Вијести, Путовања

Путовања Искушења на плажи Хиландара

Српски манастир на Светој Гори налази се на источној страни полуострва, удаљен је три километра од мора. Пут оивичен кипарисима обилује знамењима али и питањима.

Колики је калуђерски корак? Дугачак. То би требало да зна онај ко пита неког калуђера колико има пешке. „ Ма, то вам је близу, каже монах Хиландарац, показујући руком. Стижете за петнаест минута, највише двадесет”. Е, а тих калуђерских двадесет, претворило се у новинарских педесет.

Хиландарска обала

Хиландарска обала

Спуштамо се калдрмом за коју тврде да је из времена Светог Саве. Ко зна да ли је њоме Свети ходио, али да је знаменита јесте. Поред стазе су многа знамења, као што је на Хиландару више историје по квадратном сантиметру него што је могло да стане на Гугл.

Капела подигнута на месту где је мајкао магарац на чијем сепету је везана била икона Тројеручице!? Зашто је то знаменито – није нам јасно, изузев да и обично овде постане митско. На десетинама блогова које попуњавају ходочасници Хиландара описује се тај споменик, али нам и даље није јасно у чему је важност тог догађаја. А саме сцене су реалистички фрескописане, те је догађај сагледљив. Очигледно смо пропустили школу „Хиландар за почетнике”.

Међу великане се „угурао” и несрећни Александар Обреновић. Дао је у камену урезати да је посетио Хиландар 1896. године, којом приликом је даривао манастир виноградом и водоводом. Кипариси царски гренадирају уз прашњави друм. Крст цара Душана. На овом месту су монаси дочекали свог цара када је избегао пред кугом, која је харала Србијом. У разговору с хиландарским монасима, могу се чути две верзије овог догађаја. Да је братство изашло пред цара негде на пола пута од луке до манастира, да би га поздравили, али и да би му рекли да његова жена не може даље. Али нису они рекли, већ неко други је уместо њих проговорио. „Сишла је Мајка Божија, и рекла, ти можеш да прођеш, а ти, назад !”. Монах овај догађај прича не само као да му је присуствовао, већ и као да се јуче десио. Тако му се очи шире, рука одлучно сиктерише. Гледајући га, осетимо да стојимо на различитим степеницама времена.

Пирг краља Милутина је одбрамбена кула, у којој је дежурала јединица српске војске. Брана за гусаре. Пирг делује одбојно, грубих је линија, застрашује – како и треба. Та одбрамбена кула осматра море. Хиландарска обала је питом, дугачак залив. На јужном крају је арсана – пристаниште, које се више не користи. По крову зграде се размилели радници, као паукови.

Пирг краља Милутина

Пирг краља Милутина

Радника има у околним пластеницима. Возе се у приколици трактора. И даље нас не напушта осећај да је у оном алкибијадовском смислу недостатно живети у свету без жена. Некако је штуро, нема боје ни мелодије. Поготово нам то смета у винограду, јер тешко замишљамо сласт бербе без заврнутих сукања берачица које муљају грожђе. Када смо покушали да питамо монахе, где то пише и зашто да је женама забрањен улазак на Свету Гору, нема писаног објашњења, само аксиом: „ То је одлука Мајке Божије”.

Сунце толико јако пече, под правим углом, као да је тањир који се сувише приближио заливу. Хладовину и воду очекујемо у манастиру Светог Василија, задужбини Стефана Дечанског. Обнавља се, рекао нам је монах који нас је упутио на обалу, а има доле један монах, па обиђите. Око манастира пусто, само коњ пасе на ливади по којој је изгорела трава. Манастир је на шпицу жала, утврђен. Вире полусрушени кровови неколико зграда.

Пењемо се до дрвеног мостића који прескаче провалију. А манастир закључан. Дрвена капија замандаљена. Обавештење калиграфски исписано и прекривено најлоном, да буде отпорно на кишу. Ево шта пише у објашњењу зашто је закључано:” Поштовани оци и братије (па знак троугла од три тачке) Посете примам само радним даном од 9 до 12. Недељом, празником и ван реченог времена само по договору. Опростите и помените.„

Остасмо тако на врелини, нигде `лада нема. И дођосмо у искушење да се окупамо у мору. Рекли су нам да то није дозвољено. Монаси се никада не купају у мору. Могли би кришом. Мами тиркизна вода. Пуста плажа, нигде никог. Ко зна да ли се овде неко окупао још од времена када је цар Душан морао да у арсани остави своју жену и женску пратњу. Шта да радимо? Није само што ћемо прекршити манастирски пропис, али као да ћемо издати те поштене Хиландарце којима смо дошли у госте и кршимо им кућни ред. Врућина несносна, ми у прописним дугачким панталонама и патикама, дугачки рукави мајице, тамне, наравно.

И онда помислимо, па хајде да издржимо искушење. И цео тај монашки живот је заснован на превладавању искушења, јер не може бити да монаси немају обичне људске пориве. И њима се јавља искушење да се окупају на „невиној” плажи. И шта ураде? Савладају се. Те тако урадисмо и ми. Ознојени, врели као електрична шипка за грејање, окренули смо леђа морским чарима, запушили уши да не слушамо пљускање таласа и запутисмо се узбрдо, ка манастиру.

Извор: Политика

Коментариши чланак

Коментара

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *