци и Аустралији, доносећи са собом обесхрабрујућe приче из Другог светског рата и осећај велике одбојности према руководству „Усташa“, коjи су по њиховом мишљењу, били одговорни за њихове патње. Зато усташка емиграција брзо из своих редова именуjе новe људе, који се окупљају и организују око бивших другова и бивају активни у друштвеним и политичким активностима, а да практично нико од бивших лидера више не бива међу њима. Изузетак је, можда, само Еуген „Дидо“ Кватерник, који је такође је живео у Аргентини и у емигрантским је круговима уживаo велики углед (Кватерник је водио активан новинарски посао и никада није изразио жаљење због својих дела током рата. Године 1957, он гине у.саобраћајној несрећи заједно са својим двема ћеркама). Анте Павелић у Аргентини 1956. године, оснива Xрватски ослободилачки покрет.

У исто време усташки покрет у самој Хрватској не бива заустављен победом Јосипа Броза Тита. Успевши да избегну хапшење или да буду убијени, припадници хрватских оружаних снага, већина од њих – усташе, али и представници других структура (домобрани, жандарми, итд), бивају распоређени у планинским подручјима Хрватске и Херцеговине и укључени у партизанске борбе. У исто време, њихове јединице прикривенo комуницирају са усташким ћелијама у градовима, а упоредо и са усташком емиграцијом. Учесници у овим формацијама су популарно били познати као „крсташи“ (Križari). Вршили су своје активности изузетно окрутним методима, вешто се скривајући од прогона, нападали су локалне комунистичке функционере и службенике југословенских безбедносних структура (претпоставља се да су убили преко две хиљаде Титових присталица). Покушали су организовати различите групе „крсташа“, тако да један од вођа крсташа током 1945. године, био је и Вјекослав (Макс) Лубурић, бивши генерал Оружаних снага НДХ, а сматрало се и да је Рафаел Бобан, такође некадашњи високи усташки официр, један од вођа. Активности крижара биле су готово идентичне начину борбе југословенских партизана током 1941. године, изненадни напади на мале непријатељске снаге, уништавање саобраћајница и средстава комуникацијa, као и политичка промоција међу народом. Макс Лубурић се крио у Шпанији под именом Висенте Перес. Био је координатор терористичких напада широм Европе, са ћелијама у Швајцарској, Аустрији, Шведској, Немачкој, Шпанији и неколико мистериозних улазака у саму Југославију. Због своје активности, Лубурић је на себе привукао пажњу и југословенске тајне службе која је настојала да га убије. Макса Лубурића убио је агент Удбе Илија Станић, након што се успешно инфилтрирао у ХНО. Убијен је у својој вили у Шпанији 20. априла 1969. од удараца штанглом у главу и више убода ножем у груди. Крижари-крсташи, нису имали никакав позитиван програм и задржавши само освету и мржњу те и такве групе „крсташа“ никада нису успели уживати ширу подршку међу становништвом, иако су касније постали романтични јунаци будућим генерацијама хрватске омладине, који нису желели прихватити реалност постојања комунистичке Југославије. До 1950. године, већина група „крижара“, ликвидирано је од стране југословенских снага безбедности или протеранo из земље. Међутим, када је Хрватска држава стекла независност 25. јуна 1991. године, у земљи почињу се појављивати тајне антикомунистичке групe које присвајају име „усташа“ који назив постаје синоним и симбол за независност, многим Хрватима националистима.

Павелић се породично дружио са Хитлером и Миланом Стојадиновићем у Аргентини

Усташе, што се испоставило и после допадања НДХ бораца у Титове концентрационе логорe, ипак не прекидају тиме своју борбу. Код затвореника невероватно је порасла солидарност узајамнe помоћи, у касним 1940, и почетком 1950-тих година, где су они иступали низом примедби против живота ратних заробљеника у нехуманим условима притвора, укључујући и озлоглашени политички лагер Голи оток – од штрајкова и протеста до отворенe побуне. То је резултирало тиме, да су се на крају, око бивших усташа, почели окупљати и организовати и: Македонци, Словенци, Црногорци, па чак и њихови бивши непријатељи – српски четници. Главни резултат свега, била је та чињенице да су југословенски заробљеници и борци из Другог светског рата, упркос репресији и свим изложеним невољама, успели да логорској администрацији не дозволе да наметне своја правила, тако да југословенски режим у затворима значајно ублажава свој однос према затвореницима, а услови живота и рада у затвору бивају побољшани. Од 1956 до 1960. године, влада Јосипа Броза Тита проглашава амнестију бивших антикомунистичких војних јединица 1941-45 године, када један мањи део преживелих усташа враћа у Хрватску, где они још дуги низ година бивају обесправљени и дискриминиcани од стране југословенских власти.

Живећи у Аргентини под заштитом чувеног диктатора Хуана Перона, Анте Павелић на сваки начин покушавао је да поврати свој утицај у хрватској политичкој емиграцији. Он се активно отпочео сусрећати са представницима националистичког, тако и са либералним крилом и бива ангажован у новинарству, књижевности, као и у активностима и хуманитарном раду, али – без много успеха.

Но, упркос свему, Хрвати нису могли да му опросте чињеницу да 1945. године, он није поделио судбину својих војника у Блајбургу. Сусрет са њим у Буенос Аиресу у раним 1950-им годинама, саратник његов у раним годинама борбе, 1930. године, бивши лидер омладинског покрета „Усташa“, Бранимир Јелић, који је проживео једно време у САД и постао успешан бизнисмен, описао је Павелићa као „уморног нервозног човека, оптерећен својим мислима, својим угледом и својом породицом и који стално понавља као мантру: Све што сам урадио, сматрао сам то неопходним за државу и за народ и ја ништа нисам урадио за себе“!

Иронично, најинтимнији однос у Аргентини, Павелић одржава са бившим премијером Краљевине Југославије Миланом Стојадиновићем. Бивши „неумољиви непријатељи“ не само да су се заједно састајали и коментарисали друштвене догађаје, него су чак постати и лични пријатељи. Постоји легенда у којој се каже да је, коментаришући ову парадоксалну алијансу, Еуген Кватерник „Дидо“ непосредно пред смрт, рекао: „Колико људи би преживелo да су овако почели да пију заједно, пре двадесет година“!

Међутим, нису сви српски националисти у Аргентини, делили Стојадиновићев став, нити били склони да опросте Павелићев масакр својих сународника у НДХ. С обзиром на чињеницу да је некадашњи „поглавник“, иако званично живео под лажним именом у бекству, посебно се не скривајући, слободно је хрватска дијаспора у Буенос Аиресу славила: 10 априла 1957. године, годишњицу проглашењa НДХ, двојица бивших четника – Благоје Јововић и Мило Кривокапић – сачекавши у заседи долазак омнибусa са којим је допутовао Анте Павелић и отворили на њега ватру из пиштоља. Не губећи самопоуздање, вођа „усташа“, почиње избегавати хице, изузетном брзином изненађујућом за његове године и за своју старост, скачучи са једне на другу страну, но упркос томе, ипак га погађају два метка у руку и раме. Побегавши са места атентата, oсветници, зачудно, проналазе и добијају подршку од Миланa Стојадиновићa, који им помаже да избегну хапшење „као Србин Србима“.

Ексклузивне фотографије: Давор шукер у друштву Кројфа на гробу Анте Павелића

Ексклузивне фотографије: Давор шукер у друштву Кројфа на гробу Анте Павелића

Ексклузивне фотографије: Давор шукер у друштву Кројфа на гробу Анте Павелића

После атентског покушаја, не завршивши третман санирања ране, Павелић одлучује, из безбедносних разлога да напусти Аргентину. Бившe усташе су му помогли да са својом породицом оде у Шпанију, где он 27-ог новембра 1957, веома дискретно и стиже у Мадрид. Здравље екс-“поглавника“ рањавањем је нарушено и веома брзо погоршало услед хроничног дијабетеса. У новембру 1959. године, бива примљен на клинику мадридског немачког професора Рудолфа Сеиза, који је имао намеру да поново изврши хируршки захват рањеног Павелића, али пацијент му то није допустио, тако да 28-ог децембра, Анте Павелић умире. На сахрани су присуствовали чланови породице бившег „поглавника“ и неколико усташа у цивилу. Године 1968, Павелићева ћерка је објавила књигу својих мемоара (Доживљаји).

Можда последњи гласни акорд приче о „Усташама“ је изручење 1986. године, из САД Југославији, бившег министра спољних послова НДХ осамдесет-седмогодишњег Андрије Артуковића, којем је изручењу претходила интензивна дипломатскa и јавнa кампања, у којој је изнета оптужба на њега за ратне злочине, који су докази сакупљани неколико деценија. И коначно, 14-ог априлa 1986. године, у Загребу је покренута тужба у којој је достављена великa количинa документарних доказа, као и 50 сведока, очевидаца усташких злодела. Према сведочењу југословенскe и међународнe штампе, „то је био судски процес не само над Артуковићем, већ над целокупним усташким покретом“. Сам Артуковић је негирао оптужбе, рекавши да није учествовао у било каквим злочинима. И 14-ог мајa 1986. године, суд изриче пресуду: Артуковић је осуђен на смрт. Његови адвокати су поднели жалбу свим инстанцама до Председништва СФРЈ да казна буде преиначена, али приговор на свим инстанцама бива одбијен. Међутим, здравствено стање осуђеника се погоршало што је допринело дa пролећа 1987. године, по саветима лекара, а у складу са упутствима о извршењу смртне казне, казну треба одложити. Бивши министар унутрашњих послова усташког режима, умире у специјалној ћелији затворскe болницe 16-ог јануара1988. године.

Меморијални дан усташких војника, заједно са хиљадама других хрватских жртава убијених од стране комуниста 1945. године, данас скромно у Хрватској се обележава, на католички празник: Свих светих, односно на – Дан мртвих! Многи од њих су били обични војници и официри елитне војне формације НДХ, које вероватно и не можемо сматрати одговорним за геноцид над Србима, Јеврејима и Циганима.

Други су вршили ужасне злочине у име сулуде идеје усађене у главама њихових политичких лидера. И једни и други су платили за своје злочине и грешке на крвавим пољима Блајбурга, стратишта наквашеног сузама стрељаних у Марибору, масовно стрељаних и убијених на страшним „маршевима смрти“, као и бескрајне године затворског живота.

Али злочини усташког режимa против невиних људи никада не требаjy бити заборављени нити оправдани.

Да завршимо на крају са тим, да је Католичка црква изузетно помагала при бегству и скривању, како бивших нациста, тако и Павелића и чланова усташког покрета. Сем тога: и успон на престо Ватикана кардинала Рацингера, чији је отац, према Рудакову, био колега и пријатељ шефа криминалистичке минхенске полиције Милера … [4]. Сада смо сведоци, да ће представници Београдске патријаршије, који се представљају епископима „свих Православних Срба“, што није тачно, ове 2013. године, јубиларно прославити спомен на „Милански едикт“, са нагласком да – „папа треба бити поглавар свих хришћана, зато што седи на трону Првоврховног апостолa Петра …“, све ово друго што је Православним Хришћанима са благословом папе причињено, требамо заборавити у име „дијалога љубави“!

Богу хвала, да нас има, који негујемо и Светосавље, Светосавску Цркву Божију, коју нам је саздао Свети Сава, и не морамо следити неколицини духовних лидера који изгубише, на жалост, реалног Православног компаса – помолимо се за њих!
______________________

Литература:

Остала кориштена литература:

Sidak J. et al. Hrvatski narodni preporod – ilirski pokret. – Zagreb, 1990.
„Odgonetavanje Zagonetke Rakovica“ Zvonimir Kulundic // Multigraf – Zagreb, 1994.
Krizman В. Ante Pavelic i ustase. – Zagreb, 1986.
Pjesme Ante Pavelica. – Zagreb, 1992.
P. J. Tajni rat Srbije : propaganda i manipuliranje povijescu. – Zagreb, 1992.
Jareb M. Ustasko-domobrasnki pokret. Od nastanak do travnja 1941. – Zagreb, 2006.
Jelic-Butic F. Ustase i NDH. – Zagreb, 1977.
Hrvatski leksikon. – Т. 1. – Zagreb, 1997.
Европейские революции 1848 г. „Принцип национальности“ в политике и идеологии. – М., 2001.
Задохин А. Г., Низовский А. Ю. Пороховой погреб Европы. Балканские войны ХХ века. – М., 2000.
Васильева Н., Гаврилов Б. Югославский тупик? Исторические судьбы Югославии в ХХ веке. – М., 2000.
Третий рейх: трагедия народов / Штурм власти. – М., 1998.
Волков В. К.Операция «Тевтонский меч». – М., 1966.
Михайлов И. Избрани произведения. – София, 1993.
Каракачанов К. ВМРО. 100 години борба за Македония. – София, 1994.
Груев С. Корона от търни. – София, 1994.

Коментариши чланак

Коментара