Вијести, Мишљења

Душан Пророковић: Потребан нам је балкански православни блок

„Први и најважнији корак је формирање „балканске геополитичке хоризонтале“ у коју би ушли Србија, Бугарска, Македонија и Црна Гора. „Функционално повезивање ове четири државе и постепено интегрисање различитих националних система у ширу регионалну целину су начини за стварање нове геополитичке целине“

Обуците се у свеоружје Божије, да бисте се могли одржати против лукавства ђаволскога. Јер не ратујемо против крви и тела, него против поглаварства, и власти, и господара таме овога света, против духова злобе у поднебесју.(Еф.6,11-12)

И створио је од једне крви сваки народ човјечанства да станује по свему лицу земаљскоме, и поставио је напријед одређена времена и међе њихова борављења(Дјела ап. 17,26)

Уколико је, услед глобализацијских процеса и трансформације светског политичког система од „вестфалског“ ка „поствестфалском“ немогуће очувати државно-националну самосвојност у облику у којем је она постојала до сада, онда је извесно да је сасвим могуће очувати цивилизацијско-културну самосвојност органским везивањем православних народа

АУТОР: Милана Бабић/ЕВРОАЗИЈА.ИНФО

Да ли је историја сукоб опција, и, уједно, поље могућих избора? Да ли је историја у власти човјека? Или је човјек одређен – својим стаништем, поријеклом, културом? Да ли је држава суперорганизам који мора да се одржава експанзијом (Ф. Рацел)? У каквој су вези човјек и држава? На ком плану теку наши сукоби и остварења? Да ли је историја „процес у којем долази до сталног надметања алтернативних пројеката(алтернатива – та тешко достижна ријеч!).“ – како је говорио кнез Николај Трубецки. Има ли простора за стваралачку синтезу и излазак из балканског ћорсокака? На ком плану се битке воде? Како се борити са западном културом која показује изузетну покретљивост и, због своје мозаичности (А. С. Панарин), лако продире и осваја друге културе? Како се данас воде ратови и како се одбранити? Да ли је крив систем, или кривица мора бити увијек, најприје, постављена као категорија везана за личност да не би упали у детерминизам и општу амнестију? И, ћушнута тема, она коју „реванш историје“ враћа на позорницу скупа са кризисом у Украјини, наша тема – отето Косово?

На дио ових питања одговара Душан Пророковић, извршни директор Центра за стратешке алтернативе.

Како оцјењујете тренутну геополитичку ситуацију на Балкану?

Понекад је на кратка и једноставна питања тешко дати кратак и једноставан одговор. Геополитика је „широко постављена“ и „дугорочно оријентисана“. Она често тражи узроке данашњих дешавања у догађајима из далеке прошлости, а покушава да изнедри решења која ће обезбедити интересе посматраних субјеката што је могуће дуже у будућности. Геополитика укључује географију, историју, филозофију, религију, економију, различите аспекте безбедности, стратегологију, политичке науке, међународне односе… Са једне стране, тренутна геополитичка позиција Балкана је последица наше даље и ближе историје. Са друге стране, она је и резултат позиционирања кључних геополитичких играча и њихових дугорочних интереса у овом делу света. Што се овог првог тиче, Николај Данилевски, Арнолд Тојнби и Семјуел Хантингтон су Балкан видели као место укрштања три велике постојеће цивилизације. Због тога је Балкан посебан, посматрам га као засебан геополитички регион, без обзира што постоје аутори који га са правом смештају или у такозвани Велики блиски исток или у источноевропски „међуморски“ балтичко-медитерански геополитички појас. Дакле, дешавања у ширим регионима Блиског истока и Источне Европе у великој мери утичу на стање на Балкану, али Балкан има и своју, аутохтону геополитичку динамику.Настањени смо на геополитичкој раселини, на трусном подручју, па су због тога и нестабилности честе. Ма колико се ми трудили да одређене „цивилизацијске разлике“ превазиђемо, конфликтни потенцијал је релативно велики. Милорад Екмечић је аутор појма „национализам Судњег дана“ који се може користити у мањој или већој мери за све балканске народе. У политичкој теорији је одавно одомаћена реч „балканизација“, којом се означавају континуална сукобљавања и поделе.Што се овог другог тиче, приметно је да током последњих век и по велико интересовање за Балкан показују најмање четири геополитичке концепције: атлантизам, евроазијство, средњоевропски континентализам и (нео)османизам. Државе које су „носиле“ ове геополитичке концепције у одређеним историјским периодима на Балкану биле су: Велика Британија, САД, Совјетски савез, Русија, Аустрија, Аустроугарска, Немачка, Отоманска царевина и Турска. Не треба заборавити ни Француску, која традиционално има своје интересе на Балкану, али ни моћне исламске земље, регионалне силе –Иран и Саудијску Арабију – које показују заинтересованост за већим присуством, поготово у срединама са мухамеданском већином. После победе у Хладном рату, САД су, као и у другим деловима Европе, и на Балканско полуострво почеле да шире своју зону геополитичке контроле.

Због чега је за САД Балкан тако битан?

Због више ствари: он је копнена веза између Средње Европе и Блиског истока; простор са којег се могу планирати даље акције ка кавкаско-каспијској области; део источноевропског појаса преко којег је могуће опколити и изолавати Русију; на крају, комбинација аутохтоне геополитичке динамике и заинтересованости осталих геополитичких играча, одређују Балкан као подручје на којем врло брзо могу ојачати утицаји других регионалних сила – Русије, Немачке и Турске пре свега, па због тога САД морају превентивно деловати. Као средство су користили чланство у ЕУ и НАТО, као и концепт регионалних интеграција. До сада су, уз Грчку, чланице обе наведене организације постале још и Румунија, Бугарска и Хрватска, а Албанија је у НАТО. А од конституисања данас већ непостојећег Пакта за стабилност југоисточне Европе до садашњих покушаја даље институционализације међудржавних односа у такозваној „Групи 6 плус 2“, огроман је број различитих организација које треба да поспеше регионалну интеграцију под контролом САД.
Камп Бондстил – САД су ипак само делимично успеле у својој намери контроле Балкана.

Камп Бондстил – САД су ипак само делимично успеле у својој намери контроле Балкана.

САД су само делимично успеле у својој намери. Несумњиво, Балкан је данас под њиховом војном контролом. Уколико се још до краја реализују и планови о размештању (анти)ракетног штита у Бугарској и Румунији, војна контрола ће бити стратешки учвршћена. Међутим, за САД се јавило неколико проблема на овом простору које нису успеле да реше. Прво, то је питање њиховог односа са осталим геополитичким играчима, пре свега са „савезницима“ – Немачком и Турском. Током 90-тих и донекле 2000-тих могло се видети како за САД није спорно ограничено јачање немачког и турског утицаја на Балкану, али је тај процес морао да буде усаглашен са америчким интересима. Укупни утицај САД на глобалном нивоу опада, па се то осећа и на Балкану. Између осталог и тако, што све већи простор својим утицајем попуњавају други геополитички играчи. Немачка и Турска су све присутније на Балкану и то већ почиње да измиче америчкој контроли. Друго, за Балкан није установљен адекватан развојни оквир. Испоставило се да чланство у ЕУ није решење само по себи, а да регионалне интеграције могу имати скроман ефекат на раст бруто друштвеног производа балканских држава. Без побољшавања економско-социјалног амбијента и развојне визије за Балкан, војна контрола није довољна. Односно, ослањање само на тврду силу не може бити довољно за дугорочно одржавање простора под потпуном геополитичком контролом. Треће, развојна шанса за Балкан се налази у стратешком повезивању са Русијом. Ту пре свега мислим на изградњу стратешког цевовода Јужни ток, захваљујући којем може бити дугорочно решено питање енергетске безбедности свих балканских држава. Ово за САД представља праву ноћну мору, јер су у Вашингтону уплашени да ће са руским гасом ојачати и политички, економски и културни утицај Русије на Балкану.

Русија, САД, Балкан?

За Русију, Балкан је геополитички атрактиван због две ствари. Најпре због тога што представља својеврсну дефанзивну тампон-зону према југоисточним деловима Русије. Уколико САД не успоставе потпуну контролу над Балканом, онда ће теже реализовати, или уопште неће моћи да реализују, своје тежње на Кавказу, у Поволожју, Украјини, црноморском басену. А затим и због тога што Балкан представља простор на којем је, захваљујући традиционалној наклоњености балканских православаца ка Русији, могуће спровести „руску геополитичку офанзиву“ у циљу стратешког изласка на Медитеран, заобилазећи Босфор и Дарданеле. Невероватан је број најразноврснијих активности на месечном нивоу, које предузимају САД да би осујетиле узградњу Јужног тока. Четврто, САД нису успеле да обезбеде адекватан политички оквир за Балкан. Гурањем косовских Албанаца у проглашавање независности Вашингтон је направио први корак ка стварању „Велике Албаније“. Са једне стране, приче како ће они сада контролисати албански фактор и онемогућити спајање Тиране и Приштине могу окачити мачку о реп. Тирана и Приштина су већ у поодмаклој фази функционалног повезивања, а после формирања регуларних војних јединица косовских Албанаца врло брзо ће имати и компатибилан и комплементаран војно-безбедносни апарат. Са друге стране, Албанци су се показали као нестабилан и неискрен савезник. Колико су само ментора променили за мање од сто година: Турску, Италију, Немачку, Совјетски савез, Кину, САД… Ако им Вашингтон не дозволи великоалбанско повезивање, учиниће то неко други. Пронаћи ће Албанци спонзора на другој страни.

Како ће изгледати Балкан са Великом Албанијом? Да ли ће то дестабилизовати цијели регион?

Прво питање је: где су границе Велике Албаније? Поново се цртају границе. Цела ова прича о васкрсавању великоалбанског пројекта отвара нови круг „балканизације Балкана“ и даје ветар у леђа „национализмима Судњег дана“. Јачање једног национализма узрокује јачање другог национализма. Није мањкало интелектуалаца и теоретичара у претходних две деценије који су тврдили како је српски национализам извор свих проблема на Балкану, али је то тачно таман колико и теза Френсиса Фукујаме о „крају историје“. Јачање национализма у српском корпусу је често била и последица, узроке тога треба тражити на другим местима. А опет, јачање српског национализма пробудиће сличне појаве код других. Тако улазимо у спиралу несретних дешавања из које је тешко изаћи. „Национализам Судњег дана“ није решење, то је несрећа балканских народа, болест од које се треба лечити, лоша ствар коју не треба распиривати. САД су пропустиле историјску прилику да правичним и праведним решавањем косовског питања за дуги рок затворе причу о „национализмима Судњег дана“ и великодржавним пројектима на Балкану. Да је поштован дух међународног права и пронађено решење за статус Косова, којим би истовремено косовским Албанцима била међународно гарантована широка суштинска аутономија и сачуван територијални интегритет Републике Србије, између Београда и Приштине би данас постојао низ развијених институционалних механизама помоћу којих би се сарадња унапређивала, а међуетнички односи побољшавали. У таквом оквиру би сви били помало незадовољни, али би се обезбедила дугорочна стабилност. То што су САД учиниле на Косову је невероватна грешка која ће нас скупо коштати. Поред тога, остају још и отворена два велика геополитичка жаришта у Македонији и БиХ, као и двадесетак мањих. Без икакве дилеме, САД су пропустиле да направе чвршћи и трајнији политички оквир. Могуће је да су то учинили намерно, како би управљајући кризама које су у појединим тренуцима сами активирали, лакше контролисали цео регион. Међутим, сваки мач има две оштрице. Тако су могли да се понашају док су били суверени господари ситуације. Како слаби њихов утицај, тако им и ова отворена геополитичка жаришта представљају све већи проблем. Њих убудуће могу користити други геополитички играчи како би слабили амерички утицај на Балкану.

Иначе, када говоримо о балканској геополитици, треба поменути још две ствари. Прво, класична геополитика је „државоцентрична“ дисциплина, а улога држава у савременом свету је све мања. Држава се повлачи пред корпорацијама, мада је приметно да се удруживањем у шире политичко-економске целине, у различитим деловима света помаљају регионалне организације које ће бити и „наддржавне“ геополитичке целине. Током последњих двадесет година приметно је слабљење позиција свих балканских држава, а као што рекох, у пракси се показало да ЕУ као регионална организација на Балкану није успела да надомести „повлачење државе“. Чак, напротив, агресивним понашањем и препотентношћу ЕУ је често убрзавала пропадање. Ако балкански народи желе да заштите своје интересе-политичке, економске, културне-они се морају удруживати, морају формирати савез који ће бити геополитички субјекат или се придруживати широј регионалног организацији која може штити њихове интересе, у којој ће бити равноправни и уважени партнери. Уколико то не учине, балканске државице ће бити чисти геополитички објекти, јефтини грађевински материјал за зидање неких нових регионалних целина. И, друго, сви балкански народи, осим Албанаца, последњих петнаест година бележе драматичне стопе демографског пада. У последњих пет година чак и код Албанаца долази до стагнације, а услед изражених миграција албанског становништва ка западним земљама број Албанаца који су стално настањени на Балкану највероватније је, упркос нашминканим статистичким приказима, такође, у опадању. Балкан се популационо празни и уколико се наставе постојећи трендови, за пола века ми више нећемо моћи да говоримо о било каквим геополитичким интересима балканских народа и целина у којима ће они живети. У том случају, Балкан би постао идеално место за смештање свих сувишних имиграната из богатих западноеропских земаља, као и предсобље за све оне несретнике који ће са гладног и жедног „глобалног југа“ похрлити ка Европи.
Слабе балканске државице постају чисти геополитички објекти, јефтини грађевински материјал за зидање неких нових регионалних целина.

Слабе балканске државице постају чисти геополитички објекти, јефтини грађевински материјал за зидање неких нових регионалних целина.

Дакле, може се закључити како геополитичка ситуација на Балкану није баш сјајна. Инсталиране политичке елите нас уверавају да се спасоносно решење налази у ЕУ и НАТО, те како ће сви проблеми бити решени када сви ђутуре некако будемо „упаковани“ у ове две организације. Међутим, то је не само далеко од истине, већ и одраз незнања које нас може довести до развоја сценарија трагичних по балканске народе.

Како видите геополитички полажај српског корпуса? Колика је његова могућност за маневар под руководством „инсталиране политичке елите“?

Овде треба разликовати неколико ствари. Прво: шта би Србија требало да уради? Друго: шта Србија може да уради? И треће: шта Србија ради? Кренимо редом.

Шта би Србија требало да уради? Миломир Степић, који се бави питањима геополитичког положаја Србије већ четврт века, је изашао пре пола деценије са тезом како је српско питање-геополитичко питање. Српско питање је посматрано кроз разне призме, али не и кроз геополитичку. Нажалост, у Србији нема свести о томе колико геополитички фактори утичу на наш укупан положај. Дакле, најпре је неопходно да у водећим интелектуалним и политичким круговима постоји свест о овоме. Геополитичке концепције су средства помоћу којих се остварују дугорочни интереси геополитичких субјеката. Интереси Србије су да се дугорочно осигура стабилна укупна позиција, обезбеди приступ потребним ресурсима, утврди функционална развојна матрица и зауставе негативни демографски трендови. Ово је могуће обезбедити адекватним геополитичким позиционирањем и дефинисањем нове геополитичке парадигме. Мој предлог је да се то чини у три корака. Први и најважнији корак је формирање „балканске геополитичке хоризонтале“ у коју би ушли Србија, Бугарска, Македонија и Црна Гора. Функционално повезивање ове четири државе и постепено интегрисање различитих националних система у ширу регионалну целину су начини за стварање нове геополитичке целине. Можда би ова целина могла и да се назове „Нова Југославија“. Ово је битно због неколико ствари. Прво, на такав начин се уоквирује једна геополитичка целина која се простире од Црног мора на истоку, до Јадранског мора на југозападу. Такође, у састав те целине би улазио и највећи део доњег тока Дунава и поново интегрисан вадрарско-моравски комуникацијски коридор. Геополитички положај све четири земље постаје неупоредиво бољи. Бугарска тако добија сигурно континентално залеђе, Србија амортизује непријатне притиске са запада, Црна Гора уместо геополитичке периферије постаје важно трговинско-саобраћајно чвориште, а Македонија опстаје као држава. Овиме се и ствара адекватна противтежа великоалбанском пројекту. Атрактивност све четири државе за потенцијалне инвеститоре је много већа, тржиште од око 17 милиона становника је снажније, па се отварају нове могућности за континуалан привредни раст. Потенцијали трнсверзала Бургас-Бар, Суботица-Бар, Суботица-Солун су огромни. Друго, ово би фактички значило стварање „православног блока“ на Балкану. Наравно, православном блоку припадају и Грчка и Румунија, па њима треба оставити отворена врата. Међутим, треба имати у виду таласократски карактер Грчке, због чега је и Стаљин морао да одустане од укључивања ове земље у Источни блок иако су грчки комунисти однели победу у грађанском рату, као и то да велики део Румуније улази у зону геополитичке контроле средњоевропског континентализма. Стварање тако велике геополитичке целине, која би још укључивала и Грчку и Румунију, би вероватно била немогућа мисија, осуђена на пропаст од почетка. Боље је размишљати о мањој, али хомогенијој целини, која ће имати најбоље могуће везе са Грчком и Румунијом. „Православни блок“ је важан због тезе о „православној цивилизацији“, што је опет битно и због приче о трагању за новим системом вредности, али и због Хантингтонове теорије „сукоба цивилизација“. Уколико је, услед глобализацијских процеса и трансформације светског политичког система од „вестфалског“ ка „поствестфалском“ немогуће очувати државно-националну самосвојност у облику у којем је она постојала до сада, онда је извесно да је сасвим могуће очувати цивилизацијско-културну самосвојност органским везивањем православних народа. Православни народи већ дуго лутају у тражењу сопственог система вредности, а последице тога су катастрофалне. Одбачена је традиција у име комунизма и наводне класне равноправности, а затим се на тим развалинама почела зидати неолиберална матрица. Популационо десетковање православних народа током деведесетих и двехиљадитих година управо се и дешавало због удаљавања од православља. Живот се рађа тамо где има вере, а не тамо где има „социјално-економског благостања“. Како је то још давно предвиђао Николај Берђајев, покушај замене духовне слободе материјалном, коју је донело потрошачко друштво, осуђен је на „психолошки неуспех“. У сиротим балканским земљама духовна слобода није чак ни мењана за „материјалну слободу“, већ за пуко обећање да ће она једног дана доћи, само када будемо довољно личили на Запад и када беспоговорно и некритички прихватимо све западне вредности! Зато је „психолошки неуспех“ православних Балканаца гори и трагичнији него игде другде на континенту. Отуда и апатија, дефетизам, слом свих вредносних образаца. Тихон Шевкунов и Александар Шмеман нас упозоравају: православље је со данашњег света. Уколико се православни народи одрекну своје вере, клекну пред Златно теле и предају се неотроцкистичком погледу путовања ка будућности, биће избачени на обалу, као што велики океан избацује со на своје обале. Нестаћемо, заборавиће се да смо икада постојали! Нова развојна парадигма се мора темељити на вредностима које су наше. Пре свега на томе да је највиша вредност слобода човека, а не слобода тржишта. Сврставање у „православни блок“ и изградња „православне цивилизације“ је начин да се одбранимо и опстанемо. Једини начин како водећа таласократска сила – САД, могу продужити своје обитавање на позицији глобалног лидера на још неколико деценија, јесте произвођење стравичног „сукоба цивилизација“. Хантингтон рад је у одређеној мери и попис свих оних географских локација на којима се може каналисати радикални ислам против неких других цивилизација. Између осталих иправославне цивилизације. Постоји ли данас неко спремнији за дуготрајан сукоб од радикалних исламских покрета? Већ целу деценију Амин Малуф упозорава да „ширење осећаја очаја и понижења“ у муслиманском свету представља забрињавајући конфликтни потенцијал. Негде се тај негативни набој мора испразнити. За САД је од кључног значаја: усмерити радикалне исламисте против најближих суседа. Најпре против Русије, јер је то најсигурнији начин за промену глобалне геополитичке рачунице. Од успеха покретања великог православно- мухамеданског рата у великој мери зависи и да ли ће САД одржати глобалну доминацију. Предност оваквог начина вођења рата јесте и у томе што војска САД уопште не би непосредно учествовала у борбама. Она би логистички и материјално помагала једну од страна

Којим правцем би се водио тај сукоб?

Замишљена линија фронта би се кретала од јужног обода западноносибирског региона, преко каспијско-кавкаског подручја и црноморског басена до западног Балкана. Отварање кризних жаришта и потпиривање сукобљавања православних и мухамеданских народа на Балкану и Кавказу треба посматрати и у овом светлу. Хтели ми да припадамо „православном блоку“ или не, то је сасвим свеједно, јер смо тамо већ унапред сврстани. Сада, остаје отворено питање: да ли желимо да се удружујемо и тако јачамо сопствену позицију? Рационалан одговор би био да желимо. Треће, о чему сам већ говорио, формирање „православног блока“ по линији „балканске геополитичке хоризонтале“ што је одлична основа за свеобухватно повезивање са нарастајућом евроазијском геополитичком целином и Русијом као кључном земљом ове интеграционе целине. Везивање за Русију је данас пре свега питање вредности! Очувања свести да нисмо тикве без корена, већ народи који имају своје порекло, културу и хришћанску традицију. Да ли би „Нова Југославија“ и формално приступила евроазијској интеграцији је секундарно питање. У одређеном развоју ситуације то може бити и сасвим релативизовано. У свом спољнополитичком наступу четири наведене балканске земље ионако се морају залагати за стварање једног економског простора од Лисабона до Владивостока. Главно је да би „балканска геополитичка хоризонтала“ због своје географске позиције, припадности истом цивилизацијском блоку и развојних капацитета могла представљати економско-финансијски, саобраћајно-инфраструктурни и енергетски коридор између западноевропских и евроазијских система, а то би нам донело велике користи. Други корак је уређивање односа између „православног блока“ и балканских мухамеданаца. Ми морамо тежити концепту „сарадње цивилизација“. Пре свега се ово мора покушати у БиХ. Најпре због тога што БиХ и нема другу алтернативу. Или ћемо наћи заједнички језик или ће се БиХ распасти. А затим и због тога што су босански Срби и муслимани један народ, који говори исти језик, има сличне или идентичне обичаје. Када зарате Срби и муслимани у БиХ то је у дословном значењу „братоубилачки рат“.
Исламски фундаменталисти – данас у Сирији, сутра на Балкану?

Исламски фундаменталисти – данас у Сирији, сутра на Балкану?

Морамо предупредити будућа крвопролића, низом активности смањивати конфликтни потенцијал. Несумњиво, постоје кругови у Турској који желе да преко ослањања на мухамедански фактор на Балкану јачају утицај Анкаре у региону. Међутим, то не мора бити и лоше по „православни блок“ уколико се успе у намери успостављања концепта „сарадње цивилизација“. У одређеној мери, за балканске православце је боље да су њихове комшије муслимани стратешки повезани са Турском, него да јачају вахабитски утицаји. Турска постаје велики проблем за нас ако се позиционира као субимперијална сила, која ће бити коришћена као инструмент за контролу Балкана од стране САД. То је и још један разлог због чега треба изграђивати „балканску геополитичку хоризонталу“ и јачати сарадњу са евроазијском интеграционом целином. Трећи корак би онда било отварање могућности за даље институционално-политичко повезивање са осталим земљама у региону, пре свега са Хрватском и Словенијом.

Може ли данашња Србија уопште да има геополитичке циљеве?

Ово питање је сасвим на месту и тера на размишљање: шта Србија може да уради? Једно је шта би требало, а нешто сасвим друго шта можемо.Шта Србија може да уради? Србија се налази у тешкој ситуацији. Једној од најтежих у својој савременој историји. Због тога и треба имати разумевања за поједине потезе различитих влада у последње две деценије. Није свако повлачење било лоше, нити је представљало пораз. Стање је лоше, али га не треба представљати горим него што јесте. Стиче се утисак како је српско друштво уморно од пораза и несрећа, апатија је велика, бесперспективност забрињавајућа, рубни делови земље се популационо празне, становништво је све старије, а притисци моћних западних земаља стални и непријатни. Посебна тема је српска економија и један накарадно постављен модел, који поспешује да се троши много више него што се производи, па финансијске рупе морају да се попуњавају или све неповољнијим задуживањима или продајом државне имовине у бесцење. Због примене овог модела данашње генерације троше будућност својих унука. Будућност своје деце су већ потрошиле. Неко је у коментарима написао како је појам „транзиција“ требало да означи прелазак из социјализма у капитализам, а ми смо отишли из социјализма у колонијализам. Треба подвући, није боље стање ни у другим источноевропским државама, али да се сада не бавим другима. Ми разговарамо о Србији и српском корпусу. И зато је важно вратити се на тезу Миломира Степића: српско питање је геополитичко питање. На нашу постојећу позицију у доброј мери су утицали и геополитички фактори. У појединим тренуцима чак и пресудно. Због тога, Срби морају активно радити на поправљању геополитичке позиције. То је предуслов поправљања укупног положаја. Ако због свих околности није могуће одмах почети са оним што би требало урадити, онда је сасвим могуће радити шта се већ може и постепено припремати позицију за то што би требало. Приоритет у раду владе мора представљати заустављање негативних демографских кретања. О каквој ми геополитици разговарамо, ако нема становништва? Доказ да је могуће зауставити ова негативна кретања су примери Русије и Белорусије. Неопходно је да држава покаже бригу и пажњу, да подржи породицу као темељ нашег друштва, подстакне рађање и финансијски помогне цео овај пројекат. Нису то средства која Србија нема, поготово ако видимо у каквом нереду живимо и на шта се све троше буџетска средства. Са овим у вези је и већ поменуто питање тражења „наше вере“. Неће се подићи наталитет само обећавањем финансијске помоћи, већ и промовисањем породичних вредности. И ту опет долазимо до тога да се морамо организовано супротставити лудилу либералних фундаменталиста. Умор, апатија и бесперспективност су и последица доминације либералних фундаменталиста који разарајуће делују на наше друштво. Супротстављање њима је опсежна акција, у коју се морају поред државе укључити и верске организације, невладин сектор, академска јавност. Друга ствар која се мора предузети јесте уређивање нашег државног система. За последњих десет година у Србији је усвојено 106 различитих националних стратегија које су често међусобно неусаглашене. Да понудим само један сликовити пример. Заједно са другим државама дунавског слива, Србија учествује у спровођењу макрорегионалне Дунавске стратегије ЕУ. То је важан пројекат и нашим „проевропским“ политичарима су пуна уста тога како морамо користити развојне потенцијале Дунава. А онда се у Стратегији развоја слободних зона у Републици Србији за период од 2011. до 2016. године, која се усвоји неколико месеци после Дунавске стратегије, наводи да ће се наше институције концентрисати на локације дуж Коридора Х и помоћи појединим општинама које су изабране по не знам којем критеријуму. Дунав се ту уопште не спомиње, не предвиђа се коришћење већ постојећих механизама које нуди Дунавска стратегија. Таквих примера је на стотине, могуће је чак и на хиљаде. Наша минситарства углавном раде по принципу „сору-раsте“, преводе решења која нуде институције ЕУ, па самим тим и више пажње поклањају томе да оно што усваја Народна скупштина буде усаглашено са европским законодавством. Такође, ми имамо и веома скупу државу. Институционално-бирократски апарат функционише по инерцији, никаквих истинских и функционалних реформи нема. Потребна је и дислокација државних институција и повећавање значаја градова у унутрашњости. Потребна је дебеоградизација Србије, деновосадизација Војводине. Затим би се могло кренути ка смиривању тензија у релативно мањим геополитичким жариштима. Пре свега ту имам у виду Рашку област, али и Бујановачко-прешевску област, Војводину, Тимочку Крајину и Топлицу. Да у овом тренутку оставимо Косово по страни, то је геополитичко жариште континенталног значаја, ту су испреплетани или супротстављени интереси великих сила. Да кренемо да решавамо оно што можемо. Уређена држава и друштво које зна шта хоће може да се концентрише на решавање проблема у геополитичким жариштима у централној Србији. На крају, Србија мора ући и у преиспитивање безалтернативности евроунијатског пута која се заговара. Уколико би се утицало на смиривање тензија у активираним геополитичким жариштима, ово не би био ризичан посао. Србија би од таквог преиспитивања могла имати само вишеструке користи. Све ово што сам набројао су ствари које једна влада у свом мандату може да покрене, у неким областима чак и постигне одређене резултате.

Међутим, шта Србија ради? Србија наставља да се креће по инерцији коју производи западни притисак. Како која влада дође све смо у безизлазнијој позицији. Истина, с времена на време се појаве некакве иницијативе, али се увек испостави да је то захваљујући ангажману појединаца, да то није производ система. Другачије и не може бити када имамо „инсталирану политичку елиту“. Ипак, и свему томе се назире крај. Да се мало одмакнем од Србије, погледајте ко је бранио, а ко данас брани „западне вредности“ у средњоисточној Европи. Некада су то били Милан Кундера, Чеслав Милош, Ришард Капушћински, Бохумил Храбал, а данас је то украјински „Десни сектор“. Осећа се квалитативно опадање у редовима „инсталиране политичке елите“ и овакво стање не може још дуго трајати. „Инсталирана политичка елита“ ће своје позиције моћи да брани само силом и цензуром, не треба ни сумњати да ће је на то наговарати управо спонзори за Запада, јер се њеним опстанком одржавају и западни интеерси, али то онда са собом повлачи многе друге ствари. У крајњој линији, то је и одраз све уочљивије слабости Запада.
Први и најважнији корак је формирање „балканске геополитичке хоризонтале“ у коју би ушли Србија, Бугарска, Македонија и Црна Гора./ФОТО: Танјуг, Тања Валић

Први и најважнији корак је формирање „балканске геополитичке хоризонтале“ у коју би ушли Србија, Бугарска, Македонија и Црна Гора./ФОТО: Танјуг, Тања Валић

Ја бих, уз сагласност да је једно главних српских питања – геополитичко питање, ставила акценат на питање језика и недвојиво од њега питање духовности. Наиме, мени је ово одсуство јасног именовања – издаје као издаје, полтронства као полтронства, лажи као лажи – централно питање српског корпуса, али и мјера нашег пада. Јер, ако не можемо да утврдимо од које премисе полазимо – о Србији као окупираној земљи?! Ако не можемо да покренемо питање личне одговорности за ситуацију, рецимо, на Косову? Ако битка за Косово престаје бити тема, а ако је и тема добија еуфемистичко, симболичко, апстрактно рухо…

Сва прича о православној цивилизацији, друштвеним вредностима и новој развојној парадигми тиче се језика, културе и духовности. Како уобличавати нову „цивилизацијску“ садржину без тога. Такође, мислим да је квалификовање наше елите као „инсталиране“ довољно јасно и недвосмислено. То је називање ствари правим именом. Сада, да ли се ту ради о полтронству, каријеризму, опортунизму, снисходљивости или нечему петом, то је за мене небитно. Они који пристају да буду део „инсталиране политичке елите“ морају бити свесни какве су последице њиховог рада, нерада или ћутања. Нерадо улазим у расправе о издаји и издајницима. То би нас далеко одвело. Далеко, далеко… Морали би се дотаћи не само стања у српској политици, већ и у нашем друштву, у Цркви… Иначе, бављење геополитиком је такође називање ствари правим именом. Геополитика се у данашњој Србији скоро па посматра као субверзивна делатност, о томе је забрањено говорити. Империја не воли када се њене одлуке преиспитују и траже алтернативе.

Како онда ријешити проблем ако не именујемо оне који су одговорни за њега? Како правити стратегију излаза из дате ситуације ако не дамо генезу проблема?

Посматрано са геополитичког становишта, генеза проблема је јасна. За мене ту нема никаквих дилема. Српско се утапало у југословенско, да би било лакше контролисано најпре од средњоевропских копнених, а затим и од атлантистичких поморских моћи. Почетком двадесетог века Срби су имали довољно ресурса и снаге да створе сопствени Mittelmacht, државу средње моћи на Балкану. Тај историјски тренутак нисмо искористили и из данашње перспективе анализирано, платили смо цену тог пропуста. Данас треба упозорити да се грешке не смеју понављати. Први корак у нашој консолидацији мора бити, како нам то Милош Црњански поручује, посматрање шанси и претњи са „српског становишта“. Одговори на претходна питања говоре нешто о томе. Исто тако, одговори на претходна питањима говоре нешто о процесима за које мислим да су штетни. Не схаватам Ваше инсистирање да се покаже прстом на појединце и свали кривица на њих. Прво, уколико бих то чинио, морао бих да се вратим у прошлост, јер се тамо крију узроци многих наших проблема. Друго, дугорочне анализе су оријентисане на процесе, а не на појединце. Појединци долазе и пролазе, у систему у којем данас живимо они су потрошна роба. Наведите ми још једног политичара који је био на челу неке европске државе у последњих десет година, и који је понудио нову политику као одговор на кризу у којој се западна цивилизација налази, а да се не зове Виктор Орбан. Вацлав Клаус је много причао, што и није било лоше, али ништа није урадио по том питању. Чак шта више, са позиције председника Чешке је испраћен уз велике звиждуке. Ангела Меркел? Ни она то није била до сада. Недавно је Џорџ Фридмен лепо описао како је њена досадашња политика била покушавање „продужавања постхладноратовског времена“, јер је то период најбржег и највећег немачког раста. Међутим, постхладноратовски свет је нестао још 2008. године. Дешава се у историји да на чело државе дође велика личност, појединац који промени ток историје сопственог народа делујући „одозго надоле“, али ми таквог данас немамо, нити је на видику. Зато Вам понављам да се морамо посветити променама „одоздо нагоре“. Србија мора мењати политику малим корацима и иницијативама које ћемо покретати по разним питањима, тако градити нови систем, постављати нову развојну парадигму, а Срби кренути у трагање за новом друштвеном матрицом и системом вредности. Можда је овакав, дифузан, а усмерен наступ, и једини могући у условима када смо подјармљени и подељени. Зато размишљам о промени тактике и приступа. То није лако, поготово ако узмемо у обзир и инерцију по којој се крећу сви европски народи. Али, то ми у овом тренутку делује рационалније него да од избора до избора чекамо неког новог великог лидера, који ће нас покренути. Уколико се такав лидер појави у догледно време – одлично, а уколико не – ми настављамо са својим послом делујући „одоздо нагоре“. На крају, ако не на другачији начин, овакав начин рада ће на крају изнедрити неког појединца,

Душан Пророковић, директор Центра за стратешке алтернативе / ФОТО: Вечерње новости

Душан Пророковић, директор Центра за стратешке алтернативе / ФОТО: Вечерње новости

Када сам прије двије године радила интервју са господином Ломпаром питала сам гакако то да се није формирала здрава српска самосвијест, кружок, у оквиру интернета, када има пуно људи који слично као он мисле. У међувремену било је покушаја формирања таквог кружока. Међутим, десило се, и догађа се, да у мрежној комуникацији претеже сиромашни тип израза који производи пуно неспоразума. Просто не може да се један праг пређе, јер је тај праг могуће досегнути само у форми односа лицем у лице. Мада, морам да додам, мрежна комуникација нуди и могућност превазилажења јаза између тзв. академског круга и просјечно образованог грађанина. Дакле, моје питање је како остварити удружено дјеловање у апарату који је, или контролисан, или лако пада од површне у ниску комуникацију? Или, не мање битно, услијед неформалности постаје мјесто надгорњавања, јер нема институциални апарат који би вршио „кориговање“ сујета зарад вишег задатка?

Ја овде не мислим само на интернет повезивање, већ на мрежно повезивање уопште. Већ постоји и делује низ организација које се баве разним питањима и само их треба усмеравати и умрежавати. Вођене ка једном циљу и наступајући заједно, оствариће синергетски ефекат и постићи бољи резултат. Иначе, тих кружока има, они функционишу, али је до сада био проблем окупљања око једног циља и утврђивања листе приоритета. Типично српски, али једни су мислили да је кључно косовско питање, други да је то економски развој, трећи да је то наше спољнополитичко постављање… Губило се време у јаловим расправама и надгорњавањима, а било је и пуно мешања са стране. Поплаве које су нас задесиле су последњи сигнал за узбуну. Ко то не схвата удавиће се. Држава нам је потребна, и то је кључни циљ. Према њему се ваља усмеравати. Сва остала питања доћи ће касније. Морамо очувати оно што је од ње остало и правити ново што нам треба. То је посао за све који су спремни да учествују: од риболовачких удружења у Подрињу до Центра за стратешке алтернативе у Београду. Интернет је само алат, средство које се може користити. Заправо, све ово што предлажем није ништа ново. То је копирање свега онога што су западни системи радили у источноевропским државама у протекле две деценије. Нападали су институционални апарат држава преко невладиног сектора, експертских удружења, епистемичких група, интересних кружока и политичких странака. Нападали су систем „одоздо нагоре“. Нажалост, пропуштена је велика прилика да се нешто тако у Србији организује уз помоћ државе током другог мандата Војислава Коштунице. Делом због тога што људи који су у систему били надлежни да помогну те ствари нису били свесни значаја оваквог деловања, а делом и зато што су наши интелектуалци понекад више били окренути међусобном надгорњавању, па нису вршили организован притисак на власт. Уздати се у политичке странке и промену система на изборима је наивно. Ништа се не дешава само од себе, да би се мењао систем потребне су године стрпљивог и упорног рада.

Извор: ЕВРОАЗИЈА.ИНФО

Коментариши чланак

Коментара

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *