Недавно се у друштву „упућених” повео разговор о Пикасу. Неко је на сајту „Пикасо администрејшен” (Picasso Administration), асоцијације која се бави чувањем дела и имена Пикаса, видео мапу света на којој су обележене земље и градови у којима је Пикасо заступљен својим делом. Питање је било зашто није убележена и Србија, јер Народни музеј у Београду има три његова рада.

Изненађење је било када сам испричала да је Пикасо пре рата, 1926. и 1936. учествовао са својим радовима на изложбама савременог француског сликарства у Београду, поред осталих знаменитих имена. Оно што је било познато је да је Пикасо одржавао пријатељске и професионалне везе са нашим уметницима – А. Дероком, Растком Петровићем, Миком Петровом.

Пикасо је 1925. сарађивао и са оснивачима часописа „Сведочанства”, М. Дединац, Д. Матић, М. Ристић, А. Вучо, Растко Петровић, М. Димитријевић. Он им је слао илустрације за неке њихове текстове. Познато је да је Растко Петровић поседовао неколико Пикасових радова који су, на жалост, изгубљени у бомбардовању Београда 6. априла 1941, када је бомба погодила његову кућу у Улици Краљице Марије.

Мање је познато да је удружење „Цвијета Зузорић” у САНУ организовало изложбу савременог француског сликарства где су била изложена 53 дела Пикаса, Задкина, Ф. Лежеа, А. Лота, Шагала, Варокијеа, Делонеа и његове жене Соње, Сирватија и Јапанца Фужите.

Приказ те изложбе изaшао је у „Српском књижевном гласнику” 1926. и у „Летопису Матице српске” исте године. Аутори приказа били су Растко Петровић и Милан Кашанин.

Десет година касније, 1936. под покровитељством кнеза Павла отворена је изложба савременог француског сликарства у организацији покровитеља и промотора модерне уметности Пола Розенбера и Пола Епстена, који су били пријатељи кнеза Павла.

На изложби, која је представљена у павиљону „Цвијета Зузорић”, из савременог француско сликарство изложено је 109. радова.

Представљени су: Пјер Бонар (11 радова), Жорж Брак (16 радова), Едвард Војер (8 радова), Андре Дерен (6 радова), Мари Лорансен (8 радова), АнриМатис (13 радова), Амадео Модиљани (12 радова), Пабло Пикасо (16 радова), Жорж Руо (3 рада), А. Диноаје де Сенгонзак (6 радова) и Морис Утрило (10 радова).

Приказ изложбе написао је Милан Кашанин, као и десет година раније за претходну изложбу.

Осим овог уметничког Пикасовог присуства у нашој култури, његова породична повезаност са Србијом мање је позната.

Пикасо – београдски зет?

У Београду је пре рата живео брат Олге Хохлове, прве Пикасове жене, Николај, који је у Србију дошао као официр царске Русије, бежећи испред револуције.

Приликом бега из Русије, Николај Хохлов у једном избегличком логору у Бугарској наилази на чланак у новинама који говори о удаји његове сестре за познатог сликара Пабла Пикаса. Тако после година одвојености он ступа у контакт са сестром. Прво време његовог боравка у Србији је време несналажења и оскудице.

Дероко о томе пише у својој књизи „Јероплан над Београдом”. Док је са Растком Петровићем боравио у Паризу, приликом једне посете Пикасовима, био је замољен од Пикаса и његове супруге Олге да ургира, уколико је могуће, да Николај добије запослење у војсци.

Код потомака Н. Хохлова, његове унуке која данас живи у дединој кући на Вождовцу, љубазно ми је презентирана преписка Олге Хохлове са братом Николајем. Добила сам копије неких дописа, али већина преписке на руском тражи обимније истраживање. Преписка се прекида на почетку рата, када 1942. Николај Хохлов нестаје, губи му се сваки траг, тако да породица до данас нема ближе податке о његовом нестанку. Остало је у породичној причи да је Олга изузетно патила за братом са којим је, како се и види из преписке, била веома блиска. Та породична блискост између брата и сестре види се и у томе што је Пикасо својеручно писао Николају и чак се потписао ћириличним писмом. Исто то се види и из писама малог Пола ујаку којег није непосредно упознао. Мајка му је, негујући породичне везе, предочила ујаков лик и значај у њиховом животу.

Породица Пикасо је до краја бринула и материјално помагала Николаја. Постоји једна фотографија Николаја на коњу за кога кажу да су му га купили Пикасо и Олга. Николај је, иначе, био врстан познавалац и одгајивач коњаи на Вождовцу је држао ергелу која му је била извор прихода.

Како пише у документима, Хохлови су пореклом из Кијевске Русије, где су у губернији Уман поседовали велико имање. У документима су наведена имена Стјепана Хохлова и Лидије Вениченко, као родитеља Николаја, Олге и још једног сина чије име не знамо, једино знамо да је радио као лекар у совјетском Црвеном крсту.

Овај сажети прилог је подсетник на време које је већ нестало у сећању, а како каже Емил Сиоран „Историја бележи само оне народе који имају континуитет”.