„НЕБРАСКА“ Режисер Александер Пејн – 2013
Црно бели филм о некој другој Америци. Некој стварној и неоткривеној Америци, која се разликује од лажне и препотентне холивудске слике о Америци. Филм о правој, изворној, људској и обичној Америци, средњој и нижој Америци и Америци коју смо упознали тек када смо пропутовали по њој. Такву Америку европски гледалац, нарочито онај скоројевић са Балкана, који је индоктриниран слаткастом холивудском чаролијом о обећаној земљи, о земљи у којој тече мед и млеко, о земљи успеха и великих пара, нема прилике често да види на филму. Зато је ово европски филм о америчком изгубљеном човеку у сенци маркетиншке набилдоване моћи Империје у растројству. Ово је врућ шамар толико хваљеној представи о америчком стилу живота.
Црно бели филм боље осветљава ту простоту и празнину америчког живота. Црно и бело јасније приказује дубину те грађанске пропасти и ступидности. Границе различитих и изгубљених светова су много видљивије. Црно бели филм је упечатљивији приказ избезумљености потрошачке цивилизације на умору. Он нам директније оцртава спасоносну катарзу. Отрежњење. Бегство од глупости свакодневног. Брутално приказује реалност потонулог света у нарцизму малих диференција. Контраст црног и белог појачава трагикомичност приче. Беспрекорно чиста и прозирна фотографија појачава карактерне црте ликова и наглашава њихову изражајност. Пејсаж у црно-белом филму уоквирује слику тешке провинцијске забити, њене удаљености од светског метежа и врева и скида мистични и маглени вео свих скривених тајни малог места, деценијама нагомиланим и потхрањеним у скупљеним душама усамљених људи, тајни које се изненада откривају у вечитом судару промашених живота ликова са дна каце. Ти сукоби стегнутих људи у покушају свог ослобађања, без обзира да ли се дешавају у ресторану, кући или продавници, доведени су у црно-белој верзији овог филма до врхунца, поготово када глумци ништа не говоре. Нема ни потреба да говоре, јер фотографија више открива о њима самима него све изговорене празне речи.
Ово је филм о аутсајдерима. Аутсајдерима који покрећу свет. Које нико не примећује, који су невидљиви, на које нико не обраћа пажњу и који су, када их боље упознамо, истински хероји наше стварности и јунаци који могу да преокрену судбину човечанства некако једноставно, без помпе, камера, аплауза, без сувишних и досаданих хвалоспева о себи и својој улози, него то раде из дубине своје природе, из суштине њиховог живота, потпуно опуштено и без грча, не очекујући ништа као награду за своје животно дело.
Стари и све дементнији Вуди Грант живи у Монтани са брбљивом женском напасти, два одрасла сина немају више никакве додирне тачке са оцем, хроничним пијандуром, који живи у свом откаченом свету на маргини живота и који је умислио да је добио награду од милион долара, не схватајући да је то још једна у низу потрошачких пирамидалних превара и да тог новца нема, да је насамарен, изигран и исмејан од оних који управљају животима малих људи. Али, доброта и наивност Вудија покрећу га да крене у своју родну Небраску, да подигне добијени новац, да купи најобичнији камионет и компресор, јер је дуго година у младости са партнером држао гаражу за оправку аутомобила,те да преостали новац остави својим синовима.
Упркос противљењу жене и старијег сина да се лудило излапелог старца реши на начин да се он хитно смести у старачки дом, напуштени и усамљени старац Вуди својом сулудом идејом да оде и да подигне милион долара, покушај у неколико наврата да сам крене на тај дугачак пут пешке, његова невероватна упорност да не одустане од те своје намере, заправо је његова последња борба да сачува свој ум и да заустави напредак опасне болести. Његов млађи син је запрепашћен очевом упорношћу да се домогне Небраске и да подигне новац кога нема у наградној игри за лаковерне, почиње да схвата да иза те очајничке жеље да се путује стоји нешто много више, које је њему недовољно јасно било, па он одлучује, упркос протестима себичне мајке и прорачунатог брата, да удовољи оцу и пристаје да га својим колима вози.
Тако почињење поновно, овога пута истинско и темељно, упознавање оца и сина, зближавање отуђених људи на бесмисленом путу без циља, где им се током путовања дешавају низ незгода које их чине приснијим и које знатижељном сину откривају у лику његовог оца једног изузетно шармантног, духовитог, откаченог и особеног човека, који, за право чудо, много не прича. У брбљивој и насртљивој цивилизацији без стида и мере аутсајдери не причају.
Вуди је ратни ветеран, јунак корејског рата, велики радник, добар човек који помаже људе у свом месту, добротвор, поштењачина, заводник и љубавник, наивчина који не жели да се мења и који због тога страда, мора да се сели из свог места рођења и да бежи што даље, због те своје наивности га сви и осуђују, али који се не жали на своју судбину и наставља да пије тражећи у пићу утеху за сву људску завист, злобу и поквареност. Особина аутсајдера је да немају амбиције, да су простодушни, да не знају да калкулишу и да се никада не уклапају у средину. Они увек штрче, јер се разликују од програмираних каријериста, похлепних и себичних људи, малих суседа из предграђа, који су темељ свих тоталитарних режима.
То се најбоље види када отац и син бивају приморани да сврате у родно место очево, где живи његов брат са својом породицом и где нам режисер Пејн генијално приказује сву глупост америчког стила живота, бесмислено седење зомбија крај упаљеног телевизора, разговор који се одвија између тајм-аута кошаркашких утакмица, испразност породичног окупљања, завист малих људи из провинције који су се укопали у својим промашеним животима, подметања, оговарања, породичне тајне о којима сви у месту причају, жал за прошлим временима када је живот био, према њиховом мишљењу, много квалитетнији, бесперспективност садашњег тренутка, очај, насиље, подметања и простаклук разочараних и апатичних људи.
Наши гледаоци ће бити запрепашћени чињеницом да је холивудски сан о успешном америчком стилу живота само мехур од сапунице, који се распадне при првом гледању овога филма, препоручујем да га одгледате још једном и уживате у скривеним порукама које нам режисер шаље, да је наш балкански начин живота далеко више животнији, врцавији, интелигентнији и ингениознији, па нам остарели и заборавни јунак делује као блиски рођак, коме се искрене смејемо, јер препознајемо сами себе, док су нам сви остали делују сувише глупо и покварено да бисмо се превише освртали на њихове судбине.
Право откровење за наше гледаоце, који живе притиснути медијским спиновањем о сјајном и гламурозном америчког стила живота, који живе под челичном диктатуром свих медија, који намећу деценијама једне те исте излизане моделе понашања, када схвате да су сви ти рођаци, пријатељи и комшије одбеглог Вудија далеко покваренији, подлији, намазанији и глупљи, него сви његови рођаци са Балкана и да наше комшије, без обзира колико вас нервирали, нису ни налик тим безнадежно глупим ликовима са дна каце америчке империјалне препотентности. Тај израз – са дна каце – најбоље пристаје гомили прорачунатих тиквана од којих несретни Вуди бежи у пијанство, другу државу, бежи у наду да ће једнога дана, ипак, бити макар мало боље, бежи у лаж о добијеним милионима на преварантским играма на срећу и , на крају, ако хоћемо да будемо искрени, бежи у сенилност, јер је то једини начин да се заштити од ужасне досаде тог отуђеног и окрутног света што комуницира о важним животним темама у тајм-ауту кошаркашких утакмица.
Нама је Вуди због тога драг. Зато што је различит. Зато што се није предао. Зато што је наиван. Зато што верује у своје вредности. Зато што не зна да се прилагођава и мења. Драг нам је јер није прорачунат и нема задње намере. Ништа велико не планира. Он се разликује од оног Индијанца из филма ЛЕТ ИЗНАД КУКАВИЧЈЕГ ГНЕЗДА , који глуми лудило да би се прикрио, да би скренуо пажњу са себе, како би могао да створи прилику за бегство из луднице, што се и остварује разбијањем великих прозора и трком у освојену слободу. Вуди није такав лик. Он није револуционаран, јер је аутсајдер. Али, не предаје се злу, него се на свој начин бори против њега.
Његов син то схвата у току самога путовања и током боравка у месту очевог рођења, нарочито када разговара са првом и правом очевом љубави, која није знала да животно поентира и чији неми поглед више говори о несретној љубави, него сва чангризава блебетања његове мајке на гробљу њихових комшија и рођака.
Филм се завршава тиме што син, у знак захвалности за своје буђење и освешчавање, испуњава оцу сан и купује му толико жељени камионет и компресор, нешто што нико не може да разуме осим аутсајдера, омогућава му да сам провоза камионет кроз своје место и тако коначно тријумфује над баналношу америчког начина живота. Сјај у очевим очима и осмех задовољства заокружују овај изврстан филм о аутсајдерима који побеђују људе са дна каце.
„НЕБРАСКА“ Режисер Александер Пејн – 2013
Размислите, шта сте ви?
Аутсајдер или долазите са дна каце?
Извор: Бранко Драгаш
