Код људи који гледају јавне наступе Петра Порошенка и нехотице се појављује асоцијација на документарне кадрове говора Бенита Мусолинија. Исте извештачене позе, исте мрачне гримасе, исти челик у гласу и претње непријатељима отаџбине.
Зна се да је ондашњи Дуче себе сматрао за новог Цезара и да се припремао да на рушевинама Европе, потонуле у разврат, створи нову Римску империју. Његова демагогија, популизма је допринела да Италијани „наседну“ и поверују му, а њему лично је омогућило да у једном кратком периоду буде чак вођа италијанске нације.
Нешто слично се дешава и са поменутим Украјинцем. Петро Алексејевич, баш као Дуче, не само да прави куле у ваздуху, већ је и објавио да ће Украјина ускоро да се нађе у „цивилизованој заједници нација“. Али он иде и даље од Дучеа, јер друштво заражава шовинизмом и надахњује га да подржи крвави грађански рат.
Међутим,тако само споља изгледа. Историја представља немилосрдног сведока људских поступака и она ће, пре или после, открити тајне закулисне политике и бацити светлост и на прошле догађаје и на садашњост.
Пре неколико година скинута је тајност са архива британске обавештајне службе МИ-5. Тада је доказано да је Бенито Мусолини био британски агент. Енглезе треба похвалити! Према врбовању „специјалних“ агената увек су се односили са дужном пажњом и у томе су имали баш доста успеха.
Документ о сарадњи Бенито је потписао као уредник про-фашистичких новина Popolo d`Italia (које тада нису биле много полуларне), са 34 године. Била је 1917.година. Италијани су били уморни од рата и сањали су о неким новим временима. Служба МИ-5 је Бениту дала паре и рекла: агитуј да Италија изађе из рата и бићеш јако задовољан.
Од тог тренутка Бенитова каријера је почела нагло да иде увис. Новац Британаца је баш помагао. Будући Дуче је добијао око 15.000 долара недељно по данашњој вредности, а то му је омогућавало да „прихрањује“ италијанску фашистичку партију, заједно са њеним борбеним одредима црнокошуљаша. Времена су била гладна, и добијени новац је представљао изванредан аргумент. Ситни новинар је почео да се претвара у националну фигуру. Он је, агитујући за излазак Италије из рата, поштено извршавао задатке британске обавештајне службе. Оне, који су се противили његовој агитацији Бенито је смиривао уз помоћ црнокошуљаша. Захваљујући том задатку Британци су од њега брзо направили популарног вођу који је својом демагогијом успешно зомбирао сопствени народ.
Драма италијанског народа, до које је затим дошло, тиме што се тај народ „ухватио на удицу“ фашизма свима је добро позната. За своје поступке Дуче је италијанском народу платио тек у априлу 1945.године када су Италијани његов леш обесили „наглавачке“ о уличну бандеру. Али МИ-5 то више нимало није интересовало. Дотле је Бенито поверени му посао већ одрадио!
Део архиве који су Енглези отворили није открио, баш како то њима и приличи, када је и како прекинута сарадња са Мусолинијем. Само се магловито каже да се то догодило после Првог светског рата. Јер ако се испостави да је сарадња настављена и у време када је (тридесетих година прошлог века) договарана завера против СССР-а, Лондон ће (опет) бити принуђен да светској јавности пружа објашњење. Јер, колико се зна, Мусолини је 1938.године био потписник Минхенског уговора о деоби Чехословачке.
Мусолинијева судбина представља типичну судбину британског агента стопроцентно „утилизованог“, који је затим избачен на ђубриште историје.
Али, враћајући се личности Петра Порошенка, треба констатовати да се његова сличност са Мусолинијем не завршава спољним упоређивањем. Недавно је Едвард Сноуден јавности пружио нову порцију тајних материјала у којима има и новости о актуелном украјинском председнику. Према њима, као инсајдер из блока партија „Наша Украјина“, Порошенко фигурира у преписки Амбасаде САД у Кијеву са Стејт департментом.
Шта значи „инсајдер“ у професионалном аргоу америчких дипломата? То је извор информација из оних кругова или организација које имају своје тајне.
По чему се агент кога је заврбовала тајна служба разликује од инсајдера у амбасади? У ствари – ничим. И са једним и са другим састанци су тајни. Мотиви њихове сарадње и надокнада за помоћ коју пружају могу бити врло различити, али њихов рад је увек усмерен ка заштити интереса тајне службе или амбасаде неке државе. У наведеном случају – САД.
Разлике постоје једино у томе како се остварују контакти. Са агентом веза се држи уз коришћење свих специјалних средстава (на тајним местима, преко предајника, тајнописом), а са инсајдером су сусрети једноставнији, али конспирација обавезно постоји.
Са Порошенком су одржавани само лични сусрети и надокнада за услуге је могла да буде не само финансијска, већ и организационог карактера. На пример, помоћ у размотавању политичке ситуације. Мада – исти ђаво! Петро Алексејевич је омогућавао да Американци сазнају шта се све дешава у политичком блоку, а они су (мада му, судећи по преписци, нису потпуно веровали) добијене информације користили како би се убацили у унутрашње послове Украјине. Тешко да су се саборци Порошенка из „Наше Украјине“ досећали какву улогу он игра у тој „работи“.
Подаци Е.Сноудена о Порошенку се односе на 2006. годину. Отада се много шта променило. Судећи по томе како се кретао процес пењања Порошенка до дужности председника Украјине (спајање са партијом В. Кличка, некажњене махинације при гласању на изборима, и, посебно, неочекивано уклањање из политичког ринга борбене Јулије Тимошенко која је обећавала „трећи мајдан“), њега су Американци већ држали на кратком поводцу и улога му више није била улога обичног преносиоца вести.
А данашњи поступци указују да се Порошенко од инсајдера претворио у правог агента САД. У политици украјинског председника се осећа чврста рука Американаца, јер у његовом положају само човек који се налази под потпуном контролом стране тајне службе сме да се супротстави трезвеном размишљању и вољи Европске уније.
Ако П.Порошенко може да се са „трезвеним размишљањем“ игра жмурке, убеђујући себе да ће „рат све да избрише“, са Европском унијом ствар стоји мало другачије. Европљани са све већим негодовањем констатују да Порошенко од њих прави будале тиме што се уклања од преговора са добровољцима. Јер што дуже буде трајао грађански рат у Украјини, то ће више проблема Европска унија при придруживању Украјине морати да решава. Зато што САД немају намеру да Украјину преузму на свој трошак, баш као што нису прихватили ни Авганистан, Ирак и Либију, иако су их они сами „демократизовали“.
Сноуденови материјали одговарају на питање које су себи постављали многи аналитичари: зашто је Порошенко, одлучујући се на грађански рат у сопственој земљи, окренут сфери стратешких интереса САД, а не Украјине? Па зато, што он врло приљежно испуњава задатак који му је поверен.
Порошенко за САД реализује слику косовске варијанте. Баш као што су Срби били сурово протерани са сопствене земље, данас Русе протерују из Донбаса. САД се на Косову осећају потпуно слободно. Тамо нико не сме да постави питање шта ће на Косову војна база „Бондстил“ – не сме зато што су политичке жеље врло једноставне. А САД, по свему судећи, желе да сутра у исто стање доведу и Украјину.
Само – тешко да ће успети: грађански рат у Украјини неће кренути као на Косову. У свету постоји много снага које неће дозволити да Донбас понови српску трагедију.
Мусолини стријељан. Талијански партизани хватају преобученог Мусолинија и његову љубавницу Клару Петаћи 28. априла 1945.
Али зато у биографији Петра Порошенка може да се појави аналогија са последњим делом биографије Бенита Мусослинија. Зато што превара сопственог народа увек има „кратке ноге“. Уосталом – масовни шовинизам представља болест од које народи знају како да се прилично брзо избаве.
Сви који познају Порошенка кажу за њега да је паметан. Али и паметном човеку улога страног агента често бива непријатна, јер је такав човек у стању да схвати колико је улога коју је преузео погибељна и за његову земљу, и за њега самог. Произилази да је паметан човек дужност руководиоца велике државе себи купио за недозвољиву цену – као да га је она коштала оних 30 сребрњака из бајки.
Добро знамо чиме се у првом помињаном случају та куповина завршила.
Извор: Фонд Стратешке Културе
