Према званичним подацима, у Србији 1.798 радњи чији су власници Кинези (3): Иако их бије глас да раде на црно, већина тргује у складу са прописима.
У срцу Београда, неколико стотина метара од Теразијске чесме, а само који корак од реномираних бутика „Арманија“ и „Блуберија“, прошле године је отворен кинески тржни центар „Ла сорела“. Занимљиво да се овога пута власник Ђан Шонг Лу ослонио на домаће – српске – радне снаге, и на само једну Кинескињу. Али то што једино она ради на каси открива у кога газда, ипак, има највише поверења.
Правдајући се да не разуме српски, она нам рукама показа на излазна врата.
Сваки покушај ћаскања са Кинезима који се не тиче куповине као да је унапред осуђен на пропаст. И она најобичнија, куртоазна питања попут: Како сте? Прода ли се шта? – у највећем броју случајева остају без одговора.
И у новобеоградском блоку 70 све је подређено искључиво трговини. Љутито изговарајући „пу хао“ продавачица јефтине кинеске робе јасно нам је ставила до знања шта мисли о разговору са новинарима.
Резервисаност Кинеза, који су средином деведесетих година почели да насељавају Србију, као да је без много питања, и још мање одговора, прерасла у прећутни договор под геслом „нама треба, а код вас је јефтино“. Тако је у Београду и у другим градовима.
Према подацима Агенције за привредни регистар, у Србији има 1.798 радњи чији су власници Кинези. Иако их бије глас да раде на црно, већина ових продавница тргује у складу са прописима.
– Наши инспектори редовно обилазе кинеске радње – кажу у Пореској управи.
– У већини случајева они издају фискалне рачуне и измирују своје обавезе. Наравно, и међу њима има оних који не поштују закон, а против таквих трговаца подносимо пријаве. Прошле године смо имали случај Кинеза који је оптужен за класичну утају пореза.
У Лесковцу, граду у коме, после престонице, има највише Кинеза, данас их више нико и не доживљава као странце. У првим годинама, ретко је ко од локалаца, ненавикнутих на госте, могао да сакрије знатижељне погледе на више него суздржане Кинезе. Прошла је деценија, а однос према „браћи Кинезима“ каткад је напредовао у пријатељства, али она се могу пребројати на прсте.
Лио Хјан Дуо је осам година у Србији. Последње три године је закупац једног локала у највећем од три велика кинеска тржна центра у Лесковцу. Бави се продајом гардеробе и од тог посла живи његова петочлана породица. Квадрат пословног простора плаћа два евра. Само у овом тржном центру још 60 његових колега тргује разном робом. Поред тржних центара Кинези у Лесковцу имају и своју пијацу и више малих продавница. Ретки су они који желе да причају о свом животу у Србији.
– Не иде нам посао као раније. Људи много мање купују и стално вичу „скупо, скупо“ – после получасновног убеђивања пристао је да каже један од трговаца.
Кинески тржни центри раде шест дана у недељи. Добростојеће послодавце из далеке Кине „помаже“ локално становништво. Дневница је 500 динара, а они који баш имају среће, зараде и до 650 динара дневно. Уместо законских 40, ради се 68 часова недељно.
– Бољег посла нема, па рмбачим овде од јутра до сутра. Строги су као послодавци, али знају и да покажу срце. Мени је газдарица помогла и унапред ми исплатила дневнице за цео месец – прича једна од радница док други шапућу, да пословање Кинеза нико не контролише.
– Јесте ли ви видели негде фискалну касу? Све иде у њихов џеп, а држави ништа. Нико од нас није уредно пријављен, нема осигурања, нити одмора. Радиш док можеш, а кад „паднеш„, узму другог.
ЖИВОТ У ТРЖНОМ ЦЕНТРУ
Кинези у тржним центрима, ручају, гледају филмове, чувају децу и путем интернета комуницирају са рођацима у далекој им отаџбини.
Врло су солидарни и једни друге штите.
Једном приликом група Рома је покрала неку робу из кинеског локала. Уследила је акциона сцена као из филмова Џеки Чена.
