Када би покушали да што је могуће једноставније и јасније скицирамо мрежу зависности у којој се налази Србија, а и њени политичари према центру светске моћи, најплодотворније је да се послужимо средњевековним категоријама феудалног поретка.
Глобални поредак данас није ни униполаран а ни мултиполаран већ је одавно хијерархијски устројен на чијем су врху англосаксонски центри моћи, богатства и утицаја. Сви други су у мање или више зависном положају од ових центара моћи, чак су то и велике земље које изгледају сасвим независне од глобалног врха хијерархије. Земље се разликују по врсти и интензитету зависности, као и по томе у којим су све сферама зависни. Зависност или утицај могу бити у политичкој, финансијској, привредној, медијској, културној и идеолошкој сфери. Тако ни једна земља на свету није потпуно независна у односу на глобалне центре моћи и на процесе американизације планете.
Светска феудална хијерархија и Србија
Како функционишу вазалне везе зависности? Можете бити зависни од неког ако вам је окупирао део територије, или ако сте унутар његовог војног савеза попут НАТО-а или пак унутар ЕУ. Исто тако сте зависни ако сте као Србија окружени натовским земљама и натерани сте да идете путем ЕУ-интеграција, на којима вам као у „играма без граница“ постављају све новије и компликованије препреке. Поред тога земље које су дужници су зависни од америчких банкара и њихових институција ММФ и СБ. Земље које су сиромашне су зависне од богатих јер увозе од њих готове производе а извозе сировине и младе људе. Зависност може да буде у безбедносној сфери ако стране службе безбедности пеузму контролу над вашим службама безбедности, полицијом и војском. Медијска зависност је када имате стране медије у земљи, када странци преко власништва или на неки други начин креирају уређивачку политику медија. Идеолошка зависност је када преузимате туђе идеолошке обрасце и поглед на свет, те себе и друге посматрате кроз туђе наочаре. Ова последња је често занемарена али је темељ сваке друге и заправо везивно ткиво читаве структуре целовите зависности.
Да ли треба да кажемо да је Србија зависна од глобалног центра хијерархије у свим овим сферама и да је степен зависности укупно гледан врло висок. Америка директно војно-политички контролише не само окупирану територију Косово већ и Републику Српску. Поред тога Англосаксонци, што директно што посредно преко других, контролишу нашу војску, безбедносни сектор, полицију, банке, медије, партије и нво сектор. Мањи део утицаја и контроле има Немачка, али је то ван виталних функција и у малом проценту (рецимо медији). Русија је однедавно преко НИС-а и енергетског споразума добила део пакета акција у контроли српског енергетског сектора. Но руска контрола одређених делова привреде, као и Немачка је под контролом Америке. Она је толерисана и њој се не да већи проценат „акција“. Руски утицај је за разлику од западног прилично добронамеран, али је продаја своје нафтне индустрије или елетропривреде или нечег сличног странцима, без обзира ко су они, значи одустајање од суверенитета у овој области и ризик да немате могућности развоја у будућности.
Шта то значи у пракси?
Како то све онда функционише у пракси? Свака земља има примарну зависност од одређеног центра моћи – то је најчешће англосаксонски глобални центар хијерархије моћи. Затим следе секундарне зависности од других држава и мултинационалних компанија и банака. Но у хијерархији су све ове друге а најчешће секторске вазалне релације одобрене или толерисане од центра примарне зависности. Србија је примарно зависна од САД а секундарно од ЕУ, која је опет зависна од САД. Тако да се често кроз деловање ЕУ или Немачке „види“ америчка политика и њихови интереси на Балкану које ревносно одрађује њихов влазал из Брисела или Берлина. Додуше они основни задатак покушавају да некако модификују да буде и у њиховом интересу, али ипак суштина је да они одрађују за другог „посао“. Но исто тако се показује да је начин, да се барем делом реализују и сопствени интереси, је да се уклопите у интересе и стратегију хијерархијског врха глобалне моћи. Но, конкретно гледано, ако Америка не жели повећавање утицаја Берлина на овом простору они могу успорити процес евроинтеграција Србије до момента кад јој буде то требало. Нешто слично се и дешава.
Како то вишеструко и хијерархијско вазалство функционише? То у пракси значи да ако Немци желе да инвестирају у делу Србије за коју су заинтересовани – у Војводини и да преузму контролу над војвођанском привредом или пољопривредом, они морају прво добити зелено светло од Англосаксонаца. Они то за сада нису добили и стога они ни немају значајан приступ одређеним ресурсима у Војводини. Чак и да добију простор за деловање они не могу да очекују да ће то бити онолико колико они желе.
Странке и лидери и њихове вазалне обавезе
Када се говори о политичким странкама оне се најчешће виде као зависне од неких центара моћи. Па се тако често чује да је СПС под руским утицајем, УРС немачким а ДС америчким, а код СНС је то мало компликованије. Но то је површно и једнострано гледање на ствари. Све ове странке су пре свега зависне од Англосаксонаца који им и дају „лиценцу за бављење политиком“, а тек посредно имају одређени ниво обавеза према центрима моћи који нису из англосаксонског света. Тако су годинама Радикали имали највиши рејтинг али без те „лиценце“ нису могли да уђу у власт па чак ни на градском нивоу. Та „лиценца“ се добија када одређена политичка организација кроз свог вођу положи „заклетву верности“ глобалном феудалцу и када се кроз неки период покаже и докаже да се у њу може имати одређени степен „поверења“. Тако лиценца може имати различите степене – за мањинску подршку влади и „легализацију странке“, за „мањинског партнера“ и за „премијера“. Све ове степене у „лиценци“ је постепено прешао СПС и Ивица Дачић од почетка двехиљадитих до данас.
Да размотримо то још мало детаљније – на пример каже се да је Ивица Дачић „руски човек“. Рекли смо сви су они пре свега зависни од Англосаксконаца а онда неки од њих у неким областима и од неких других. Па је тако Дачић „руски човек“ у смислу да је гарант изградње Јужног тока и куповине НИС-а од стране Руса, док се у остале сфере у којима Дачић има власт или утицај Москва мало или ни мало не меша.
То не значи да Англосаксонци потпуно контролишу ситуацију већ само да настоје да контролишу виталне функције и сфере али да толеришу до одређене мере и друге играче на одређеном простору. Поред тога они се и прилагођавају променама – тако би на веће присуство Русије на Балкану реаговали „антируском кампањом“ и укључивањем Турске у балкански геополитички лонац, али би на крају одређене фазе геополитичке игре надметања прихватили одређени ниво моћи и утицаја других играча уз услов да они остану примарни фактор моћи на том простору.
Успон и пад у вазалној структури
Исто тако на одређену политичку вољу, на пример Београда да се у већој мери укључи Москва у расплет косовског чвора у смислу подршке Србије, они би извршили одређени утицај и на Београд и на Москву. Наравно поштујући различите капацитете ове две земље. Иако свесни да се чак и укључивањем Москве на одређеном нивоу не би значајно променила позиција Србије они не желе да ризикују и да у будућности имају штете од „опасних трендова“. У Србији би извршили притисак комбинујући политички, финансијски, медијски и сваки други притисак, као и одређене уцене усмерене како на државу тако и на појединце који су на кључним позицијама власти. Тако би одређена влада имала тешке изазове да се избори за малу промену процента односа снага великих играча на свом терену. Но исто тако ако се не би одупирала све већим и тежим захтевима, који су за Србију поразни, то је сигуран пут у потпуну капитулацију. Како год да урадите кајаћете се. Први пут има своје ризике и шансе, а други нема ни једно ни друго.
Шта је реална политика у времену вишеструке и хијерархијске зависности и мноштва облика условљавања? Крајности попут „морамо све испунити ако ћемо у ЕУ“ или пак „морамо им рећи одлучно не и отерати НАТО“ и томе слично нису политика већ, или демагогија оних који знају да то није реално али манипулишу са наивном јавношћу, или пак самообмана од које нема никакве користи. Србија нема велик маневарски простор, а проблем је што се ни тај мали не користи да би се ојачала позиција и дошло до мало боље позиције у будућности. Неке државе су појачале своју позицију тако што су успеле да уведу и друге играче на свој простор па су оствариле нови баланс снага, но друге су то исто покушале али су биле згажене.
Једна од стратегија је ако немате политичку и војну моћ је да развијете економију (Јапан и Немачка после рата), па да онда после неколико деценија на темељу те нове економске моћи ви имате потенцијал да задобијете и већи степен независности у односу на примарног „патрона“. Стратегије се углавном своде на избегавање директног конфликта са својим „заштитником“ јер је исход углавном предвидљив, па се прибегава операцијама „испод жита“ које имају за циљ да се остваре неки циљеви који неће изазвати директну реакцију „одозго“. Ово све подразумева стрпљиво и постепено освајање оних простора у којима неће доћи до конфликта са „примарним сениором“. То наравно изазива негативне коментаре али не и акцију осујећивања, па се тако долази до постепеног јачања.
Спасоносни примери из историје
Пример такве успешне политике у ситуацији вазалне зависности која је донела позитивне резултате у нашој историји представљају Деспот Стефан и Књаз Милош. Они су служећи стране господаре, од којих су зависили, градили и јачали своје паралелне институције и чекали повољан моменат да дођу до новог вишег степена слободе. То је комбинација лојалности и коришћења сваке прилике да се консолидују сопствени редови, обнови и уједини земља те да се у будућности можда уз срећан сплет околности дође до националне независности. На жалост често су се наше власти „маскирале у Деспота Стефана и Књаз Милоша“ да би имале алиби за отворено прихватање стране доминације у већој мери него што је то било неопходно. Јасно је да свако ко дође на власт већ долази да положеном заклетвом верности једном или неколицини центара моћи, те да ће морати „слушати“ но исто тако је јасно да наше власти нису чиниле оно сто су чинили Деспот Стефан или Књаз Милош – да постепено јачају институције и увећавају снаге и способности свог народа, да преживи и да се развије, да би у будућности могли да се надају бољем статусу.
Потпуно „прихватање реалности“ као и тврдоглаво „одбијање“ су ћорсокаци. Да би могли ичему да се надају морају прво схватити реалност и онда покушати у оквиру ње да се боре за мало више слободе и правде и да тако постепено мењају реалност. Но да би сте то могли да остварите неопходно је да имате укорењеност у својој традицији из које проистиче и идентитет. Тако се повратак врлинама и вредностима сопствене традиције показује као једини начин да се у борби кроз лавиринте постмодерног света не изгубите и не изгубите самог себе, што се одавно десило са „спрском елитом“. Све промене иду прво од човека и од његовог унутрашњег бића у коме се кристализује одоговор на питања „ко си ти“ и „чији си ти“ које су основа сваке делотворне акције у спољашењем свету. Да би успешно деловао мораш знати ко си, ко су ти преци, шта су ти светиње и идеали. А то је оно у чему данас ми нисмо јаки. Како рече један „Срби су опстали јер су били јаки у ћирилици“. Наравно да није мислио само на ћирилично писмо.
Видовдан
