Мишљења

Вучићева ратификација споразума са NATO личила је на службену сахрану НН лица

НИЧЕМУ ГА НИЈЕ НАУЧИО НИ ДОДИКОВ УСПЕШНИ ОТПОР ЗАПАДНИМ ПРИТИСЦИМА И ПРЕТЊАМА

  • Постоји разлика између SOFA и IPAP. Овај други споразум са NATO је и свеобухватнији. Чак се у појединим члановима говори и о томе како је неопходно „убрзати власничку трансформацију“ и „заштити људска права“. Иза овог првог се крије намера да се убрзају приватизације „Телекома Србије“ и „Електропривреде Србије“. Иза овог другог тежња да се легализују хомосексуални бракови и остале ствари из тог пакета који се тиче ЛГБТ заједнице
  • Још један илустративни пример: IPAP је споразум са NATO, а SOFA са САД. Према SOFA споразуму, војници из Албаније и Хравтске нису могли да прелазе преко територије Србије са имунитетом. Сада могу
  • Вучићева политика јесте политика континуитета, али континуитета са политиком Бориса Тадића. SOFA споразум су потписали Борис Тадић и Кондолиза Рајс 7. септембра 2006. у Вашингтону. Текст споразума није био доступан јавности, чак годину дана се крио
  • Одговор Војислава Коштунице је дошао годину дана касније, када је у скупштинску резолуцију о заштити територијалног интегритета и суверенитета земље уградио став о „војној неутралности“. А SOFA споразум је био ратификован тек маја 2009. године, када су владајућу већину чинили ДС, СПС, Г17 и остале мање партије
  • Све активности NATO-а су усмерене ка прављењу „Војске Косова“ и одржавање субрегионалног безбедносног комплекса који ће бити контролисан из Монса. У том контексту, Србија треба да се сагласи са свим тим, чак у будућности и да сарађује са „Војском Косова“ (такође је сакривено од јавности, али смо на једној војној вежби у Немачкој већ учествовали заједно). Даље ширење сарадње са NATO је инструмент не само за признавање „Републике Косово“, већ и за успостављање срдачних односа између Београда и Приштине
Пише: Душан ПРОРОКОВИЋ

        СВЕ чешће и све жешће, изјаве премијера Србије „запале“ друштвене мреже. Када су већ централни медији затворени, полемике се воде на овакав начин.

        И последња изјава из које би се могао извући наслов „NATO је потребан Србији“ била је таква. Многи су потрчали да нападну Александра Вучића како је пре свега неколико година имао сасвим другачије ставове о NATO и споразумима Србије са NATO.

        По друштвеним мрежама су почели извлачити његове раније изјаве и стављати их паралелно са овим данашњим. Без обзира што се не слажем са председником Владе Србије у многим стварима, није у реду нападати га на овакав начин.

        Променити став у политици је сасвим легитимна ствар. На то сваки политичар има право. У наступу Александра Вучића око IPAP споразума то уопште није спорна ствар.

        Међутим, спорно је пуно тога другог.

        Најпре да видимо шта је Александар Вучић рекао. Према извештају Б92, он је „подсетио да је тај споразум потписан за време друге власти, да је потом и ратификован, а да је тек сада постао тема из политичких, а не из тобоже патриотских разлога. /…/ Он је истакао да иначе не мисли да је тај споразум лош: ,Је л од NATO тражимо да заштити Србе на северу Косова а нећемо да му дамо да дође на север Косова? А где сте уопште видели те NATO војнике? Нама је NATO потребан као савезник и да чува наш народ на Косову, да га не би чували ти лицемери… Хоћете да тражимо заштиту за Србе са севера, а да им не дамо да дођу до севера Косова’. Подвукао је и да он Србију неће да уводи у сукобе и ратове ни са ким, те да ће увек и од свакога да је штити.“

        Прво, споразум који је потписала и ратификовала власт Александра Вучића, није исти споразум као онај из 2006. године. (СОФА споразум са НАТО који је ратификован у Народној скупштини 2015. године потписан је такође за време актуелне владајуће већине, па се Вучићева дигресија сасвим сигурно не односи на њега, већ на онај из 2006. који је ратификован 2009.)

        Разлика између SOFA и IPAP постоји. Не треба пуно знања о овој материји да би се закључило како је IPAP корак напред у сарадњи са NATO. И садржински, IPAP споразум је свеобухватнији. Чак се у појединим члановима говори и о томе како је неопходно „убрзати власничку трансформацију“ и „заштити људска права“.

        Иза овог првог се крије намера да се убрзају приватизације „Телекома Србије“ и „Електропривреде Србије“. Иза овог другог тежња да се легализују хомосексуални бракови и остале ствари из тог пакета који се тиче LGBT заједнице.

        Какве везе има NATO са приватизацијом? Какве везе има NATO са геј-парадом? Невероватно, али истинито: и то је део IPAP-а.

        Још један илустративни пример: IPAP је споразум са NATO, а SOFA са САД. Према SOFA споразуму, војници из Албаније и Хравтске нису могли да прелазе преко територије Србије са имунитетом. Сада могу.

        Друго, када се ради о SOFA споразуму, Вучић мора бити поштен па јавно рећи како је до његовог потписивања дошло. У његовој изјави провејава како су све ово исто радиле претходне власти, те је његово залагање за IPAP само континуитет раније вођених политика. То није тачно!

        Вучићева политика јесте политика континуитета, али континуитета са политиком Бориса Тадића.

        SOFA споразум су потписали Борис Тадић и Кондолиза Рајс 7. септембра 2006. у Вашингтону. Текст споразума није био доступан јавности, чак годину дана се крио, а посланици СРС (међу којима је тада био и садашњи премијер) су водили спор са Министарством одбране, што би Александру Вучићу морало бити познато.

        Да се подсетимо, у мају исте године је Црна Гора иступила из државне заједнице, а нови избори у Србији још увек нису били одржани, те смо се налазили у својеврсном „ванредном политичком стању“. Зато је Тадић могао да вуче једностране потезе и испоставило се, то није био нити једини, нити по Србију најштетнији потез. Иначе, никакве претходне одлуке Владе Србије о давању сагласности за овај потез не постоје. Уколико постоје неке са затворених седница (са ознаком тајности), које у архиву нисам могао да пронађем, волео бих да се јавности представе.

        Одговор Војислава Коштунице је дошао годину дана касније, када је у скупштинску резолуцију о заштити територијалног интегритета и суверенитета земље уградио став о „војној неутралности“.

        Треће, SOFA споразум је ратификован тек маја 2009. године, када су владајућу већину чинили ДС, СПС, Г17 и остале мање партије.

        Ако критика Вучићевог потеза долази од стране патриотских странака, онда је она потпуно легитимна, јер се дуже од једне деценије ове политичке партије залажу за исту ствар. На крају крајева, против ратификације SOFA споразума су те 2009. гласали и СРС, и ДСС и још неколико посланика из других партија.

        Четврто, морамо имати на уму унутрашњеполитичке и спољнополитичке околности у којима се одређени споразуми потписују и ратификују.

        У тренутку када је Борис Тадић потписао SOFA споразум, председник Џорџ Буш млађи је већ најавио давање „зеленог светла косовској независности“. У том тренутку NATO је требало да представља „гарант косовске независности“, што је за Србију било и остало апсолутно неприхватљиво. Отуда код Војислава Коштунице и противљење ратификацији, потоња резолуција која спомиње „војну неутралност“ и практично скидање са дневног реда ове теме (данас се на сличан начин са дневног реда скидају споразуми са Русијом који треба да буду потписани или ратификовани, као што је на пример онај о хуманитарном центру у Нишу).

        У јуну 2007. године већ су почеле активности САД у СБ УН на покушају усвајања нове резолуције о Косову и Метохији, којом би била суспендована 1244, што је Србију дугорочно оријентисало ка Русији и означило почетак обнављања стратешког партнерства историјског карактера (некада то обнављање иде килаво, некада брже, али битно је да се од 2007. године по инерцији креће и не стаје).

        Говорећи у политичким размерама, NATO тада више није део решења за Србију, него део великог проблема.

         Све активности NATO-а су усмерене ка прављењу „Војске Косова“ и одржавање субрегионалног безбедносног комплекса који ће бити контролисан из Монса (колико чланица NATO је подржало чланство лажне државе Косово у UNESCO-у). У том контексту, Србија треба да се сагласи са свим овим, чак у будућности и да сарађује са „Војском Косова“ (такође је сакривено од јавности, али смо на једној војној вежби у Немачкој већ учествовали заједно).

        Даље ширење сарадње са NATO је инструмент не само за признавање „Републике Косово“, већ и за успостављање срдачних односа између Београда и Приштине.

        Пето, када говоримо о спољнополитичким околностима, проблематично је што Србија ратификује IPAP свега недељу дана пошто се у представничким телима САД одобрава троструко повећање војног буџета за акције у Европи. Ово треба посматрати у светлу сукоба са Русијом, одржавања активности на „украјинском фронту“ и отварања нових кризних жаришта (пре свега покушаји обнављања спорова у средњоазијском појасу и на Кавказу, али и могући притисци на Белорусију преко кампање против Лукашенка и иницирање озбиљних инцидената у балтичком региону).

        NATO Србију усмерава против Русије и то је већ јасно свима у нашем војном апарату, који покушавајући да одрже какав-такав баланс, сада предлажу да се пронађе начин за истовремено ширење сарадње и са руским војним снагама. Шта би за Србију значило ремећење односа са Русијом, у политичком, безбедносном и економском смислу, не треба посебно наглашавати.

        Шесто, што се тиче става „хоћете да тражимо заштиту за Србе са севера, а да не дамо NATO да дође до севера Косова“, то је само јефтин изговор и лоша одбрана, једнако као и када је исте речи пре десет година изговарао Вук Драшковић.

        NATO снаге на Косову користе пре свега аеродром Слатина, али и аеродром Скопски Петровец, те луку Солун (па после путеве кроз Македонију) за замену својих војника, опреме и средстава. Чак и када је потребно да то раде преко територије централне Србије, то се може реализовати ширим тумачењем Војно-техничког споразума из Куманова, и то посебно члана I, тачке 2. и члана IV, уз пратеће анексе. Нема никакве потребе да се потписује нови споразум да би се то питање регулисало или ако има, онда се то ради само за ову намену (пролазак NATO јединица до Косова и Метохије).

        Седмо, питање заштите Срба на Косову и Метохији и улоге KFOR-а је регулисано Резолуцијом 1244 СБ УН и низом пратећих аката, тако да то питање не зависи од, како премијер истиче „тражења Србије“, већ је обавеза дефинисана међународним документима. Од NATO се не тражи било шта посебно, већ је он дужан да испуњава своје обавезе.

        Простор за политички наступ Србије по овом питању је много шири данас, него пре десет година и када би Србија поступала другачије, КФОР не би смео да понови своје грешке из марта 2004. Углавном, око овог питања се може дискутовати у СБ УН, такође, није потребан IPAP, а још мање SOFA споразум, да би се оно решавало.

        Осмо, када смо већ код заштите Срба на Косову и Метохији, најефикаснији механизам њихове заштите је био институционални. Што су присутније институције Републике Србије, то се они осећају сигурније. Бриселским споразумима су најважније институције укинуте или повучене, тако да су Срби принуђени на интегрисање у тзв. „косовски систем“.

        Како то интегрисање изгледа и колико је цео процес на корист Срба, показује нам случај Оливера Ивановића. IPAP споразум ни на један начин не може заменити институционално присуство Републике Србије, нити надокнадити направљену штету, макар све било тачно што нам говори премијер Вучић.

        Девето, Вучићев став да „Србију неће да уводи у сукобе и ратове ни са ким, те да ће увек и од свакога да је штити“ је контрадикторан. У последње време премијер очигледно превише чита Вебера, али би ваљало да се присети и Тукидида из студентских дана. Ратови се дешавају, често ми на то уопште не можемо да утичемо, а ако нам се деси, онда се морамо бранити. Међутим, изнад свега, ово показује дилеме са којима се премијер суочава. Он је заплашен ратом. Као што су били и неки политичари пре њега. То је класична игра великих играча. Ако нећеш да слушаш, произвешћемо ти рат. Не треба дужити даље, већ само подсетити на један пример из окружења: исто су тако претили и Милораду Додику. И то дуго, дуго времена. И?

        Претње и притиске треба издржати. Некада су они озбиљни, али у највећем делу случајева нису. Нити је лако изазвати рат, нити је баш нешто у интересу тих који прете да дође до нових сукобљавања у овом тренутку.

        Десето, ако је IPAP споразум толико „користан“ за Србију, зашто је ратификован у тајности?

        Како је приметио Слободан Антонић, куриозитет је да о овоме државна телевизија уопште није известила. Ни 12. ни 13. фебруара. Ниједан прилог, ниједан коментар, ниједна вест да је Србија ратификовала важан споразум са NATO. При томе, у Народној скупштини није ни било озбиљне расправе, за је гласало 157, а против свега 1 народни посланик.

        Када једна одлука добије овакву, плебисцитарну подршку, онда она треба да се разгласи на сва звона. То је ствар која је ујединила власт и опозицију, напредњаке са „жутима“, Зорана Бабића и Зорана Живковића. Ретки су такви тренуци у нашем политичком животу.

        Али, авај, ратификација је изгледала као сахрана НН лица по службеној дужности. Учесници су гледали да тај тежак посао заврше што пре и без емоција, а медији нису нашли за сходно ни да известе.

        Расправа се повела скоро недељу дана касније када су гласови појединаца и ванпарламентарне опозиције дошли до јавности. Иначе, по овоме ратификација подсећа на потписивање SOFA споразума 2006. Заправо, наше активности са NATO су готово полутајне, нетранспаретне и одвијају се далеко од очију јавности.

        Зашто? Коме је то у интересу?

        На крају, уместо закључка, и једна сугестија председнику Владе.

Дачић, Столтенберг и Гашић приликом потписивања IPAP споразума у Бриселу 18.03.2015

Дачић, Столтенберг и Гашић приликом потписивања IPAP споразума у Бриселу 18.03.2015

Често се у политици морају чинити и кораци са којима нисмо сагласни. Политика је вештина могућег. Међутим, то онда треба тако отворено и рећи или на све што се предузима једноставно оћутати. Не треба бранити такве потезе, јер ће то само учинити стање у којем се налазимо још горим. У крајњој линији, може довести до поларизације у јавности и узроковати нове кризе на унутрашњој сцени.

Извор: Факти.рс

Коментариши чланак

Коментара