СРЕТЕЊЕ
15. фебруара, четрдесет дана од Божића је празник Сретење. Овај празник Српска православна црква слави као успомену на дан када је Богородица први пут увела у храм новорођеног Христа да га посвети Богу. Сретење је од суштинске важности за хришћанство и његово значење указује на први сусрет Спаситеља са људима јер је на тај дан праведни старац, по имену Симеон „Богоносац“, у наручје прихватио новорођеног Месију.
Дан Сретења празнован је од самог почетка а нарочито од 544. године, времена цара Јустинијана, када је епидемија куге однела 5000 живота а земљотрес у Антиохији оставио за собом велику пустош.
У нашем народу је, у току петовековног ропства, ишчезло значење овог празника, па се веровало да се на овај дан сусрећу непостојећи свеци Сретен и Обретен. По народном тумачењу, на овај дан се сусрећу и зима и лето. Сретење је средина зиме, па се овај дан назива и Средозимци. Овај датум је битан у метеоролошком смислу и по њему је народ покушавао да одреди дужину зиме. По давном веровању, очуваном до новијих дана, на Сретење, при изласку сунца, излази из свог скровишта медвед и пажљиво посматра небо. Ако при том угледа своју сенку, враћа се да спава још шест недеља, колико ће потрајати зимско време – а ако не угледа, одлази у шуму да тражи храну, што значи да је главна зима прошла. У неким крајевима, дужина зиме се одређивала и по понашању стоке, па ако би сељак, ушавши у стају, наишао на збијена говеда, веровао је да ће зима бити дуга и оштра. Такође, ако је на Сретење ведро и суво време, веровало се у ветровит крај зиме док су снег и облаци на тај дан указивали на лепе и мирне дане до краја зиме.
У Хомољу су девојке веровале да на кавог човека наиђу на тај дан за да ће се удати за сличног па су се – ако у даљини виде неког ко им се не допадне – хитро повлачиле и чекале оног по укусу …
Сретење је некада било еснафска слава абаџија, мајстора за израду одеће од сукна.
Сретење
У новијој историји празник Сретење познат је и по два веома важна догађаја у србској историји. На овај дан је 1804. године, под вођством Карађорђа, почо Први србски устанак а 1835. године проглашен је и први, такозвани, Сретењски устав.
Узроци доношења овог Устава били су пре свега карактер владавине Милоша Обреновића и незадовољство Милошевим апсолутизмом, који се уз турску подршку успео да уздигне на ранг „баш-кнеза“ или „врховног кнеза“. Ово је изазвало многобројне буне у народу, међу којима и Милетину буну јануара 1835. године, која је била непосредан повод за доношење овог устава.
Сретењски Устав или Устав Књажества Србије означио је почетак савремене србске државности и изразио потребу за националном еманципацијом србског народа и ослобађањем од феудалних установа и аутократске владавине. Творац овог устава је Димитрије Давидовић, учени Србин из Аустрије и књажев секретар а овај устав је рађен по узору на француске уставне повеље из 1814. и 1830. године и белгијски устав из 1830. Имао је 14 глава и 142 члана и њиме је Србија дефинисана као независна кнежевина, подељена у округе, срезове и општине. Сретењским уставом проглашено је начело поделе власти на законодатељну, законоизвршитељну и судску. Осим што је регулисао положај кнеза, државног Совјета и Скупштине, цело једно поглавље је било посвећено грађанским правима. Сретењски устав из 1835. године је један од првих демократских устава у Европи.
Извор: Србски летопис
