За 4 године завршио је два факултета и докторирао у Франкфурту. Из иностранства је видео оно што неки наши сународници данас не виде ни пред носом! Ми данашњи чувари ћирилице не смемо насести на подвалу да смо „досадни“. Морамо народу непрекидно „биберити под нос“ да је ћирилица организовано нападнута, да би се народ пробудио, тргнуо из апатије и дремежа, отрезнио, охрабрио и подстакао на акцију. У немањићком периоду и за 500 година турске власти српска ћирилица није била угрожена од стране државне управе. Напротив! Војнички победник из Азије прихвата језик и писмо покореног српског народа и користи га у дипломатском општењу са Дубровником, Влашком, Мађарском.

Кад је јула 1914. Хабсбуршка монархија напала Србију, ћирилица је забрањена на целој територији царства. У Мађарској званично ћирилица није забрањена, али су војни цензори за српски језик, углавном Хрвати, самоиницијативно бацали ћирилична писма у кош. Давали су „допринос војној победи“. Одјел за богоштовље и наставу Хрватско-Славонске владе 13.10.1914. додатно забрањује ћирилицу. 11.11.1915. Хрват Стјепан Саркотић, земаљски поглавар Босне и Херцеговине у Сабору БиХ проглашава забрану ћирилице. Забрана на забранину забрану, троструки глогов колац за ћирилицу. Да се не повампири. У окупираним Србији и Црној Гори Аустро-Угарски војни гувернман под утицајем Хрватâ доноси забрану употребе ћирилице у јавном и приватном животу почев од 1.1.1917. Ова забрана је правдана тиме да је „ћирилица постала борбено средство руске политике на Балкану“. Занимљиво је да украјинска ћирилица није дирана, јер је власт из ранијих искустава знала да Украјинци („Рутени“) не желе да напусте своју ћирилицу. Они нису имали своје Хрвате који би их на то присилили уз грдње и понижења. Украјинци су приврженост ћирилици образлагали да њоме желе да „спрече покушај асимилације од стране непријатеља“ (Пољака!) Срби о овоме нису размишљали! Прво се ћирилица замени латиницом, затим се православље замени католичанством, и на крају Србин постаје – Хрват! Под утицајем загрљаја и пољубаца „братства и јединства“ Срби су изгубили националну самосвест и способност опирања. Предстоји им и губитак самоодржања.Хрвати су и у новој држави, Краљевству СХС, вршили саботажу ћирилице, па су у мраку кришом премазивали српска слова где год су их затекли. Прекоредном краљу Александру то као да и није сметало, он је чак имао намеру да спроведе некадашњи Скерлићев предлог да су Срби, Хрвати и Словенци три племена једног народа, да говоре српско-хрватско-словеначким језиком, да сви треба да говоре екавски и пишу – латиницом. Александар Белић, некадашњи краљев учитељ, га је од тога одвратио. Када је 1919. г. министар саобраћаја Велизар Јанковић издао наредбу да се у Хрватској на железничким станицама уз латинично име места дода и ћирилично, хрватски бан др Томљеновић је самовољно обуставио извршење уз изговор да „спречи побуну“. (У Југославији сам видео на станици Љубљана оба назива, али у Загребу сам на моје изненађење видео ћирилични натпис „Војна чекаоница“, али име места није имало своју ћириличну верзију! Тако су Хрвати „штитили Загреб од ћирилице“ кроз цело трајање обеју Југославија!)

10.4.1941. је проглашена НДХ, а већ 25.4. је објављен Закон о забрани ћирилице у целој Хрватској. Наређено је чак и рушење гробова због ћириличних натписа на њима. У Мостару су уништена погребна кола само због натписа на њима „Српска православна црква“. Забрањено је народно име Србин и православна вера, и замењени су изразом „грчкоисточњаци“. Када је у лето 1941. у Винковце дошао министар и књижевник Миле Будак, у прогласу је захтевао да се све ћириличне књиге донесу на трг и јавно спале. Примери незабележени у историји људске културе.