Пре четири године, руски амбасадор при НАТО Дмитриј Рогозин дао је једну занимљиву изјаву: „Ако северна цивилизација жели да се заштити, морају да буду уједињене и Америка, и Европска унија, и Русија. Ако нису заједно, југ ће их поразити једну по једну“. Ова је изјава одражавала висок степен спознаје истих извора биолошких и културних гена које неких 700 милиона Европљана (укључујући Русе) дели са својим прекоморским потомцима на северној хемисфери, као и демографску претњу коју свима њима представља 90% житеља наше планете који тој цивилизацији не припадају.
Са друге стране, владајући неолиберално-неоконзервативни естаблишмент у САД, као и њихови западноевропски партнери, одбијају постојање суштинске сродности евро-руско-америчке цивилизације, и у томе су подударни са руским „евроазијцима“: два смо света, кажу нам и једни и други. И једни и други су склони да на ислам гледају као на мање зло од наводно главног непријатеља (Русе, односно Западњаке). Као што руски евроазијци негују демонски имиџ Запада – одбацујући чињеницу да је до епохе Просветитељства и до трагедије Француске револуције западна цивилизација дала безбројне драгоцене плодове – за савремену западну елиту Русија је и даље „оно друго“, нација огрезла у атавизмима предмодерности, док су вредности Запада тобоже универзалне и превазилазе окове етницитета, расе, културе и вере.
Сходно томе, однос америчког естаблишмента према евроазијским интеграцијама је предвидљив. Бивша шефица дипломатије САД Хилари Клинтон изјавила је 6. децембра прошле године да је у току спровођење новог плана „деспотских влада“ да „ресовјетизују источну Европу и централну Азију“. На конференцији за штампу у Даблину, уочи састанка са руским колегом Сергејем Лавровим, она је напала Русију и њене регионалне партнере због наводног фронталног напада на демократију и људска права. „У току је покушај да се ресовјетизује читав регион. Неће се тако звати. Зваће се царинска унија, зваће се Евроазијска Унија или тако некако, али немојмо се заваравати. Ми знамо шта је циљ и радимо на изналажењу ефикасних начина да то успоримо или спречимо“. (подв. аутор) У парадигми лидера САД било какав облик регионалне интеграције који се не одвија са благословом САД (попут ЕУ), представља злокобну заверу.
Наизглед нема разумног разлога зашто би се САД супродстављале тешњим везама бивших совјетских република које су упућене једне на друге логиком геополитичких датости. ЕАУ не представља претњу америчким интересима, осим ако се ти интереси не дефинишу као трајна контрола и доминација над читавом планетом – што изискује гушење, кордонисање и расцепкивање евроазијског хартленда, по рецептури Макиндера и Спајкмана. Проблем је у геополитички условљвим постулатима америчке спољне политике, који имају свој континуитет из времена британске империје: од Кримског рата, преко тзв. Велике игре у централној Азији и Труманове „доктрине сузбијања“ 1947, све до наизглед ирационалног наставка ширења НАТО после 1991. и отворене кампање у циљу депутинизације Русије, како се изразио амбасадор САД у Москви Мајкл Мекфол.
РАЗУМЕТИ РУСОФОБИЈУ – Међутим, проблем Руса са постмодерним Западом није само геополитички, он има и своју идеолошку, културну и духовну позадину. У односима Америке и Русије дошло је до ироничне промене улога. САД сада спроводе Брежњевљеву доктрину ограниченог суверенитета. Амерички модел те доктрине разликује се од совјетског по томе што је граница реалсоцијализма била на реци Елби, где се завршавала Источна Немачка, а амерички глобално-демократски концепт перманентне револуције се нигде не завршава. Сваки кутак кугле земаљске једнако је „легитимна“ сфера америчких интереса, од Естоније и Грузије до Босне и Косова, од Кореје до Таџикистана. Геополитички условљена, идеолошки рационализована, рефлексна русофобија подједнако доминира на обе стране Атлантика. Без спознаје феномена русофобије није могуће разумети стратегију и на њој засновану спољну политику САД.
ПОДЕЉЕНОСТ РУСКЕ ЕЛИТЕ – Та спознаја још увек није постала предмет консензуса елита у самој Русији, напротив. Ту је први и главни проблем са још увек недовољно јасно артикулисаном руском геостратешком доктрином. Русија није јединствена. Још увек је њена политичка и интелектуална елита подељена (грубо говорећи) на Западњаке, евроазијце и славјанофиле. Још увек су многи њени утицајни припадници, укључујући премијера и донедавног председника Медведева, фасцинирани Западом и њему духовно, културно и емотивно више припадају него централноазијском „блиском иностранству“, Кавказу, или самој Русији ван двеју метропола. Још увек московским салонима доминира боемска буржоазија чијим припадницима је највећа жеља да се нађу у њујоршком Гринич Вилиџу или лондонском Челсију. Још увек руски бизнисмени и тајкуни, који су паре направили у Сибиру или на Кавказу, одлазе да их троше на Мајорци или Флориди.
Последица те дубоке културолошке и емотивне поделе јесте да Русија још нема дугорочну и свеобухватну стратешку доктрину. Имамо јасну слику шта Москва неће – она не желинаставак европског безбедносног система којим доминирају САД преко НАТО – али не и шта хоће. Уместо тога имамо консензус о два геостратешка императива; као прво, да Русија мора да остане нуклеарна суперсила; и као друго, да треба да буде политички, економски и војни лидер у региону. Консензус о та два принципа, али одсуство консензуса о суштинском питању односа Русије и Запада, ствара парадоксалну ситуацију да неки руски политиколози и аналитичари – попут генерала Ивашова – бркају жеље и стварност. Конкретно, они евроазијске интеграције тертирају као дефинисани концепт и пројекат (што је у сфери жеља), а не као институционални оквир који се тек развија и који у стварности значи различите ствари разним људима.
СЛАБОСТИ ЕВРОАЗИЈСКОГ ПРОЈЕКТА – Конкретних примера нејасноћа има на претек. Примера ради, председник Казахстана Назарбајев је у више наврата јасно изјавио – а то и његови министри послушно понављају – да је ЕАУ само и искључиво облик повезивања у циљу економске сарадње и да нема, и не треба да има! – за циљ политичко или војно-безбедносно интегрисање. Оптимиста би рекао да је то само његов параван за Запад, али он нема потребе да то чини: западни инвеститори ионако би му дошли, профита ради, па макар Казахстан тражио да се присаједини Руској Федерацији.
На западном крају царинске уније, односи између политичких руководстава РФ и Белорусије већ дуго су проблематични, премда нема идеолошких или субстантивних разлога да тако буде. Између Москве и Минска тренутно постоји постоји мање академских, културних и приватних, личних контаката него између Москве и Беча. (Аерофлот има три лета дневно из Москве за Минск, 7 за Беч, 10 за Лондон.) Ако је довољно да лоша лична „хемија“ између Путина и Лукашенка доведе у питање односе две кључне земље ЕАУ, које су у сваком погледу блиске и поврх тога имају конфедерални оквир, онда ЕАУ нажалост заиста почива на лабилним институционалним основама.
НИШТА БЕЗ УКРАЈИНЕ – Кључно и још увек нерешено питање будућности руског геостратешког положаја – а самим тим и иоле озбиљних изгледа за геополитички одрживе евроазијске интеграције – тиче се става Украјине према том пројекту. Три године после пораза „наранџасте“, изразито антируске струје оличене у бившем председнику Јушченку, тај став је и даље амбивалентан. Ни односи председника Виктора Јануковича са Путином нису сјајни, пре свега услед сукобљених пословних интереса „њихових људи“ на терену. Опредељење за ЕАУ означио би крај „европског пута“ Украјине, око чега у Кијеву влада дубока подељеност. Тај пут никада неће бити крунисан чланством Украјине у ЕУ (исто важи и за Србију), али украјински националисти – пре свега у западном делу земље – на њему инсистирају као на противтежи „проруским“ интеграцијама које су за њих анатема.
НЕИЗВЕСНА ПАРТНЕРСТВА – Јерменија наизглед првокласни кандидат за ЕАУ, али посете низа руских емисара високог ранга Јеревану у лето 2012. нису уродиле плодом. Уочи званичне посете јерменског председника Москви 8. августа 2012. руски медији су чак јавили да је постигнут споразум о приступању Јерменије ЕАУ. Јермени су међутим закључили да без заједничке границе са ма којом земљом-чланицом, такво чланство напросто не би имало смисла. Јермени су пре свега заинтересовани за политичке и безбедносне гарантије Русије на билатералној основи. С обзиром да ни Грузија ни Азербејџан уопште не размишљају о ЕАУ опцији, Јерменија до даљњег остаје одвојена.
Кина и Русија имају заједнички интерес у супродстављању америчком хегемонизму, али су геостратешки ривали у Ценралној Азији. Кина жели да са својих западних граница оствари геополитички пресудан продор који би јој омогућио директан приступ насушно потребним енергентима без руског посредовања.
Турска има велику економску размену са Русијом, али у њој вазда види геополитичког ривала, никако не и стварног партнера. Министар спољних послова Ахмет Давутоглу је то, уосталом, третирао као аксиоматску датост у својој књизи Стратешка дубина, која представља идеолошки камен-темељац неоосманског пројекта. Турска под АКП режимом Ердогана увек ће подржавати реисламизацију и туркизацију себи сродних народа на Кавказу и у Централној Азији. Уздање руских „евроазијаца“ да Турску могу претворити у партнера, па чак и стратешког савезника, неоснована су, наивна, а на дуге стазе опасна.
Моћ Русије, а пре свега њена способност да пројектује утицај ван сопствених граница у складу са својим државним и националним интересима, зависи од исхода стратешког програма диверзификације руске привреде. Она је још увек исувише зависна од енергетског сектора и извоза сировина. Скок или пад бруто националног производа још увек исувише зависи од кретања цене нафте и гаса. Моћ Русије и њена економскастабилност више не смеју бити препуштени факторима над којима она нема контролу.Постизање раста који би био релативно независтан од ротердамских спот-цена, допринео би јачању ЕАУ опције и њене атрактивности бившим совјетским републикама. Успешна примена формуле прихватања модернизације која би била у националном и државном интересу, уз истовремено одбацивање либералне матрице која уништава и привреду и државу, била би добар путоказ и за Србију када изађе из садашњег кошмара.
ОПЦИЈЕ СРБИЈЕ – У овом тренутку евроазијска опција није јасно понуђена Србији јер још није ни адекватно артикулисана као стратешка опција у самој Русији. У Казахстану чак децидирано тврде да то и није геостратешки, већ искључиво економски пројекат. Србији остаје оно шта има више смисла: већи ослонац на Русију, кроз билатералне аранжмане, при чему би Москва требало да буде далеко одлучнија него до сада у јасном стављању до знања шибицарима у Немањиној 11 да више не могу да се поигравају руским стрпљењем као до сада.
Као и руски, и проблеми Срба са Западом нису плод српских идиосинкразија које су у раскораку са јасно дефинисаним западним принципима, већ су плод тежње запада да те принципе систематски инструментализује у сврху промовисања својих геополитичких и идеолошких интереса. Протеклих 110 година може се посматрати као век непрекидних западних изазова Србији, од мајског преврата 1903. и анексионе кризе 1908. до данас. Ти су изазови долазили у разним формама, од хапсбуршке у деценији до 1918, затим наци-фашистичке 1941. и черчиловске 1943-44, до неолибералне и неоконзервативне у протекле две деценије – при чему су различити и чак међусобно сукобљени модели западног дискурса постизали фрапантну сагласност по „српском питању“. Ово указује да неког неспоразума између Срба и Запада заправо нема, већ да постоје структурне некомпатибилности као прво геополитичких интереса и као друго, српског и западног културног модела и вредносног кодекса.
Тај одијум Срби не могу да превазиђу чак ни по цену понизне капитулације, коју ево већ пет година здушно спроводи жуто-народњачки режим, баш као што ни Руси нису могли да га превазиђу ни по цену гротескне и самопонижавајуће трагикомедије Јељцинове декаде деведесетих.
На дуже стазе, осим нечланства у ЕУ (у коју ионако никада неће ући), за Србију је битно да избегне масовни имиграциони прилив трећесветког лумпенпролетеријата, претежно из исламског света. О томе нико још не говори, а тврдим да ће Брисел да управо тај ужас диктира као следећу фазу доказивања подобности Србије за евроинтеграције – а све у складу са неоосманском политиком Турске која увелико говори о праву повратка потомака наводно протераних муслимана из Србије после Берлинског конгреса. За реислимизовану Турску, која је одбацила Ататурково секуларно наслеђе, ниједна држава која је некада била у саставу Османске царевине, није легитимна; и Србистан и Карадаг и Сарај-Босна ће пре или касније, по њима, морати да се повинују новој „реалности“. Остварење неоосманског геополитичког сценарија оличеног у зеленој трансверзали само је први корак. Имиграција је други корак демографске десрбизације Србије, који следи након територијалне, политичке, духовне и културне десрбизације која је у пуном јеку. Трећи пак изискује статус кво анте не 1878, већ 1804…
Историја се убрзава и можда једина срећа Србије у овим тмурним временима јесте да спољни окови, који су диктирали њен суноврат у последње две деценије, више не постоје. Њена квазиелита је, нажалост, на окове навикла, дозволила је да буде увучена у штохолмски синдром што власт здушно подстиче. Формални споразуми са Русијом ту суштину нажалост не мењају јер власт у Србији игра двоструку игру. У потпуном одсуству ма какве озбиљне концепције и потеза који се вуку ад хок, у крајњој линији све се своди на додворавања спољним менторима, Бриселу и Вашингтону. Са бриселском капитулацијом априла месеца, имали смо прилике да се из прве руке уверимо у тај дволични однос, при чему председник, премијер и вицепремијер Србије желе да довека буду умиљата јагњад која две мајке сисају. С обзиром на то да са бриселско-вашингтонске сисе неће добити ништа осим презира и понижења, Русија им је једини извор готових пара – а Москва им и даље из неког разлога те паре даје, иако нису пружили никакве доказе да су им стратешка опредељења другачија од оних која смо видели у протеклих пет година.
Морални и политички суноврат Тадић-Дачић-Вучић-Николићевог режима не мења чињеницу да су окови спали. Та чињеница представља одскочну тачку нове српске стратегије када дође време за опоравак.
