Поразно је да у школи немате предавање о томе ко су били младобосанци. Како су се окупљали и о чему све расправљали. Које су књиге читали. Да су сами преводили књиге. Да су писали песме.
Милан Марић
Млади глумац Милан Марић (23)тумачиће лик Гаврила Принципа у најновијој драми Биљане Србљановић „Мали ми је овај гроб” коју режира Дино Мустафић. Премијера је у среду 12. марта 2014. годинена сцени Битеф театра. У представи играју и Светозар Цветковић, Ермин Браво, Марко Јанкетић и Амила Терзимехић. Представа настаје у копродукцији Хартефакта, Битеф театра, Камерног театра 55 из Сарајева и казалишта „Улисис” са Бриона.
Када сте се први пут сусрели са ликом и делом Гаврила Принципа? Какав је тада утисак оставио на вас, a какав после читања драме „Мали ми је овај гроб” Биљане Србљановић?
Прве информације о Принципу и младобосанцима чуо сам у школи. Наравно, у складу са нашим образовним системом, све је то било нејасно и на брзину, па се и нисмо много бавили младобосанцима, већ смо целу причу око атентата имали више као информацију, а нешто конкретније смо се усредсредили на Први светски рат. Такав је био и мој утисак: нејасан. Тек после читања драме „Мали ми је овај гроб” Биљане Србљановић, почео сам да истражујем податке о младобосанцима као организацији, њиховим идејама, жељама, Принципу, атентату… Утисак је битно другачији. Укратко, неки клинци, средњошколци, свесно су жртвовали своје животе зарад идеје. Зарад слободе. Хероји, зар не?
Зашто је данас важно да знамо истину о Принципу?
Важно је да се изговори истина о томе ко је Гаврило Принцип. Да он није повод за избијање Првог светског рата. Да се на суду изјашњавао као Србо–Хрват који говори хрватско-српски. Да је писао песме. Да се залагао за стварање југословенске републике. Да је био арелигиозан. Да је четири године био у затвору на тешким мукама. Да нису хтели да му ампутирају руку, већ су је привезали сребрном жицом. Да у затвору није могао да комуницира са осталима. Да га је мучило убиство. Да је сваког 28. јуна био у самици без хране и воде. Да се никада није поносио убиством. Да је хтео да свој народ ослободи од Аустрије. Да се никада није покајао. Он је веровао да чини добро.
Како се спремате за излазак на сцену у лику Принципа?
Текст је заснован на историјским чињеницама, али је ипак фикција. И узбудљиво је да играте лик који је историјска личност, а не морате да се оптерећујете фактима. Зато што можете да извлачите из историје оно што желите за карактер, а можете да дајете нешто своје и да се са тим заиграте. Наравно, постоје датости у тексту за карактер и њих надограђујете. Изазов је да играте неког ко је са 20 година убио из чврсте идеје. Али не импулсивног клинца који убије тек тако, из досаде, већ неког ко није убица, ко има проблем са неправдом. Револуционара који је одлучио да то уради у име свих.
Гаврила Принципа једни сматрају убицом, други јунаком, трећи терористом… Како га ви доживљавате?
Лако би било да је Гаврило Принцип једини око којег не можемо да се договоримо у нашој историји: да ли је херој или терориста. Када видим ко се овде слави као херој, чија се имена скандирају, ко су патриоте, а ко издајници, коме се верује, није ни чудо да нам се све ово дешава. Није ни чудо да се не зна тачан став о томе да ли Гаврила мрзимо или волимо. А да ли се јефтино манипулише њиме? Апсолутно!
Не могу да оправдам убиство као легитиман чин, али Гаврило Принцип је за мене херој! Контрадикторно је, али он није убио из личне користи. Знао је да ће бити мртав после тога. Убио је зарад слободе свога народа, пуцао је у окупатора. Веровао је да смо сви један народ и због тога је пуцао. Робијао, и умро.
Колико су вам идеје младобосанаца биле познате до читања драме Биљане Србљановић?
Скоро ништа нисам знао. Поразно је да у школи немате предавање о томе ко су били ти млади људи. Како су се окупљали и о чему све расправљали. Које су књиге читали. Да су сами преводили књиге. Да су писали песме. Има толико невероватних података о њима, али се о њима не прича. Из неког разлога, мени крајње неразумљивог, они остају само податак. Ти млади људи који су читали Ничеа, С. Марковића, Мопасана, Шилера, Ибзена, Милана Ракића, Његоша, Оскара Вајлда, Кропоткина, о њима се ћути. Они, који нису видели разлику између Срба, Хрвата и Бошњака, који су веровали да можемо сви заједно, који су имали еманципаторске идеје, који нису трпели неправду, они су скрајнути у ћошак историје. А тамо су их бацили они који јасно виде разлику између Срба, Хрвата и Бошњака, они и витопере причу о младобосанцима и Принципу, покушавајући да их ставе у некакав националистички оквир. Да данас постоји таква организација, сигурно бих био њен члан.
Колико и да ли младе генерације данас читају Ничеа, Ибзена, Мопасана, Шилера…?
За ових 100 година се нешто променило. Младобосанци су се тада довијали како да се докопају књига, а данас се млади довијају како да се отарасе књига. Принципу је у затвору најтеже падало то што нема са ким да прича и што му не дају да чита. Вредности су данас поремећене. Односи између људи постају естрада. Идеолошки се делимо по клубовима у које излазимо, где пијемо кафу, која кола возимо. То не би било тако страшно да млади данас не постају безопасна руља која тумара без икакве идеје. Ко се данас боји да млади не изађу на улицу? Нико! Знају да смо безопасни. Тестирају нас са школаринама, правилима студирања, радним местима, а ми седимо по баштама и пијемо кафе. Наравно, није све тако црно. Има оних који верују да знање вреди. Да труд и рад на себи има перспективу. Желим да верујем да имамо перспективу. Да не смемо да одустанемо. А колико, шта и да ли уопште млади читају, треба да питате родитеље који су деци купили решења за малу матуру.
Извор: Политика
