Српски пјесник за дјецу и одрасле, Милосав Миле Кнежевић, рекао је у интервјуу за Прес да је народ без културе и морала осуђен на пропаст.
Бањалучки књижевник, који живи у Њемачкој, нам говори још о свом стваралаштву, животу, својој прошлости, али и о политичким ставовима, те о будућности културе српског народа.
Ви се описујете као српски пјесник за дјецу и одрасле и кроз своје стваралаштво исказујете своје жеље и ставове о животу. Како се у Вама родила толика љубав према писаној ријечи?
„Ријеч је божија творба и она је дата човјеку да на основу ње може да се споразумијева, договара, твори… Али, исто тако постоје и оне прљаве ријечи. Нажалост, на нашим просторима се више употребљавају те прљаве него оне здраве, топле, лијепе, а мене је баш увијек привлачила та лијепа топла ријеч, која зна да лијечи душу. Још као клинац сам је заволио кроз оне бајке док ми је покојна мајка читала, кроз оне епске пјесме када сам спознавао шта је то особа и која је то величина. Онда ми је то дубоко ушло у душу и увијек сам био радостан када би на часу српског био похваљен за неки састав. Од тада почиње моје друговање са писаном ријечју. Хвала Богу, ево са ријечима и са литературом другујем већ 45 година и увијек настојим оснажити ријеч и пронаћи оне лијепе ријечи, ријечи које смирују, оне&нбсп; које су путоказ, а одбацити оне ружне које ничему не вриједе сем уружњивању човјека и његове душе“.
Који су то писци и аутори који су оставили највећи утисак на Вас и која дјела уживате да читате?
„Најјачи утисак на мене су оставили прво бајкописци, јер то су била прва литерарна дјела са којима сам друговао. Послије тога улазим у дјечију литературу, а онда послије тога улазим у руску литературу и одрастам са руском литературом, премда сам читао и њемачке, француске и енглеске писце. Рецимо књига од Данка Поповића `Књига о Милутину` је снажна, она ме и данас негдје додирује и одзвања. Човјек кад хоће да обогати себе и своју душу онда му је потребно да улази у литературу и да чита добра дјела и да из њих спознаје и разоткрива шта је живот. Баш захваљујући томе ја и дан-данас веома радо другујем са разним писцима и са разним књигама, јер они ме надахњују, они су ми водич, путоказ… Без тога бих залутао у свијету, јер све ово што се данас нуди путем електронских медија осиромашује човјека, осиромашује душу, зато што је то фактички нека врста маркетинга. То је запаковани, безвриједни, производ који се нуди масама. Упијајући све што им се данас нуди, те масе губе здрав разум, губе оријентире животне, губе своју душу и губе културу“.
Када сте почели да записујете своје прве ауторске ријечи?
„Прва пјесма коју сам написао била је `Пјесма о мајци` и имао сам тада 11 година. То је била врста опроштаја од мајке која је несрећно погинула у центру Бањалуке од грома и онда сам жудио да на неки начин изградим неки споменик према мајци, па сам написао управо једну такву пјесму. Ту пјесму је прочитала једна моја наставница и рекла ми да имам дара за писање. Савјетовала ми је да одем у Клуб писаца који се налазио у Централно културно- умјетничком клубу „Веселин Маслеша“, тако да негдје већ 1966. године одлазим као клинац међу те бањалучке пјеснике и писце и ту почињем да учим шта је друговање са ријечима, шта је то и на који начин се пише. Како се домишљају стихови или прозни текстови и од тада не престајем апсолутно ни да пишем, а ни да објављујем. Објављивао сам тамо гдје су прихватили мој стил изражавања и писања све до појаве моје прве књиге која је изашла негдје прије четрдесетак година“.
Како сте се осјећали када је објављена Ваша прва књига?
„То је предивно. Мислим да тада нико није био срећнији ни радоснији од мене, јер сам, држећи ту књигу укоричену са мојим стиховима, схватио да сам додирнуо нешто што је изузетно вриједно. Ишчитавајући безброј пута ту књигу спознао сам да сам у њој ставио све оно што сам примјећивао и што сам видио. Фактички свједочио сам о животу који ме додиривао. Свједочио сам о мојим другарима, колегама, о окружењу и тај стил сам до данас задржао. Не пишем апсолутно ону поезију која није вјеродостојна, животна, истинита, већ напротив, настојим да живот преточим и стих који ће иза себе оставити траг у једној минијатурној причи. Најтеже је испричати живот у једној пјесми. Ја сам једноставно још увијек радостан као да објављујем и носим ону прву књигу без обзира што сам досад написао осам књига. Она прва књига била је само отварање врата да се крочи у поезију, да се крочи у књижевност, да се крочи у литературу, а све ово што до сада радим је фактички остајање у једном лавиринту ријечи, који је један од најљепших лавирината на свијету“.
Ви сте једном написали да је дужност пјесника да увијек говори истину и да има улогу критичара у друштву без обзира на све. Колико је тешко то бреме пјесника и да ли сматрате да данас постоје такви пјесници?
„Изузетно тешко, поготово код нас Срба, јер ако се на нашим просторима пјесник задоји истином, родољубљем и правдом испочетка, он није прихваћен од народа. Зашто? Зато што наш народ не воли истину, јер му је истина горка и тешка. Наш народ воли више полуистину, воли лажи. Кад се појави неко ко говори истину, њега заболи душа, јер одмах се присјети свих оних неправди које су према њему учињене. Зато је изузетно тешко бити тај који свједочи, али и који је стао у одбрану свог народа, јер је цијена висока. Ја, на своју радост, срећем такве људе и драго ми је што ниједан не носи сујету. Ја не контактирам са таквима. Захваљујући њима добијам неку надљудску снагу и енергију да истрајавам“.
Ви сте неко ко својим дјелима и ријечима не говори само о својим осјећањима, већ говорите и о својим политичким ставовима. Прошле године сте написали пјесму „Запад, Путин и ја“. Шта је сте жељели да поручите том пјесмом?
„С обзиром на то да живим на Западу, пратим нападе на Русију од момента када је та земља добила организацију Зимских олимпијских игара у Сочију. Анализирао сам због чега се то ради и схватио разлог напада Запада на Путина. Онда сам својим јавним текстовима, чињеницама и аргументима разоткривао ту америчко-натовску подвалу која ће напасти Русију преко Кијева. У тој мојој борби свједочења истине родила се та пјесма, која потпуно раскринкава тај Запад и у којој ја дајем отворену подршку, не само Путину, већ комплетном руском народу. Када сам са том пјесмом изашао јавно, многи су је ишчитали, а када сам дошао у Бањалуку, један мој другар је рекао да би је радо превео на руски језик и да би се он потрудио да се нађе у рукама предсједника Путина. Дао сам одобрење и по мојим информацијама, та пјесма је преведена на руски и преко предсједника Републике Српске Милорада Додика је уручена Путину у Москви. То је нека моја духовна мала награда“.
Коментаришући један чланак у којем се говорило ко су све узори данашње омладине, рекли сте да је дошло до потпуне пропасти образовног и васпитног система. Какво је по Вашем мишљењу данашње поимање културе и који су то све фактори који утичу на њено образовање?
„Постоје произвођачи незнања. Они се налазе у образовном систему. Наш образовни систем није добар зато што не учи дијете да постане човјек, одговоран, достојанствен, дослиједан и карактеран. Наш образовни систем одгаја дијете и васпитава га тако да он буде послушник, а када имате послушнике, ви више немате оне људе који ће да бране истину. Када се убија истина, убија се све оно што се зове култура. Произвођачи тих лажних идола и узора су управо из тих сегмената и они који се називају наводна интелигенција. Интелектуална српска јавност не постоји, јер да постоји, она би се борила баш за оне све вриједности које су дате човјеку да буде човјек. На основу овога што нам се нуди од смећа, ево навешћу на примјер оне „Парове“, „Фарму“, разне ријалитије… О томе говоримо. У нама се жели убити и она посљедња морална граница, а то је поштовање оца и мајке, поштовање брата и сестре, поштовање жене. Погледајте само колико је насиља код нас. То вам све говори да код нас, нажалост, васпитање и образовање апсолутно не постоје. Можда још само једна мала мањима држи до културе“.
Да ли сматрате да у вријеме ријалити програма на нашим просторима уопште има мјеста за културу?
„По овом свему што сад видимо, култура је на нашим просторима убијена. Она не постоји. То су само неки остаци културе, а ријалити су ти који су главни јунаци и из њих нам извиру идоли, а они који припомажу да се то дешава, они су добро плаћени од глобалиста. Они тај издајнички посао према свом сопственом народу фантастично одрађују. Ја у овоме што се дешава видим потонуће. Видим једноставно падање у тешки бездан комплетног српског народа. Народ без културе, народ без морала, осуђен је на пропаст. Нема сутрашњице. Тако да нас на овим просторима, по мени, очекују још тежа времена“.
Милосав Миле Кнежевић
Шта бисте Ви као пјесник и као појединац поручили људима који прихватају такву културу?
„Тешко је слати поруке, јер ће се безбројни препасти ове моје истине. Многи ће рећи: „ко је он да некоме нешто прича и да паметује“. Ја сам само једна обичан мали човјек који сагледава и сабира чињенице и видим да је задњи моменат, задњи воз да се отријезнимо. Да схватимо да нам лаж, превара, отимачине и похлепа не могу донијети ништа добро, већ нас могу одвести у још веће зло, које одавно влада на нашим просторима“.
Извор: 26.07.2016.Pressrs.ba/Бојана Нешковић – Милосав Миле Кнежевић
Док се србски народ бави животним проблемима, преживљавањем и понашањем политичара, политичари се баве пљачком народа и државе. Е, то је правда, на србски начин.
Милосав – Миле кнежевић
Многе србске судије и тужиоци, држе правду на високој цени! Ко не верује, нека погледа тајкуне, и све друге криминалце и осталу политичку багру, како се слободно шетају државом, уместо да су у затвору.
Милосав – Миле Кнежевић
Ми Срби смо најекономичнији и најбрижнији народ на свету, а то се види по нашем односу према Ћирилици! Коју ретки Срби употребљавају, док је остали чувају, да се не истроши!
Милосав – Миле Кнежевић
Шта је циљ србских политичара?!? Па да све Србе, који вреде и имају знање и поштење, протерају из отаџбине. Како би могли и то без икакве народне побуне, или политичке одговорности, или судске и затворске казне, да пљачкају, уништавају и владају државом и народом, исто, као и Тито!
Милосав – Миле Кнежевић
