Како сачувати српску националну културу у 21. веку?
Србин у Европу може да стигне на два начина: успоном до Европе, и срозавањем до Европе. Ако је Европа у неким областима испред нас, и има особине које су добре и за саму Европу и које имају будућност и у самој Европи, а ми те особине немамо, добро би било да их стекнемо – ефикасност у индустријској производњи, правно уређење земље, примена науке у животу, итд. – чиме бисмо направили успон до Европе.
Ако Европа има особине које ми немамо, а које нису добре ни за саму Европу и немају будућност ни у самој Европи, онда не треба ни да их стекнемо, јер бисмо тиме направили срозавање до Европе. Шведска је земља са највишим животним стандардом становништва у Европи, и у исто време земља са највећим бројем самоубистава међу тим најбогатијим становништвом. Треба ли сад Срби да заређају са самоубиствима да би „ушли у Европу“? Немац и Словенац из шићарџијских разлога ступају у брак са својим сестрама од тетке, стрица и ујака, док се нама преврће утроба и од саме помисли на такву гадост. Треба ли сад Срби да заређају да се жене у сродству да би „ушли у Европу“? После „Песме Евровизије“, одржане у Београду, људи са РТС-а су се у јавности хвалили како су израелском новинару омогућили да своје извештаје шаље са компјутера који је имао тастатуру са јеврејским словима. То је у реду, то је људски, и то је лепо и због света, и због Израелаца, и због нас самих. Међутим, можете ли да замислите како би у нашој средини прошао неки Србин који би се усудио (баш тако – усудио!) да за себе затражи то исто – тастатуру са словима свог народа! Његови сународници би га први исмејали, а човек би само тражио нешто што би морало да се подразумева и без тражења!
СРБИ СЕ БОЈЕ ШТО СУ СРБИ
Срби су почели да се боје што су Срби. Они мисле да није добро што су Срби, да своју српску народност треба да прикрију пред светом и да треба да се лажно представљају, а избегавање свог народног писма – ћирилице вуковице – и коришћење туђег писма – хрватске латинице – сматрају за добар начин да се лажно представљају. Страх од употребе сопственог народног писма – који је створен у комунистичкој Југославији због отвореног а некажњеног изражавања нетрпељивости према ћирилици од стране римокатоличког и муслиманског становништва, а нарочито политичара! – довео је до праксе која се не може друкчије сматрати него као понижење за наш народ.И поред постојања ћириличких слова у фискалним касама, употреба српске ћирилице у фискалним рачунима је препуштена на вољу шефовима самоуслуга и њиховом скоројевићком малограђанском менталитету, па добијамо „рацуне“ у којима „писе“ да смо купили „псеницно брасно“, „сецер“, „цоколаду“, „суботицки кацкавалј“, „пецурку буковацу“, „зеле бомбоне“ „пилеце и цуреце месо“, „прсуту“, „сусену пеценицу“ итд.
У највећим Мишковићевим малопродајним објектима на полицама са робом пише: „креда сколска“, „тус црни“, „сестар“, „тасна зенска“, „каис козни муски“, „кисобран“, „техницка роба“. На градским аутобусима у Нишу на електронским дисплејима пишу одредишта „Зелезницка станица“, „Ниска банја“, „Тросарина“, „Целе кула“, „Дуванисте“, „Донја Врезина“. У рибљем ресторану нуде „риблју цорбу“, салату од „свезег купуса“, „ниско пиво на тоценје“, „ослиц“. Мени држава доставља „ресење о плацању пореза на зиро-рацун за ловацко и лицно наорузанје“, а на коверти пише моја адреса „Воздова“, град ми је „Нис“, а ја сам „Филиповиц“. У банци моја супруга је „Филиповиц Снезана“, а ја „Зелјко“. Лично сам слушао жалбе госпође Мићић у банци да има проблема да подигне свој сопствени новац који јој супруг шаље из Русије где ради, јер банкарска техника није припремљена за употребу у Србији и не може да испише српско презиме Мићић! Један Нишлија Ђорђевић ми је причао да је приликом добијања нове личне карте његово презиме исписано ћирилицом „Дјордјевић“! Човек отворио школу енглеског језика, па на фирми исписао „струцни превод – низе цене“ (факултетски образован Србин!). Други отворио „Сколу страних језика“, такође факултетски образован Србин!
У витрини нишког Народног позоришта можете видети која представа се даје у „цетвртак“. Када уплатимо кредит за мобилне телефоне, оператери – сви до једног – нас известе: „Постовани, вас рацун је увецан за 200 динара. Хвала сто користите насе услуге“… Телетекст на српским телевизијама није на српским словима, па на РТС-у видимо „у цетвртак облацно са кисом“; на „Пинку“ „певацица снимила плоцу“; а на „Б-92” „Срби су злоцинацки народ“. На Српској кабловској телевизији (српској!) Срби стране филмове титлују на неком само њима знаном „писму“. Туристичка агенција нуди „пакет аранзман“ са „поласком из Ниса“ који „вази само за уплате“. Сви плакати којима кафићи рекламирају дочеке нових година су обавезно на – енглеском језику. Гимназијалци своје игранке оглашавају такође на енглеском – хај скул парти! Многе приредбе у граду, скупови лекара, семинари математичара (све Срби!) се објављују на – енглеском. Скоројевићи на вратима своје продавнице исписали поруке на енглеском, иако не знају шта значи оно што су написали, па на затвореној радњи са спуштеним решеткама пише OPEN, а на отвореној радњи са робом изнетом на улицу да привуче пажњу купаца пише CLOSED.
СРБИ, МОДНИ ЕВРОПЕЈЦИ
Срби се Србима у Србији обраћају на енглеском! Чисти Европљани, н’умем ти објасним! Од силне употребе енглеског језика, Срби издали „Општу ЛАРУС енциклопедију“, уместо „Општу енциклопедију ЛАРУС“ . Грци службеници у Грчком конзулату у Нишу су Нишлијама у почетку истакли натпис: „Сва документа која се подносе Конзулату морају да буду писана на – латиници“! Странац у мојој земљи мени одређује моју слободу! Кад су коначно схватили где се налазе, почели су да натуцају писмо земље у којој су на служби, па су написали на ћирилици: „Конзулат неће радити СЛЕДЕЦИХ дана“, и „ЦЕТВРТАК“. Мој петогодишњи унук жели да на компјутеру испише име свога деде – наравно, на писму нашег народа – па ме пита: „Деда, где да притиснем ’љ’?“. Нека слова може и сам да препозна, али не види нигде „љ, њ, ђ, ч, ћ, џ“. Деца одрастају у таквом окружењу, па још пре поласка у основну школу стичу одбојност према писму свог народа као нечему „превазиђеном“, „заосталом“, „старинском“, „непрактичном“!
Министарство просвете је објавило намеру да свим школама у Србији обезбеди компјутере. Ово може да буде прилика да се наша деца оспособе, просвете, и постану учена, али и да се затуцају, отуђе од свог народа и постану изроди. Једна или друга одлука је у рукама Министарства просвете, Министарства културе и целе Српске Владе, већ према томе какве тастатуре ће обезбедити компјутерима по школама. То је прилика да се укаже на срамну праксу са употребом српског писма у јавном животу, али и на сасвим друкчију праксу код других народа када су њихова писма у питању. У Србији ниједан академик, ниједан министар, ниједан универзитетски професор, ни грађанин, ни премијер, ни председник Републике нема могућност да писане поруке на мобилном телефону шаље на писму свог народа, ћирилици вуковици! Људи се правдају „техничким разлозима“. Наводно, „ја бих хтео, али не да техника“. То уопште није тачно! Није проблем „у техници“, него у српским главама! У страху од себе самих! Ми се бојимо што смо Срби. Ја имам четири мобилна телефона, и сва четири сам самосталним радом оспособио да писане поруке шаљу на српској ћирилици вуковици! Код сва три српска оператера (српска!) су ме исмејали кад сам се интересовао да ли постоје модели који би могли да пишу српским словима. И компјутери сасвим лепо могу не само да пишу на српском језику, него и српским словима. У Нишу се у продавницама могу наћи компјутерске тастатуре које, поред латинских, имају упоредо и руска ћирилична слова. Срби страшљивци кажу: „Па Руси су велики народ“. А да ли су Македонци велики народ, да ли су Хрвати, Грци, Бугари, Мађари „велики народи“? А сви они до једног – осим Срба – имају своја писма на мобилним телефонима и компјутерима. Они држе до себе! Они се не боје што су Македонци, Хрвати, Грци… Једино Срби претрну кад треба да кажу ко су. Не ради се о „техничким ограничењима“, него о ограничењима у српским главама. Настрано је данас постало толико често да већ делује као „нормално“, па нормално делује као „настрано“! Ко је желео да буде нормалан, он је то и остао. Није проблем у техници, него у српским главама. Погледајте како страна банка у Бугарској игра пипиревку са бугарским ћириличним словима, јер Бугарин држи до себе, а погледајте како се та иста банка у Србији понаша као окупатор, већи газда од домаћина, јер Србин не сме да каже ко је! Погледајте како у Грчком конзулату у Нишу употребљавају своја слова за набрајање: А, В, Г, Д! Зашто баш а, в,г, д? Па зато што у њиховој азбуци иде „алфа, вита, гама, делта“! Ко још од Срба зна редослед слова у српској азбуци? Сви говоре А, В, С, D! Боје се и своје народности, и својих слова, и њиховог редоследа у азбуци.
Наравно да Влада и њена министарства нису „произвођачи тастатура“, али могу и морају да код произвођача покрену иницијативу и створе услове да у Србији постоје српске тастатуре, са паралелним ознакама српских и латинских слова (латинских, а не „енглеских“ или чак „америчких“, како то незналице мисле!). Акцију увођења компјутера у српске школе одговарајући државни органи треба да искористе да обезбеде да сваки такав компјутер има тастатуру и са српским ћириличним словима, да српска деца компјутере уче као Срби, а не као Норвежани. Да ли би Министарства просвете и културе допустила да буквари у српским школама буду на – француском језику? Па зашто онда дозвољавају да тастатуре на компјутерима у српским школама буду само на латинским словима? Србин у Европу може да уђе успоном, или срозавањем. Ако је неки Србин сиромашан, добро би било да се радом и знањем обогати. Да постане богат, а остане Србин. Да постане богат Србин, а не богат Италијан. Ако је неки Србин знојав и прашњав, добро би било да се опере и постане чист. Да постане чист, а остане Србин. Да постане чист Србин, а не чист Немац. Ако је неки Србин неук, добро би било да се научи. Да постане учен, а остане Србин. Да постане учени Србин, а не учени Француз. Српкиња са раскошном и бујном косом завиди богатој ћелавуши на њеној – перици. Млад и здрав Србин спортиста завиди богаташу на његовим – инвалидским колицима!
Бар у питању писма и правописа ми Срби не треба ни на кога да се „угледамо“! Ту цео свет нама гледа у леђа. Једино код Срба унуци морају да питају: „Деда, где да притиснем ’љ’?“. У свим другим народима, па и мањим од српског, то већ пише на тастатури.
Успнимо се до Европе, немојмо се срозавати!
Извор: Православље
