Двадесетчетвртог марта 1999. године хрватска државна телевизија у ударном дневнику, по давној београдској сатници, приказала је журку у Белој кући; тадашњи председник Америке час пре тога објавио је да је наредио „бомбардовање Срба“. Чак нас није почастио ни именом наше државе, колико је кликтало његове срце да изрази радост. У Хрватској се узвитлала оргијастичка цика и вриска од среће, док је у том часу Радио Москва потресним гласом јављао да су са тла Велике Британије на Србију полетели амерички бомбардери бајковитог имена „летеће тврђаве“, славне са свог убијања Јапанаца атомском бомбом.
То је био први оштрији знак преуређивања света, по мерама Америке и Велике Британије. Не онако, дакле, као што је коју деценију раније Хитлер кренуо с истим послом, мушки, одважно, сумануто, фанатично, слепо, широким фронтом, захвативши више држава у отвореном рату, без лицемерја сатирући словенску расу посебно. А не као ове англосаксонске јајаре, ситно, џепарошки, срачунато, са туђим месом за своју корист.
ХВАЛИСАЊЕ БОЖИДАРА ЂЕЛИЋА
Многи би тај датум да вежу за Берлински зид, а има и оних који би хвалисање Божидара Ђелића узели као тачку од које се креће ка новом цивилизацијском лику људског рода. Далеко од тога да је овај човек каква знаменита личност по својој делатности. Напротив, Ђелић се једном приликом хвалио пред професором Недељковићем како је имао ту част да се, као високи западни стручњак, налазио у тиму који је економски темељно уништио Јељцинову Русију.
Уверен сам да има и оних који би америчко бомбардовање Републике Српске навели као тај датум, а сигуран сам да не би оскудевали и у онима који би окупацију Републике Српске Крајине навели као међу тог америчко-великобританског захвата над устаљеним животом на овом свету.
Шта год од тога носило утег истине, данас, док Американци подмазују цеви за лансирање ракета, жваћу дуван и пију безалкохолно пиво, са бургером у финој картонској амбалажи, мотајући се око Сирије, за нас Србе најбитнији је долет авиона бомбардера са тла Велике Британије. Додуше, у данима који су уследили после те јуначке акције спасавања Шиптара који обожавају српске виталне органе, ти исти авиони рулали су по пистама Мађарске, после танковања горива, да се врате по нове хуманитарне бомбе и томохавке.
Неколико година после те америчке интервенције, уз помоћ својих слугу, показало се да је ту све осим бомби и уранијума било лаж: лаж на којој су немачки главари установљавали своје острвљивање на Србе (у чему не оскудевају ни данашњи), лаж из које су се испилели француски главари, и да не помињемо ходом историје проверене и легитимисане лажове великобританске главаре, а амерички главари, осим што су задовољно трљали руке од силесије својих слугу, бахати и горди, ни на шта се нису обазирали. И од целе те лажи, звала се она Рачак, или Потковица, или крематоријуми за Шиптаре, или шиптарске колективне гробнице, или протеривање Шиптара, остао је само дим, магла и пара. (Ако не рачунамо Наташу Кандић, Соњу Лихт и Соњу Бисерко.) Пред дејством те лажи, као главном алатком сотоне нечастиве, спаљена су многа српска села, протерани су Срби као што су и њихови органи постали на тржишту Запада веома тражена роба, до темеља је срушено и спаљено мноштво српских православних храмова, уништена српска гробља… и као круна свега уследио је суд у Хагу за српске главаре и војсковође.
ДА ИМ КАЖЕ ЕКСЕЛЕНЦИЈА
Од тада та лаж полако се ширила северном Африком, онако ситно, сецикесарошки, тезгарошки, од земље до земље, и сад је стигла у Сирију. А ми Срби треба да се питамо: могу ли амерички авиони од Сирије да, без прекида у лету, долете до Бондстила, на тле српско, усред окупираног Косова!
Па ако су наши главари, лепо и по реду, од свих својих делатности све реферисали америчком амбасадору, чак и јеловник из скупштинске мензе, ред би био да заузврат затраже од његове екселенције да им каже који ће амерички авиони бацати бомбе на Сирију. А успут, да их части подацима о количини и врсти бомби, да им узврати на темељно, од њега препоручено, уништавање образовно-васпитног система у Србији, по мери „промене свести“. Штоно рече наш народ: рука руку мије. Узорно и блиставо оличење поштења и човека од речи, није ваљда да његова екселенција неће узвратити. И да, после примања тих поверљивих информација, наши главари их проследе не у Хаг, међу српске официре који су правили мајмуне од најмоћније војске на свету, него жутокљунцима официрима који не верују Тадићу да је сасвим уништио српску војску, а да зато није кривично одговарао. Наравно, без оног америчког вида униформе, накићеног као млада пред олтаром. Срамота је да се кинђуре у тако озбиљном послу. Јесте да су некад српског борца красиле токе, али ово америчко кићење више је изругивање но потврда снаге и чврстине и мужевности.
А када се буде сазнало ко се шепури по Бондстилу, а ко зацељује ране у тамошњој болници, онда треба прст ставити на чело. Од ових наших главара не може се очекивати ни прст ни чело, јер они тога немају, да од своје надмености нису у стању да увиде да немају ни оно друго, ни треће, а ни последње. Они се увелико спремају за улични педербал, где ништа од тога никакву улогу не игра у људском веку.
