Вијести, Регион

Блер Вучићев саветник: почиње ли на Балкану велика геополитичка игра?

  • Србија извршава безмало све налоге Европске уније – колико год је то могуће, а Вучић у својим изјавама стално подвлачи да Србија тежи да ступи у ЕУ. Али, Вучић држи дистанцу према САД и на све начине подвлачи заинтересованост за развој односа Србије са Немачком
  • Неки патриотски оријентисани Срби или грађани Русије сматрају Вучића сваштоједом и претерано еластичним, али треба имати у виду да је Србија једина земља Европе која је у другој половини 20. века била жртва агресије са стране САД
  • Због тога, Вучићева партија и влада Србије коју предводи теже да нађу подршку у круговима који су, с једне стране, независни од Стејт департмана, а са друге – довољно значајни у доношењу светских и европских одлука. Таквим играчем може се сматрати такозвано „светско банкарство” – конгломерат банака Лондона, Базела, Хонгконга и сличних, конгломерат којем су САД данас дужне билионе долара, а који, узгред, има прилично јаке позиције у Кини
  • По мишљењу руског економисте Михаила Хазина, иза леђа Блерове компаније стоје најкрупније транснационалне банке које се обично сврставају у групу „ротшилдових”, а те банке воде закулисну борбу са америчким елитама
  • Све у свему, ако је компанија Тонија Блера показала интерес за Србију – то значи да се поводом те земље спрема нека крупна геополитичка игра, алтернативна овој коју сада воде САД. Самим тим, ако је Вучићева показала интерес за услуге компаније Тонија Блера – то значи да се руководство Србије укључило у прилично суптилну и професионалну игру за учвршћивање својих суверених позиција у светској економији
  • Хоће ли Вучићевој влади поћи за руком та суптилна игра – показаће време. Независно од тога, већ сада се може рећи да је руководство Србије за главу професионалније од влада целог низа европских земаља (Бугарске, БиХ, Румуније, Грчке, балтичких држава, Украјине…), које су запале у зависност од ЕУ-бирократије и америчких компанија које су их довеле или их воде ка губитку националног суверенитета и економском пропадању. Надајмо се да се то неће десити и Србији

КОМЕНТАТОР АГЕНЦИЈЕ РИА НОВОСТИ: ШТА СПАЈА СРБИЈУ И ВИВШЕГ БРИТАНСКОГ ПРЕМИЈЕРА?

Пише: Владимир ЛЕПЈОХИН, агенција РИА Новости

БИВШИ британски премијер Тони Блер постао је саветник председника владе Србије Александра Вучића – објавио је данас британски лист Guardian.

Ова чињеница изазвала је питања код многих од оних који знају историју принуђивања Београда на мир 1999. године.

Тада је Александар Вучић био један од лидера Српске радикалне странке која је наступала са антиамеричких позиција, а он је био министар информација у Србији који је остао запамћен по својој тврдој позицији према „петој колони” у српским медијима. А Тони Блер је био један од најактивнијих поборника примене силе против Србије у корист Косова, укључујући бомбардовања Београда.

Guardian је указао да је Вучић 90-тих година иступао са оштром критиком на Блеров рачун, али да су се двојица политичара сада „нашла на истој страни”. Још је објавио да ће „Блер саветовати Вучића у складу са договором да његове услуге, како су објавили српски извори, плате Уједињени Арапски Емирати”.

Поставља се питање шта то може обједињавати бивше противнике и о каквој се вези међу владама Србије и Арапских Емирата ради?

Да би се схватила улога Тонија Блера у целој „причи” са консултовањем Вучићеве владе, а и неких других, треба имати представу о томе ко је Александар Вучић.

С једне стране, то је данас најпопуларнији и најутицајнији политичар у Србији. С друге стране, он припада новом генерацији српских политичара, који, по свему судећи, гледају на свет нешто друкчије него његови учитељи. А међу њих треба сврстати не само актуелног председника Србије Томислава Николића, него такође и бивше сараднике и Вучићеве кумире – Војислава Шешеља, Радована Караџића и неке друге национално-патриотске политичаре 90-тих година.

Могуће је да је Томислав Николић (63) један од последњих политичара који се као личност формирао у периоду пре распада Југославије. А Александар Вучић (44) се као личност формирао у време бројних ратова против Србије, у периоду њеног, могло би се рећи, насилног комадања и прунуђивања на капитулацију.

Сматрам да Вучић није стигао да осети све плусеве и минусе социјалистичке и интернационалне Југославије и зато тешко да га мучи носталгија за тим златним временом када је Србија била једно од најблагодатнијих места у Европи. Зато је он већ са 23 године постао посланик у Народној скупштини Србије, а цео његов каснији пут је повезан са партијским и државним радом у условима који су за Србију били ванредни.

Отуда Вучићев крајњи прагматизам, а притом је овај политичар истовремено оријентисан и на реализацију националних интереса Србије у условима прилично оштре зависности Београда од победника – од САД и Европске уније. И као прагматик, и као професионалац – он води своју земљу фактички по оштрици бријача, покушавајући да игра истовремено на неколико табли.

С једне стране, Србија извршава безмало све налоге Европске уније – колико год је то могуће, а Вучић у својим изјавама стално подвлачи да Србија тежи да ступи у ЕУ. С друге стране, српско руководство одржава принципијелно пријатељске односе са Русијом (Србија се, као што је познато, није прикључила санкцијама Запада против Русије). А треће: доследно држи линију на јачање Србије као суверене државе.

Уз све ово, Вучић држи дистанцу према САД и на све начине подвлачи заинтересованост за развој односа Србије са Немачком.

Неки патриотски оријентисани Срби, а и грађани Русије, сматрају Вучића сваштоједом и претерано еластичним, али треба имати у виду да је Србија једина земља Европе која је у другој половини 20. века била жртва агресије са стране САД.

Зато је сваки професионални политичар у тој земљи принуђен да се држи овако како то чини данас српски премијер.

Са моје тачке гледишта, Вучић је доследни патриота своје земље који у вођењу опрезне, али доследно антиамеричке политике не може да се ослања само на проамеричку Европску унију. Истовремено, и данашња Русија – при свој важности развоја српско-руских односа – такође не изгледа Вучићу као партнер довољан за стицање геополитичке стабилности.

Због тога Вучићева партија и влада Србије коју предводи теже да нађу подршку у круговима који су, с једне стране, независни од Стејт департмана, а са друге – довољно значајни у доношењу светских и европских одлука.

Таквим играчем може се сматрати такозвано „светско банкарство” – конгломерат банака Лондона, Базела, Хонгконга и сличних, конгломерат којем су САД данас дужне билионе долара, а који, узгред, има прилично јаке позиције у Кини.

Треба указати и да је компанија Тонија Блера – Tony Blair Associates – ради за познату транснационалну инвестициону банкеуJP Morgan, а такође за швајцарску осигуравајућу фирму Zurich Financial Services, владу Кувајта, суверени фонд Абу-Даби и неке друге државне и финансијске структуре.

Према писању британских листова, Блер је такође био саветник за финансијска питања бившег либијског лидера Муамера Гадафија. Све у свему, Тони Блер је такође апсолутни прагматик који зарађује новац на крупним пројектима са геополитичким контекстом.

По мишљењу руског економисте Михаила Хазина, иза леђа Блерове компаније стоје најкрупније транснационалне банке које се обично сврставају у групу „ротшилдових”, а те банке воде закулисну борбу са америчким елитама за сфере утицаја и реализују низ глобалних пројеката алтернативних, на пример, пројектима америчких компанија са добијањем нафте из шкриљаца.

Управо у интересу таквог светског играча, Тони Блер је током неколико година саветовао, на пример, руководство независног Казахстана.

Услуге компаније Тонија Блера зато су усмерене пре свега на обезбеђивање контаката влада земаља у развоју (и земаља које то могу да плате – таквих као што су Казахстан, Катар, Уједињени Арапски Емирати и других – са потенцијалним (није обавезно да буду амерички, чак су пре неамерички) инвеститорима који су – ако се држимо верзије Михаила Хазина – са групом водећих транснационалних банака (кинеских и арапских, поред осталих) које су у стању да донесе одлуке не обазирући се на позиције Стејт департмента.

Није искључено да ће управо конзорцијум не евроамеричких него евро-кинеских компанија и банака – након избацивања из Европе руског пројекта Јужни ток – постати основни инвеститор градње гасовода од Турске до Србије и Мађарске преко Грчке и Македоније.

Све у свему, ако је компанија Тонија Блера показала интерес за Србију – то значи да се поводом те земље спрема нека крупна геополитичка игра, алтернативна овој коју сада воде САД. Самим тим, ако је влада Александра Вучића, са своје стране, показала интерес за услуге компаније Тонија Блера – то значи да се руководство Србије укључило у прилично суптилну и професионалну игру за учвршћивање својих суверених позиција у светској економији, као што је то у своје време урадио председник Казахстана Нурсултан Назарбајев.

Тони Блер и Александар Вучић

Тони Блер и Александар Вучић

Хоће ли Вучићевој влади поћи за руком та суптилна игра – показаће време. Независно од тога, већ сада се може рећи да је руководство Србије за главу професионалније од влада целог низа европских земаља (Бугарске, БиХ, Румуније, Грчке, балтичких држава, Украјине и сл.), које су запале у зависност од евробирократије и америчких компанија које су поменуте земље већ довеле или их воде ка губитку националног суверенитета и економском пропадању.

Надајмо се да се то неће догодити и Србији.

Извор: Факти.рс

Коментариши чланак

Коментара

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *