Примарни стратешки циљ англосаксонске геополитике јесте контрола над евроазијским простором, а пре свега над оним што зову „срце света“, што се у великој мери поклапа са територијом Русије. Да би се овај циљ остварио потребно је да је овај простор дезинтегрисан на више посебних целина које не сарађују на стратешком нивоу. Насупрот тога сваки процес или покушај стратешких интеграција огромног пространства евроазијског копна се третира као потенцијална опасност по глобалну хегемонију Америке.
Стога Америка жели да контролише динамику раста политичке моћи Русије и Кине, а пре свега њихово приближавање које постепено може прећи у врло снажан економски и геополитички савез. Вашингтон жели да то постигне тако што ће спречавати евроазијске интеграције, али и да економски исцрпе Русију како би је спутали геополитички, и да геополитички условљава кинески продор у свет да би је економски ослабили.
Стратегија САД у смислу обуздавања Русије и Кине је једноставна. Русија је поново постала актер светске сцене пре свега кроз цене енергената и њихов извоз у ЕУ. Стога је потребно ограничити извоз руског гаса и смањити зависност ЕУ од истог. Смањивањем прихода од гаса се смањује и могућност ефикасне одбране руских интереса на просторима бившег СССР-а. При томе настоји да спречи да енергенти попут гаса постану и фактор економске и енергетске интеграције евроазијског пространства. Како су гасоводи, као и нафтоводи инфраструктура геополитичке интеграције евроазијског простора са два крака – европско-руским и руско-кинеским, они су и на мети англосаксонске геополитике. Руско-европска енергетска сарадња не угрожава виталне интересе САД, али им прави сметње, док је руско-кинеска сарадња значајнији проблем који у будућности може довести до несагледивих промена.
Два нивоа деловања
Америчка политика „повратак у Азију“ је заправо стратегија која иде стопама старих западних империја попут римске или крсташких похода. Они желе контролу Оријента и свих ресурса који се тамо налазе. Могућа интеграције руско-кинеског економског простора никог од вашингтонских стратега не оставља равнодушним и настоји се контролисати „поновним балансирањем“.
Како се делује са циљем смањивања ризика од јачања евроазијске сарадње која у будућности може у други план ставити сарадњу са Западом? Први приступ је директно сузбијање стратешких пројеката који интегришу евроазијски простор попут опструкције изградње Јужног тока на неколико осетљивих тачака. Друго је настојање да се ове две земље држе даље од најновијих стратешких технологија те да оне што мање сарађују по овим питањима. Ту спадају и дипломатски и обавештајни и медијски протисци да се дође до жељеног понашања – удаљавања Москве и Пекинга те других значајних играча евроазијског „хартланда“.
Други приступ је офанзиван и он подразумева изазивање криза и ратова који ће зауставити или успорити јачање ових конкурентских држава. То може да буде изазивање нестабилности у тампон државама, чиме се блокирају и успоравају евроазијске интеграције. Пример овога је изазивање сукоба у Украјини, која заједно са проамеричком Пољском треба да буде тампон који ће спречити јачање и Немачке и Русије те спутати њихову стратешку сарадњу. На Далеком истоку то може бити изазивање кризе око Северне Кореје или пак конфликт у Јужном кинеском мору.
Кијевска офанзива
Довођење на власт проамеричког и антируског режима у Кијеву има вишеструк стратешки смисао. Прво то значи слабљење позиције Русије на простору источне Европе, а исто тако и слабљење њеног рејтинга у целом свету. Губитак Украјине би за Русију значио смањивање њеног европског стратешког потенцијала. Затим у Кијеву је екстремистичка и пучистичка влада спречила могући пакт Немачке и Русије, који су хтели провизоријумом да поделе интересне сфере и стабилизују ситуацију. Спречавање приближавања Берлина и Москве, као и понижење Русије у овом случају су стратешки мотиви за интервенцију ниског интензитета у Украјини коју спроводи САД.
Вашингтон не види у Русији као растућу претњу својим амбицијама за глобалну хегемонију, али би се Москва интегрисана са ЕУ и са Кином могла претворити у геополитичку алтернативу у будућности. Руска двокрака енергетска стратегија изградње цеви и према истоку и према западу заправо значи нови пут свиле којим се конкурише англосаксонској владавини морима. Зато је Америка одлучила да искористи кризу у Украјини као полугу уцене Русије и њеног одвајања од ЕУ, а последица тога може бити и успоравање интеграција и са Кином. Ако Русија адекватно не одговори на украјински изазов, она губи статус силе и неће моћи да се одбрани од аспирација Америке на Средњу Азију, у којој би се стварале тампонске државе између Русије, Кине, Ирана и Индије које би биле наравно под контролом САД.
Гасни рат за Евроазију
Сукоб у Украјини је и геополитички и гасни рат који има мотив у намери САД да ослаби везаност ЕУ за руски гас. Русија обезбеђује око трећину гаса западној и централној Европи, од чега скоро две трећине иде преко Украјине. Изазивањем трајне кризе у овој највећој европској земљи (мимо Русије) тај транспорт се угрожава и ЕУ принуђава да потражи друге изворе овог или неког другог енергента. Наравно САД би волеле да ЕУ уместо руског купује катарски или неки блискоисточни гас који је под њиховом геополитичком контролом. Поента је да онај који контролише ваш доток енергената тај контролише и вашу економију коју у сваком моменту може бацити на колена. Стога САД на неколико начина жели да блокира или смањи гасни савез ЕУ и Русије, чиме је Европа постала мање зависна од Америке.
Да је у питању гасни рат у Украјини показује и то са којом је брзином кијевска пучистичка хунта пребацила контролу над транзитом гаса са европских на америчке компаније у којима седе високи припадници америчког политичког и безбедносног естаблишмента. Занимљиво је да европски медији о овоме скоро и да нису говорили, што нам илуструје степен америчке доминације у европском етру. Као што је нова кијевска власт била стратешко уклињавање између ЕУ, то јест Немачке и Русије, тако је и преузимање гасне контроле (Бајденови) заправо илустрација суштине битке за Украјину.
Америка је ишла стратегијом да без обзира на руску реакцију они добијају. Наиме ако Путин реагује и проба да се стратешки одупре овом великом удару, он ће бити демонизован као нови Хитлер, а ако буде пасиван, руши му се ауторитет у земљи и свету те временом постаје неизвесна и његова политичка судбина. Путиново присаједињење Крима је био повод да англосаксонски медији сатанизују Русију и да на том таласу покушају да присиле ЕУ да смањи или укине проток руског гаса. Тиме би се ослабила и европска економија која би морала да тражи неку скупљу алтернативу, а изгубила би и руско тржиште, а с друге стране стратешки би била ослабљена и руска економија и држава. Две муве једним ударцем.
Колико је битна Украјина за америчку стратегију контроле Европе и Русије, то јест читаве Евроазије говори често и амерички стратег Збигњев Бжежински. Он је пореклом из Пољске и наставља вишевековну антируску стратегију која долази из Пољске, а којој су најчешће ментори били англосаксонски центри моћи. Једна од његових мисли је да се не одваја Европа од Азије у америчкој стратегији. Он каже да „Евроазија сада служи као одлучујућа геополитичка шаховска табла, није више задовољавајуће да се формира једна политика за Европу а друга за Азију. Шта се дешава са поделом моћи и утицаја на евроазијском пространству биће од одлучујуће важности за амерички глобални примат“. Дакле, постоји јединствена евроазијска стратегија коју оперативно и води помоћница државног секретара „за Европу и Азију“ Викторија Нуланд, која је и командовала променама у Кијеву почетком године. Све су то мотиви зашто су америчке безбедоносне структуре планирале и изводиле промене све са пучем из фебруара 2014.
То је разлог и зашто се иде на изазивање грађанског рата са екстремистима „десног сектора“ који баштине традиције украјинских фашиста а које шаљу у проруске и антифашистички настројене источне крајеве земље. Зато и Обама не жели озбиљан договор о миру у Украјини јер настоје да увуку Москву у дуготрајан грађански рат који би везао руке Русији и дугорочно је ослабио, а Путин био дискредитован као агресор. ЕУ би се преко медијско-дипломатске кампање присилила да следи САД у антируском ставу и на тај начин дефинитивно одвојио Берлин од Москве. Само наивним није јасно како се то у Кијеву појављују највиши амерички званичници само неколико дана пре започињања паравојних кампања против источних и проруских делова земље. Америка притиска ЕУ да прихвате други круг санкција против Русије, а Немци и још неки се томе опиру. Европа тражи доказе руског војног учешћа у грађанским сукобима у Украјини.
Америчка двокрака стратегија према Евроазији
Русија се гура у сукоб тако што се против проруских демонстраната шаљу тенкови, авиони и неонацистички екстремисти и европски плаћеници са Запада. На Путину је тешка улога да одлучи којим путем ће у овој кризи ићи Русија. Руска елита није „рада кавзи“, али се догађаји убрзавају и искушења ће бити још већа па ће на неки начин и Москва бити приморана да се умеша у одбрану своји сународника и стратешки важних источних делова ове велике и ресурсима богате земље.
Извор: Видовдан.орг
