Дулићу је сметала ћирилица. Да ли је неко одговарао због односа према службеном писму? Да ли сте и Ви овако упорни? Кога је овде „бранила“ општина? И од чега? Грађане од ћирилице? Или „слепце“? Да ли су Срби и даље богаљи-добровољци? Слепи код очију? Када ће да прогледају?
***
Више од две године центар Суботице краси тактилна мапа – о чему је Видовдан већ писао – која је постављена у самом центру града, испред Градске куће, а поводом Светског обележавања Дана белог штапа. При постављењу ове мапе, изгубљено је из вида да се постави и плоча на ћириличном писму, већ је постављена плоча на енглеском, мађарском и на српском, али латиничним словима. Тако се у Суботици у време владавине Демократске странке ћирилица једноставно изгубила, а тадашњи градоначелник, Модест Дулић, послао је кратко писмо грађанину, мр Милораду С. Кураици из Суботице, који му је послао као грађанин отворено писмо поводом овог пропуста, а тражио је само да се испоштује Устав. Дулић је одговорио да „Бронзана рељефна/тактилна мапа сецесијског центра града се третира као урбани мобилијер, и сходно томе, на њу се не примењују одредбе прописа о службеној употреби језика и писма“, и због овог „објашњења“ демократа, док су били на власти, на поменутом споменику све је остало исто, табла са ћириличним писмом није постављена, све до недавно.
Зејнел Зејнели – Прихваћена иницијатива о додавању ћириличног писма тактилној мапи
Све је око табле и ћирилице започело тако што је грађанин Суботице, мр Милорад С. Кураица, поводом постављања тактилне мапе, Скупштини Града Суботице и градоначелнику Модесту Дулићу, послао отворено писмо у којем хвали постављање мапе, али и напомиње, „да није добро да се у оваквим околностима прибегава радњама које нису у складу са позитивним прописима Републике Србије.“ Наиме, на макети је био исписан текст на писму Луја Браја, творца писма за слепе, латиницом и на мађарском и енглеском језику, али није добро, нити је прихватљиво, како је написао Кураица „да на откривеној макети нема ни „ћ“ од ћирилице, што није у складу са Уставом Републике Србије“, као и да „језик и писмо националних мањина има предност над службеним језиком Србије.“ „Српски језик и ћирилично писмо“, подсећа он, „морају бити искључиво у службеној употреби на територије Републике Србије, језици и писма националних мањина могу бити у службеној употреби на начин и под условима који су утврђени законом и другим прописима, и то истовремено на српском језику и ћириличним писменом…“ и оно што је веома значајно, „као што застава није само обојено платно, или као што химна није само песма, а грб само слика, тако ни српски језик и ћирилица, нису само слова и речи, већ најдубљи израз националног идентитета српског народа као и државности Републике Србије.“
Убрзо је из кабинета градоначелника Суботице стигао и писмени одговор на писмо упућено 18. октобра 2012. године, у којем се не помиње ни Устав, закони и прописи, већ се писцу отвореног писма објашњава како се „Бронзана рељефна/тактилна мапа/ сецесијског центра града третира као урбани мобилијер, и сходно томе, на њу се не примењују одредбе прописа о службеној употреби језика и писма“. Тадашњи градоначелник Суботице, Модест Дулић, са лакоћом потписује писмо у којем не даје одговор који се тражио о поштовању Устава, закона и других прописа о службеној употреби писма. Због тога је тадашњи градоначелник Суботице одмах добио одговор на своје писмо, које је послао грађанин Милорад, у којем се изражава незадовољство и указује да и много тога представља важно обележје града, или делове града, као што су паркови, делови пешачке зоне, клупе, расвета, огласни панои, аутобуска стајалишта. И, шта ће рећи странац када дође у Суботицу. Поставиће себи питање да ли сам ја у Србији. Као пример поштовања прописа и закона, навео је истакнуту плочу и на ћирилици на згради у којој је некада био биоскоп који је отворио Александар Лифка. Али је навео и то да комунална полиција на службеном аутомобилу има натпис на латиници, и подсетио да и у Статуту града Суботице, у члану 9. став 1. Пише „У Граду су у равноправној службеној употреби српски, хрватски и мађарски језик са својим писмима.“
Одговор није стигао, али се ту није зауставио мр Милорад С. Кураица. Припремио је и послао писмо Заштитнику грађана, њихову препоруку, као и став Министарства за људска и мањинска права, у којем се наглашава обавеза поштовања Устава и закона о примени ћириличног писма, у којем се наводи и да се Заштитнику грађана обратио велики број грађана који указују на повреде права у вези са службеном употребом српског језика и ћириличног писма у случајевима када органи, односно организације које врше јавна овлашћења не поступају у складу са Законом о службеној употреби језика и писма. Грађани су при том указивали на проблем уписа личног имена у путне исправе, издавање извода из матичних књига, али и на поступање органа управе супротно одредбама Закона, када управне акте израђују латиничним писмом, и изразили су незадовољство због недостатка иницијативе државних органа за заштиту ћириличног писма у службеној употреби.
Грађанин Кураица, који се обратио писмом Министарству правде и државне управе и затражио мишљење у вези са применом Закона о службеној употреби језика и писма, добија одговор од стране Републичког секретаријата за законодавство, у фебруару 2013. године, у којем га обавештавају да „Законом о службеној употреби језика и писма није непосредно уређено питање употребе језика и писма приликом исписивања садржине која се налази на споменику који се поставља на јавној површини, већ је између осталог прописано то да се службеном употребом језика и писама/поред осталих таксативно набројаних случајева/ сматра и употреба језика и писма при исписивању назива места и других географских назива, назива тргова и улица, назива органа, организација и фирми, објављивању јавних позива, обавештења и упозорења за јавност, као и исписивању других јавних написа.“ Из наведених законских одредаба произилази да се садржина исписаног текста на споменику који се у организацији града или општине поставља на јавној површини сматра јавним натписом и да се у погледу исписивања текста на таквом споменику примењују правила у вези са обавезношћу употребе и међусобним редоследом и односом језика и писама који се, сматрају језицима и писмима у службеној употреби.
У међувремену, док је преписка трајала, долази до смене власти у Суботици, а грађанин Кураица пише писмо господину Илији Маравићу, председнику Скупштине града, у којем износи своје реаговање због непостављања плоче на поменутом споменику на ћириличном писму. Већ у децембру реаговање грађанина Суботице, Милорада С. Кураице, из кабинета председника градске Скупштине достављено је Заштитнику грађана Града Суботице, преко Градске управе и шефа Канцеларије за локални економски развој Секретаријата за пољопривреду, комуналне послове, предузетништво и заштиту животне средине. Заштитник грађана је обавештен да је на основу притужби грађанина мр Милорада С. Кураице из средстава буџета града, на поменутом споменику израђена и постављена месингана информативна табла на ћириличном писму, а при том нису прекршени договори у оквиру ИПА програма прекограничне сарадње Мађарска-Србија и упутства, којих се придржавају обе стране, а у којима је детаљно предвиђено како се и на који начин, којим писмом, словима, којим језицима и друго, постављају овакви и слични садржаји. Поменуто упутство, када је реч о прописаним језицима, дозвољава употребу енглеског, мађарског и српског језика али у форми латиничног писма, јер Упуство не предвиђа употребу ћириличног писма. Градска управа је, наравно, поступила по поменутим упутствима са којима се сагласила Србија, и у томе је била „квака“ зашто ћирилица није употребљена, али се ето ДС, док је био на власти, односно некадашњи градоначелник Суботице, Модест Дулић, строго држао договора, а није ни хтео да реши проблем, као што су га решили они после њега.
Како се не би поменута Упутства која су договорена са Мађарском прекршила, захваљујући ангажовању Градске управе, дакле пре свега градоначелника Суботице, Јенеа Маглаиа, председника Градске скупштине, Илије Маровића, Ерике Кудлик, шефа канцеларије, затим начелника Градске управе Марије Ушумовић Дацчик, као и заштитника грађана Златка Маросиука, издвојена су средства из буџета града и постављена плоча на ћириличном писму и на српском језику.
Да ли су Срби и даље богаљи-добровољци? Када ће да прогледају?
Тако је једна иницијатива уродила плодом, захваљујући разумевању садашње градске управе Града Суботице и очигледно доброј сарадњи Јене Маглаиа/СВМ/ и председника Градске Скупштине Илије Маравића/СНС/. У Суботици је било разумевања и то треба да послужи као пример, да се иницијативе грађана не стављају у фиоку, већ разматрају и решавају. Јер, када би било тако, не би у сред Београда латиница била доминантна чак и на државним установама које се старају о спровођењу Закона и Устава. Суботица, дакле, може да послужи као пример поштовања Устава Србије, али и иницијативе које долазе од грађана, установа или других. Ово је, иако мали корак, ипак велики успех, посебно и због тога што долази из Суботице, а чијим примером треба да крену и остали градови у Србији, и власт наравно.
Извор: Мр Милорад С. Кураица, Чувари ћирилице –
http://ЧувариЋирилице.срб/свитак_40.Срб
