„Ништа није опасније од утицаја личних интереса на националне послове“.
(Ж. Ж. Русо)
Пошто је Србија почетком априла одбацила „бриселски ултиматум“ – којим се од нас тражило да препустимо и север Косова контроли Приштине – од стране оних који сматрају да је морала да пристане на било какве захтеве баронесе Ештон и терористе Тачија, усиљено је почело пласирање теза да смо поново кренули странпутицом политичке ирационалности. Ту мисао је, после одбацивања ЕУ уцене и нашег покретања расправе у УН о раду тзв. Хашког трибунала, најјасније исказао Миљенко Деретка следећим речима: „Разговор о Европи улази у фазу ината“. Да ли је тако? Да ли је у праву и аутор једног од отужних текстова објављених у Политикиној рубрици „Погледи“, који противницима прихватања „косовске капитулације“ приписује поступање у складу са принципом: „Ако не може да буде по нашем бар ћемо да сметамо“?
ЖУТИ ПОГЛЕДИ
Поменута рубрика дневног листа „Политика“ одише, тек површно прикривеним, тзв. „другосрбијанским“ приступом нашој друштвено-политичкој збиљи, те је у односу на националне ставове позната по готово титоистичкој цензури. Оно што се ту допушта као национално, никако не сме да буде у колизији са тренутним политичким приоритетима „жуто-другосрбијанских кругова“ и њихових иностраних ментора. Стога, уређивачка политика и текстуални садржаји (част појединим изузецима који служе да би пропагандни приступ био донекле маскиран) тих једностраних „Погледа“, у претходном, по Србију у много чему кључном периоду, много говоре о медијском „спиновању“ у циљу препарирања српске јавности и политичке елите како би прихватили оно што Берлин, Вашингтон или Брисел желе, односно како би у први план поново дошле ДС и ЛДП антисрпске перјанице.
Део тога су и испразне приче о некаквом, наводно поново институционализованом, српском инату, на који ћемо се укратко осврнути. Реч „инат“ је турцизам, чије значење је тврдоглаво и штетно понашање које карактерише одбијање нечега тек ради пуког супротстављања. Инаџијско поступање је, у суштини, потпуно бесмислено, за разлику од пркосног, које је такође ризично, али може да буде и сврсисходно. Оно подразумева упорно па и „дрско“ одупирање слабијег некоме ко ради против његових интереса а знатно је снажнији.
ЗАГОВАРАЊЕ КАПИТУЛАЦИЈЕ
Свакоме ко хоће да објективно сагледа и анализира ствари, јасно је да Србија не тера никоме инат. Само не пристаје на оно шта не би прихватила ни једна држава, а то је да асистира одузимању дела сопствене територије. Штавише, Београд у свом одбијању није чак ни пркосан. Мирно и аргументовано, понекада чак и снисходљиво, одбија да пристане баш на било шта што му се намеће из Брисела и Приштине. Упоредо, исказује изузетну спремност на компромис. У томе се иде толико далеко да се поставља питање да ли ми сада бранимо територијални интегритет државе или тек елементарно право на опстанак на својим огњиштима, па и на „голе животе“, преосталих Срба на Косову и Метохији? Ако је то инат, онда не знам шта би требало да чинимо па да не будемо инаџије. Ипак, господину Дерети – и другима којима изгледа смета све што Србија не уради по вољи Вашингтона, Брисела, Загреба, Приштине или Сарајева – наша „непопустљивост“ делује као реликт 90-их година прошлог века.
Када проговоримо о сопственим, несумњиво, бројним жртвама, уместо да се непрекидно понизно извињавамо другима због онога зашта смо, неретко, набеђени да смо им учинили – за заговорнике националног мазохизма ми смо мрачњаци. Ако се усудимо и да помислимо да свет нема само једну страну, наравно ону западну, за те наше сународнике – Срби срљају у неки нови вид тоталитаризма и геополитичке искључивости. Када је већ тако, не треба ни да се чудимо правој лавини негативних реакција којима је од стране поменутих кругова српски државни врх изложен због тога што се коначно усудио да проговори о неправдама које нам чини тзв. Хашки трибунал или стога што не пристаје да немачки парламентарци одређују како треба да раде српске институције и где су границе Србије.
СТРАТЕГИЈА ИЗДАЈЕ
Наш народ каже: „Од ината нема горег заната“. И у праву је, али греше они који мисле да је инсистирање на заштити минимума права сопствене нације инаћење. Пре је то тврдоглаво наговарање својих сународника на вођење политике националне и државне самодеструкције. Додуше, то је инаћење само ако се национална самодеструкција заговара из бескорисне (евроатлантске) идеолошке заслепљености. А уверен сам да већина заступника косовске и сваке друге капитулације Србије, тако поступају из лукративних мотива.
Тек да се подсетимо – како сведоче америчке дипломатске депеше из Београда – од 2007. године, структуре САД у Србији спроводе „Стратегију К-1“. Она је срачуната на то да познати Срби који из неког разлога пристану да у таквој комбинацији учествују, преко медија и на друге начине, убеде остатак нације да је за нас „добро“ да се ратосиљамо Косова, односно да се ни по коју цену не супротстављамо вољи моћних западних држава. А чак и сада, пошто смо се тој вољи врло благо и селективно одупрли, Србији се нуди много више него пре десетак дана.
НАТО ЛОБИСТИ НА ДЕЛУ
Не улазим у овом тексту у то да ли је ова понуда која је сада на столу добра, већ само кажем да ако се унапред тотално не савије глава, много више може да се добије него ако се искључиво пузи пред Бриселом и Вашингтоном. Но, НАТО лобисти у Србији имају задатак да њихови послодавци на нашем терену што јефтиније добију све што им треба. При томе се лажно представљају као да „брину“ о будућности земље и њених грађана. Толико о смешним причама заговорника туђинских и у вези са њима њихових сопствених интереса, да се инатимо што не пристајемо на укидање сопствене државности и нисмо спремни да прихватимо да баш све буде по вољи Приштине!
Видовдан
