ПАСОШ ВУКА КАРАЏИЋА ИЗ 1852.
„Ми Александер Карађорђевић, књаз србски објављујемо свима и свакому, кому о том знати надлежи, да показатељ овог господин Вук Стеф. Караџић, пензионер Књажества Србског, др. филозофије, член више учени друштва и … Аустријскога Франц Јосифа ордена Каваљер, и Краљевско-Прускога ордена белог орла треће класе, полази одавде преко Земуна у Беч.
Умољавају се дакле све Иностране Власти, да би реченом господину Вуку Стеф. Караџићу не само свободниј до означеног места пролазак и повратак у Отечество свое, но, у случају нужде, и рукопомоћ благонаклоно дати изволиле.
У Београду месеца априла 21. дана, 1852. године.
По заповести Његове Светлости
Член Совета, Помоћник Представника и Попечитеља Иностраних Дела
Јанковић“
——————–
Вуков пасош из 1952. године
Данас нам делује готово несхватљиво да се издавалац пасоша, држава Србија, властима Аустрије обраћа на СРПСКОМ ЈЕЗИКУ И НА ЋИРИЛИЦИ. Данас би разне невладине организације и глумци и статисти „евроентузијаста“ у хору гракнули како Срби „не могу странцима да се обраћају на српском језику ПА ЈОШ И НА ЋИРИЛИЦИ“. А, ето, могли су! Они нису знали за „братство и јединство“ и за Новосадско домунђавање (договор иза леђа народа) из 1954. године. Они су, једноставно, знали ко су и шта су, шта им је језик и шта им је писмо, што ми данас не знамо, али знамо за „равноправност писама и богатство двоазбучја“ и братсво и јединство.
Извор: Чувари ћирилице
