О Србији, меланхолично

Ово је извод из дугог разговара-интервјуа који је са мном водила професорка др Радмила Накарада. Интервју је направљен септембра 2013. Крај године ми се учино као добар тренутак да неке делове тог интервјуа поставим на блог, наравно уз дозволу др Накараде. 

Наша држава као да пропада, тоне. Зашто?

Драма Србије је пре свега узрокована њеном неспособношћу да управља собом. Србија собом не управља првенствено зато што то не уме, а у другом кораку и зато што јој то и са стране, неспорно, отежавају. Упркос иностраном моћном фактору, кривица за пропадање Србије иде пре свега на рабош некомпетентне и лење елите која је показала мали интелектуални, а огроман удворички и нарцисоидни потенцијал.

Управо зато што је неспособна и некреативна, таква елита има снажан инстинкт самоодржања. Штити се затварањем дебате, посезањем за лаким одговорима, клановском атомизацијом, провинцијализовањем јавног простора, умиљавањем иностраним спонзорима на једној, или примитивном, површном национализму на другој страни.

Србија никада није била миљеница историје и то је ван сваке сумње. У тезама о неправдама историје више је него зрно истине. Међутим, иста или слична објашњења свака нација може наћи и тиме правдати своје неуспехе. То је инфантилни прилаз стварности – Србија мора сазрети и стати пред огледало. Њој су потребни одговори и промена, а не јадиковке и изговори који оправдавају status quo.

Док ово не спознамо, док не признамо сопствену одговорност за стање у коме смо и док се са тим не суочимо, не можемо направити ни корак даље. Увек ће нам бити крив неко други, увек ћемо поразе романтизовати и гурати у митску сферу, неучећи из њих ништа. То је доживљај стварности којом доминира усуд, слично као у грчкој митологији.

Кључно питање које себи морамо поставити је да ли смо ми субјект или објект историје. Прецизније – имамо ли капацитет да од објекта историје, а то смо сада несумњиво, постанемо њен субјект?

Које су основне (економске) препреке трансформације српске државе од слабе (неуспешне) у функционалну?

Трансформација се не може обавити без темељне анализе узрока кризе. Када је о економији реч, у центру трансформације би морало бити дефинисање места и улоге државе у економском систему.

Мој приступ држави је конзервативан и можда најближи немачком разумевању државе, поготово онаквом какво је заступао контроверзни Карл Шмит. У том концепту, држава је увек јака, стоји изнад друштва и у стању је да у зависности од ситуације неутралише, контролише или хармонизује појединачне, групне, корпоративистичке интересе, као и да своје грађане заштити од „других“. Ово подразумева да увек постоји државни интерес који надилази интересе група и њихове краткорочне циљеве.

Квалитетна администрација је прва, можда и кључна брана од политичке демагогије и волунтаризма. У пракси, она је снажнија и од тзв. демократске контроле. Јапан је и овде најбоља илустрација модела.

Свестан сам да је у оваквом схватању државе превише метафизичког идеализма, да се на овим премисама лако склизне у ауторитаризам, али на супротној страни, на страни слабе државе, само су пустош и ентропија. Звучаће парадоксално, али управо је снажна држава потребна и демократијама, јер оне увек кокетирају са демагогијом, са краткорочним интересима и са моћним лобијима.

У успешним државама у развоју најквалитетнији интелектуални кадар је запослен управо у државној администрацији. Ход ка дну се не може зауставити без окупљања кадрова на меритократском а не на партијском принципу.

Као корак у том смеру, имало би смисла направити и елитну школу за државну администрацију по моделу француске ЕНА, на пример. Од некуд се мора кренути.

Спољне препреке развоју и прогресу су мање него раније. Глобализација је довела до лаког трансфера технологија, интернет и минијатуризација у технологијама су драстично смањили трошкове технолошког сустизања и довели до тога да су и технологија и информације под руком, и доступније него икада раније.

Унутрашње препреке су много веће, и када сам говорио о стању елите, јасно је да управо ту видим велики зид. У овом тренутку се не види ко би могао бити агенс промене у Србији. Бојим се да промене могу бити инициране само катарзичном економском кризом, гором и драматичнијом од ове у којој је Србија данас, после које би могао уследити друштвени консензус. Криза је више него извесна, али је спорно да ли она може бити и катарзична.

Поставља се и питање да ли је катарза могућа у систему без идеологије, без икаквог система вредности, без идеја које промовишу неки од облика идеализма. Управо тај отклон од идеализма, дневно и упорно изругивање идеализму у било ком облику, страшан је фактор социјалне апатије и демобилизације.

Дубоко сам разочаран пасивношћу Цркве, њеним недопустивим кокетирањем са влашћу, њеним самозадовољством и друштвеном пасивношћу. Црква има огроман простор за деловање и нико је не омета у томе. Велики број грађана има потребу да чује речи благости, љубави и смисла, али на тој страни су мук, или у најбољем случају, рутина.

Исто бих рекао и за Академију и академике. Њих као да не дотиче оно што се око њих збива. Да ли је заиста све на продају и да ли интегритет има тако ниску цену?

Ако би каквим чудом и дошло до катарзе и преокрета, постоји проблем који је сада готово нерешив. Најопаснији, далеко најопаснији од свих лоших трендова у Србији је демографски. На једном крају имамо веома низак наталитет, а на другом емиграцију. Број становника у Србији се сваке године смањује за око 30 до 40 хиљада људи. Оно што претекне одлази у иностранство и трајно се исељава. Такав одлив квалитетне радне снаге и фертилног капитала Србија не може ни издржати, нити амортизовати. У томе је клица коначне пропасти.

Невероватна је опуштеност којом на овај, највећи дугорочни проблем, гледа домаћа јавност, која је при томе и сретна што је емиграција тако велика, јер шаље новац у Србију.

Направићу малу дигресију. Емануел Тод, француски демограф и социолог до чијег мишљења држим, прорекао је пропаст СССР знатно пре него се он и догодио. Његова анализа није базирала на критици социјалистичке привредне структуре, недостатка привредног динамизма или високих трошкова наоружавања. Тод је највећу слабост руског друштва видео у његовом демографском пропадању. Русија више не може повратити статус велесиле јер има мали број становника.

Историја и будућност припадају фертилним народима – они побеђују и онда када су у другим доменима слабији. Коначно, има ли јасније демографске поруке од косовске?

Шта су реалне перспективе за српску државу? Да ли оне наговештавају настанак неког новог облика државе који није постојао?

Најреалнија, иако најнепријатнија перспектива Србије је да настави да тавори као до сада, и да иде путем Румуније или Бугарске, на пример. У том сценарију, Србија ће имати модерно европско законодавсто, али неће постати модерна европска држава. Чланство у ЕУ би омогућило лакши проток људи и роба, али не много више од тога. Промене су споре, формалне и козметичке. Одлив радне снаге би се наставио, имплозија становништва би била још израженија, Србија би наставила да живи великим делом од помоћи емиграције. Све суштинске слабости друштва би остале непромењене, или би бољици долазили тако споро, да из перспективе кратког људског живота не би значили пуно.

Могућа је и промена по моделу Мађарске, али се бојим да је мало вероватна. Последњих двадесет година су довеле до исцрпљивања и летаргије. Они који би морали бити агенс промене живе превише добро да би имали потребу да било шта мењају. Превише је квалитетних људи напустило Србију и никада се неће вратити.

Надам се да грешим. Некада до промена долази чудом, управо онда када се све чини изгубљеним, и у томе је мистерија историје. У сваком случају, не бих волео да се драма Србије разрешава на улици. То никоме добро донело не би.

Што се наговештаја о настанку неког новог облика државе тиче, они су одавно ту. То би се грубо могло назвати држава без државе, држава као провизоријум, или држава као холограм.

Бауман каже да је данас судбина човечанства у питању, да се приближавамо ивици провалије, да је будућност непредвидива, велика непознаница. Уколико је то тачно, како уопште можемо о судбини властите државе/друштва смислено да размишљамо?

Државе се разликују управо по том односу према будућности. Моћне државе анализирају изазове будућности и покушавају да сузе простор непредвидивог. Оне друге, без моћи али и без визије, пасивно чекају да се будућност догоди.

Понекад изгледа да, упркос развоју знања, слепило доминира и да се јасне опасности глобално игноришу. Бојим се да је то ипак само привид, и да центри моћи планирају будућност са пуном свешћу о глобалним опасностима. Када су информације и квалитетне анализе у питању, остатак света страховито, деценијама заостаје за најмоћнијим државама, њиховим аналитичким центрима и службама. Ове државе увелико обликују будућност по сопственој мери, док се остали батргају покушавајући да реше проблеме садашњости, или прошлости, попут Србије.

Нажалост, то обликовање будућности не почива на идејама хуманизма и универзализма, већ, како је то увек бивало у историји, на егоизму класа и група, на веровању да се до сигурности стиже преко леђа других, или кроз сукоб са њима. Реторика се можда променила, али су базни принципи остали исти. И природом и друштвом влада принцип слепе силе.

Када говоримо о судбини властите државе, управо ове чињенице би морале да доведу до унутрашње мобилизације, до синергијског напора како би се одмакли од провалије. Питање није да ли се може успети или не, јер на то питање само будућност може дати одговор. Питање је да ли дајемо све од себе да успемо, да ли мобилишемо сав интелектуални потенцијал који имамо, или сами, добровољно скачемо у провалију, или допуштамо да без отпора у њу будемо гурнути.

Србија нема институције које би се систематски и темељно бавиле стратешким анализама и изазовима будућности. Уз то, поткупљивост интелектуалне елите и њена незаинтересованост за будућност државе је  данас достигла размере какве никада није имала у модерној историји. Комбинација ове две појаве дубоко обесхрабрује.

Да ли је Србија изгубила, или губи, све претпоставке аутономије, тј. “структуралне капацитете за аутономијом”? Каква творевина, тип друштва на тим премисама настаје? Како би ви дефинисали карактер српске државе?

Србија је данас колонија и то се тешко да сакрити. Готово да су сви најважнији атрибути колоније ту. Сви кључни економски ресурси се дају или продају странцима, и то се проглашава врхунцем мудрости и фантастичном економском стратегијом. Не морате бити марксиста па закључити да ако не управљате економијом, тада се и основна подлога ваше државности губи.

Сада имамо и нови феномен, а то је да се странцима поверавају државни послови и да се странци позивају да креирају домаћу економску политику и тиме, мање или више директно, управљају државом. Фасцинира овако добровољно препуштање суверенитета. Србија је у том смислу авангардна.

Политику Србије усмеравају и одређују странци, отворено, без скривања. Они испостављају политичке захтеве, а одскора, они инсистирају и на менталном реинжењерингу нације. Позив домаћих политичара да се Срби мењају, само је ехо захтева који долазе са стране.

При томе, није спорно да се нација мора стално преиспитивати, и „поправљати“ ако жели да опстане. Ова врста адаптације нам у прошлости није ишла од руке. Спорно је што тражена преправка није у интересу Србије и њених грађана, већ у интересу прихватања стереотипа који се намећу о Србима. Дакле, признајте да сте ружни, прљави и зли, како би ретроспективно оправдали све оно што смо вам радили, не последњих двадесет, већ последњих сто година. Србија тако мора прихватити улогу жртвеног јарца европске политике. Ово не значи да је Србија увек била недужна жртва, како себе често воли да види, али Србија свакако није највеће европско зло како се данас сугерише.

Како је српска држава у практично колонијалном положају, логично је да у њој ниче и цвета компрадорска елита. Она обухвата све поре друштва и том корозивном процесу као да нема краја.

Простор за побуну је веома мали. Свако ко не пристаје на овакво стање склонији је да напусти Србију, него да се жртвује у борби неизвесног исхода и са мало савезника. Ту се такође види и велики скривени ефекат глобализације – она је нека врста сигурносног вентила – пацификује друштво и пружа шансу да се лични живот поправи без социјалне побуне, исељавањем. Тиме се и може објаснити процес пропадања источне Европе који пролази готово без побуне.

До данас су се све странке већ окушале на власти, а српска политика се није битно мењала, без обзира да ли ју је водила лева или десна, национална или мондијална опција. Ефекти су погубни и Србија је ван сумње неуспела држава, а у искренијем исказу, можда и антидржава.

У којој мери је карактер (предаторски?) националне политичке елите од одсудног значаја за такав исход, а у којој мери смо надиграни последицама неолибералне глобализације и интересима најмоћнијих? Другим речима, да ли је постојао маневарски простор за развој који није искоришћен  због карактера елите, њене коруптивности?

Иако не потцењујем њену моћ, мислим да је глобализација само делимично одредила позицију Србије. Без обзира на моћ глобализације, нису све државе у стању у коме је Србија данас. Узроци нашег посртања су двојаки и везани су за историју и геополитички простор.

Зашто је елита таква каква јесте, лоша и корумпирана? Могући одговор је понудио Константин Леонтјев још у XIX веку. Он мисли да је велики проблем већине источноевропских народа што су остали без аристократије и сталежа. Ако се иде линијом такве аргументације, онда је Србија падом под турску власт изгубила аристократију и изгубила подлогу за касније стварање сталежа. А на томе је почивала друштвена организација, дисциплина и здрава генеза нације. Аристократија је била носилац самосвести, самопоштовања, части и она је темељ на коме су настајале успешне државе.

Србија је у 19. веку била вођена снажним националним идејама. То је помогло и процесу ослобађања и ширења Србије, али то није било довољна за изградњу чврсте друштвене структуре. Непрекидни ратови и сталне политичке промене, као и промене државног оквира, онемогућиле су и то закаснело стварање здраве националне елите и корпоративистичке друштвене структуре. Данашње стање српске елите је крај једног хаотичног и релативно кратког процеса.

Судбину државе не одређују кратки периоди националног заноса, нити је одређују величанствене ратне победе. Судбину државе одређују они дуги, нехеројски и монотони периоди мира у којима се држава гради, уређује и сазерева.

Други, још тежи проблем је што се српски духовни простор и његов геополитички простор не поклапају. Србија је на периферији два света, Источног и Западног римског царства. Та подела је, све сам сигурнији, тако драматично, готово метафизички дубока, да је ни процес евроинтеграција не може избрисати.

За западну Европу је интеграција истока нужно геостратешко зло. Исток ће у том смислу остати „другост“ достојна презрења. Ни процеси на истоку Европе, то треба јасно и искрено рећи, не помажу да се перцепција промени. Запитајмо се, шта је то што у вредносном и идејном смислу источна Европа нуди? Чиме то исток Европе данас може да импонује?

Српски духовни простор је одређен словенством и православљем. Словенство одавно није никакав интегративни фактор, док је православље систематски убијано и споља и изнутра. Ако је Русија могла бити центар источног света, једне логичне целине, та могућност је нестала распадом СССР-а и уласком Румуније и Бугарске у ЕУ и НАТО. Грчка је наравно ушла много раније.

Србија је тако остала без стратешких опција. Опасна је илузија да се Србија може снажно ослонити на Русију и да је то алтернатива. Русија је прокоцкала империју. Остала је усамљена и у борби за голи опстанак. За Србију она је и предалеко, а свака географска веза је прекинута. НАТО је свуда, и око Србије и око Русије. Коначно, слаба и без излаза на море, Србија би за Русију била више главобоља него важан савезник.

Узгред, Србија никада и није била истински проруски оријентисана, иако се таквом на западу перципира. Све док та неутемељена перцепција опстаје, Србија ће бити третирана као непријатељ, као „ударна игла Русије на Балкану“. С друге стране, Русија боље познаје Србију и свесна је да Србија никада неће бити њен поуздани савезник. Ова руска резерва према Србији датира још из XIX века, а догађаји од 1948. године па све до 1992. су то још једном потврдили. Све ово може објаснити анемичну политику Русије према Србији.

Све ово наводим како бих указао да су геостратешке алтернативе драстично сужене. Европска оријентација је зато логичан исход, иако је далеко од идеалног. Овај мој проевропски став не подразумева и европску оријентацију по сваку цену.

У преговорима са ЕУ се могу и морају правити компромиси, али држава мора имати јасне, црвене линије које неће прелазити. У име европске будућности се не може пристајати на потпуну економску, културну и социјалну деструкцију.

Неутралност би могла бити привлачна, али то запад неће толерисати, управо због проруске перцепције Србије. Неутралност се толерише само оним државама које су чврсто, историјом, вером и бићем део западног света.

Под којим претпоставкама Србија може да поврати део свог развојног потенцијала и политичке аутономије, или смо ми неповратно склизнули у зависност и не-развој?

Не верујем у економски опоравак без промене социјалне и економске матрице, као и без широког друштвеног консензуса. Ако нема уједињујућих, мобилизаторских друштвених идеја, ако систем вредности остаје какав јесте, Србија ће остати поражена земља, поражена на свим фронтовима.

Ако се жели преокрет, мора се покушати спасити оно што се спасити може, и ту је неопходан конзервативни приступ. Темељи друштва би морали почивати на породици и школи, као и на немилосрдном успостављању чврсте друштвене дисциплине. Овде мислим на слепо поштовање закона и на нулту толеранцију у његовом спровођењу. Све институције државе би морале слати исту поруку – рад, учење, солидарност, дисциплина, скромност, одрицање и спремност на жртву.

Држава би морала створити оквир за обнову традиционалних вредности и у том процесу би јавни простор морао бити, понављам, без милости очишћен од деструктивног дејства таблоида, фарми, великог брата и примитивизма који се промовише. Овај процес се мора делом обављати кроз арбитрирање државе, кроз забране и репресију. Делом се и пореска политика може користити као добар инструмент контроле јавног простора. Подсећам да је Југославија имала инструмент који смо звали „порез на шунд“. Лоша литература, музика, новине на пример, подлегале су посебном порезу на промет који је шунд чинио скупим.

Када је економија у питању, држава се мора вратити у економски центар и мора активно усмеравати економску политику. Јавна предузећа би морала остати у државном власништву, морала би се професионализовати и морала би се користити као инструмент развоја.

Банкарски систем би морао почивати на домаћим банкама, а Народна банка би морала престати да штити иностране интересе. Предугачак је списак онога што се не ради, а што би се морало урадити.

Да ли верујем да је препород на поменутим претпоставкама могућ? У овом тренутку свакако не, али будућност уме да изненади, и не увек и нужно непријатно.

Извор: Блог М. Катића