Никада нам неће опростити што смо ПРАВОСЛАВНИ!
Када је у 15. веку Турска освојила Балкан, Византија и остале православне земље нису биле у могућност да се Турцима одупру.
Тражили су помоћ од западних хришћана, а Ватикан их је дочекао уценом!
Обећана им је помоћ од земаља Западне католичке Европе под условом да потпишу унију са католичком црквом, тј. да православна црква призна врховну власт Ватикана.
Васелјенски патријарх Јосиф II из Цариграда је подлегао том притиску.
На заказани сабор у Фиренци 1439. године су дошли сви православни Патријарси, осим српског (!!!) Чак и Руски, Митрополит Кијевски Исидор.
Владар Србије, деспот Ђурађ Бранковић, рекао је српском Патријарху Никону (1420-1435) да ће га обесити уколико оде у Фиренцу.
Те, 1439, године у Фиренци унију са Ватиканом су потписали сви (31) православни верски поглавари, осим српског Никона.
Сазнавши да се Србија супротставила моћном Ватикану, руски Велики Кнез Василије II је погубио свог Патријарха Исидора кијевског, због срамоте коју је нанео Русији.
Када се и у Цариграду сазнало да Срби нису потписали унију, настали су нереди. На захтев народа, Васелјенски патријарх Јосиф ИИ морао је да се повуче тако да се од срамоте није ни вратио у Цариград, већ је исте године умро и сахрање је у Фиренци у Доминиканском манастиру Санта Марија Новела.
Ватикан то Србима никад није опростио те је католицима вековима усађивао у срце мржњу према Србима.
Ниједна Православна Патријаршија није никада ратификовала потписе својих Патријарха, а чак 21 их је званично поништило, непосредно након сабора у Фиренци.
Алберт Андијев
Права према вама никада није било!
„Увек су вас мрзели и има да вас мрзе док год постојите. Не због тога што сте лоши или добри, већ због тога што сте пркосни. Ако једног дана у очима бар једног Србина од хиљаду вас ја не видим тај пркос, ја ћу знати да вас више нема: постали сте робови, оно што су желели од вас да направе. Нисам се ја борио за робове, нисам се борио уз робове, и нисте ви овде мали Руси на Балкану, како неки воле да кажу, већ сте велики Срби код себе кући. И то треба да запамтите!
Не бих желео да за вас постоје границе, ни моралне, ни физичке, ни границе срца вашега. Свакога треба да волите, сретнете као пријатеља, али бих желео да не патите од синдрома кратког памћења. Никада да вам се не деси да заборавите оно што је учињено према вама. Док то памтите бранићете оно што је ваше и бићете оно што јесте – Срби!“
Говор Алберта Андиева, руског добровољца који је изгубио десно око и постао сто посто војни инвалид. Борио се на нашој страни на Косову 1999. године. Говор је одржан 25. марта 2013. године на Правном факултету у Београду.
—
Јован Бабанић: Срби, лепо вам човек говори, ако сте и даље Срби. Не заборавите ко сте и шта сте. Колико имамо богату историју, шта смо све прошли и преживели. Не заборавите претке и јунаке. НЕ ЗАБОРАВИТЕ СВОЈЕ ПИСМО, ЈЕДИНО, ЋИРИЛИЦУ!
Извор: Из књиге ЈЕЛЕНА 93, аутор – Миле Кордић, Фејсбук страница Србска ћирилица
